USOCI: O moći i autoritetu

<br><br> Your browser must support javascript. <meta http-equiv="refresh" content="10;URL=https://mail.google.com/mail/?ui=2&ik=ad27c0209d&view=att&th=12d670637830bf68&attid=0.1&disp=vah&zw">

Univerzitet u Beogradu

Filozofski fakultet

Odeljenje za sociologiju

O Moći i Autoritetu

-Seminarski rad iz uvoda u sociologiju 1-

Student: Profesor:

Petar Ivanković Dr. Vera Vratuša

Beograd, 2010.

1.Uvod

Pojam autoriteta javlja se u svim savremenim društvima i predmet je žustre rasprave sociologa, politikologa i ostalih naučnika čiji je domen proučavanja društvo i odnosi u njemu. Autoritet je postojao u svakom istorijskom razdoblju i u raznim oblicima društvenog uredjenja, što uključuje i necivilizovana, tj. primitivna društva. Na prvi pomen teme koja će biti obrađena, većina ljudi pomisliće na autoritet grupe ili pojedinca nad nekom odredjenom grupom ili pojedincem. Iako postoji više oblika autoriteta, recimo autoritet direktora nad profesorima, ili gradjevinca nad radnicima, ja ću se pretežno baviti onom vrstom autoriteta koja je najznačajnija za društvena zbivanja i ustrojstvo – Državom i njenim institucijama. Autoritet je nužno povezan sa istitucijama moći, pre svega državom kao najvišom i najuticajnijom institucujom i svim njenim aparatima: vojskom, policijom, sudovima, i nizom ostalih aparata koji su nužni za funkcionisanje savremene države. Moć i autoritet skoro da su sinonimi, jer prirodno proističu jedan iz drugog, a definiciju moći možda je najbolje izložio nemački sociolog Maks Veber koji objašnjava moć kao „Izglede jednog čoveka, ili određenog broja ljudi da provedu svoju volju u okviru zajedničkog djelovanja, čak i unatoč otporu ostalih koji u tom djelovanju sudjeluju“ (Veber, u Haralambos i Holborn,2002:587). Sa ovakvom definicijim slaže se većina sociologa, ali daleko od toga da su njihova mišljenja o autoritetu, moći i državi slična. Naprotiv, veoma su različita, zavisno kojoj teorijsko – metodološkoj orijentaciji pripadaju. Da bi se stekla potpuna predstava o autoritetu potrebno je osvetliti ovu temu sa tri važna sociološka stanovišta: Marksističkog, pozitivističkog i interakcinističkog i uvideti sličnosti i razlike stavova njihovih najvažnijih predstavnika.

Poseban akcenat biće stavljen na poimanje autoriteta jednog klasičnog marksističkog autora, Fridriha Engelsa i njegovu kritika upućenu slobodarskim socijalistima njegovog vremena, vezanu upravo za ovu temu. Ta kratka rasprava odlično ilustruje ideološke sličnosti i razlike izmedju marksista i anarhista, ciljeve njihovog delovanja i prirodu njihovog konflikta unutar radikalne levice.

Cilj rada je izlaganje stavova najvažnijih autora koji su se bavili ovom temom, uporedna analiza njihovih mišljenja i sopstveni stavovi i kritika pomenutih autora. Autoritet je pojava sa kojom se svakodnevno susreće svaki pojedinac počevši od autoriteta roditelja, profesora, gazdi, pa sve do najvišeg autoriteta države, te je razumevanje njegove prirode i prirode moći jedno od ključnih stvari za razumevanje celokupnih složenih odnosa, kako u različitim društvima i raznim istorijskim epohama, tako i u modernim, savremenim društvima.

2.Moć i autoritet

Postoje mnoge perspektive u okviru sociološke nauke čije je pogled na autoritet, moć, državu krajnje različit. Jedna od njih je funkcionalistička. „Funkcionalizam smatra da je društvo složen sistem čiji različiti delove rade zajedno da bi proizveli stabilnost i solidarnost“ (Giddens,2003:17). Jedan od najznačajnijih funkcionalista, američki sociolog Talcott Parsons, smatra da je moć u konsekvensi članova društva kao celine i njegov stav o prirodi vlasti glasi: „Političku podršku valja staviti kao općenitu dodjelu moći koja, ako vodi uspjehu na izborima, stavlja izabrano rukovoddstvo u položaj koji je analogan položaju bankara. „Ulozi“ moći birača su opozivi, ako ne po volji, onda na sljedećim izborima“ (Parsons, u Haralambos i Holborn,2002:592). Ovakvo stanovište kritikovano je od niza sociologa kao isuviše naivno. Parsons nije uzeo u obzir da se moć može upotrebiti za partikularnie interesime, a ne samo za opšte dobro društvene celine. Sa druge strane, suprotstavljena teorija društvenih sukoba, smatraja da je moć koncentrisana u rukama vladajuće manjine koja ima sredstva za proizvodnju. Marksisti veruju da se moć nalazi u ekonomskoj sferi, te da oni koji imaju ekonomsku moć, mogu da imaju i svaku drugu moć. Vojnu i svakako političku. Kako autoritet proizilazi iz moći, vladajuća klasa je ta koja zapravo ima autoritet nad ostalim delom stanovništva. Marksisti oštro kritikuju fukcionaliste, i za razliku od njih smatraju da je „Stvarna moć i nadalje u rukama vlasnika proizvodnih sredstava, a ne u rukama populacije“ (Engels, u Haralambos i Holborn,2002:610). Savremeniji marksistički autori imaju slično mišljenje kao i izvorni marksisti, sa tim što su neomarksistički autori uneli niz promena u svoje teorije kako bi se ova perspektiva prilagodila vremenu. Jedan od primera je Tom Bottomore, koji odbacuje ideju o proleterskoj revoluciji i „zagovara radikalni prijenos ovlasti u nacijama državama na regionalne i lokalne vlasti, čiju politiku javnost može pozornije pratiti i na nju utjecati. Aktivnu, participativnu demokraciju moguće je usavršiti aktivnostima različitih društvenih pokreta“ (Bottomore, u Haralambos i Holborn,2002:620). Ova Bottomorova ideja o prenosu vlasti na lokale, tj. decentralizaciji društva ima za cilj postepeno oslobadjanje gradjana od autoriteta najvišeg sloja, i stvaranje slobodnijeg društva.

Još jedna značajna perspektiva u sociologiji je interakcionizam, koji je takodje konfliktna teorija, te je u nekim delovima slična marksizmu. Na primer, shvatanje moći, nejednake raspodele dobara, shvatanje klasa na ekonomski način. Ali interakcionisti su, pre svih, njihov najznačajniji predstavnik Maks Veber uveli nove pojmove kao što su tržišna situacija i statusna situacija.Statusna situacija predtavlja nejednaku distribuciju dtuštvene časti. Za razliku od Marksista koji su uočavali klasnu nejednakost zasnovanu na nejednakom vlasništvu sredstava za proizvodnju, interakcionisti su uveli pomenuta dva pojma i uz pomoć njih podrobnije objasnili složenost društvenog sistema i klasa unutar njega koji se ne zasniva samo na ekonoskoj nejednakosti (iako su ekonomsku nejednakost smatrali veoma važnim faktorom) već i na društvenoj časti i tržišnoj situaciji. Veber je dosta pisao o autoritetu i postavio je teoriju o tri tipa moći ili autoriteta.

1. Racionalno-pravni

2. Tradicionalni

3. Harizmatski

Racionalo-pravni autoritet počiva na poštovanju i povinovanju autoriteta koji je propisan zakonima, pa se drugačije zove i legalni. Tradicionalni tip se odnosi na povinovanje autoritetu na osnovu tradicije. Takvi primeri su pre svega monarsi, veliki osvajači, itd. Ovaj tip autoriteta bio je najrazvijeniji u srednjovekovnoj feudalnoj Evropi. Osoba koja poseduje treći tip autoriteta stiče poštovanje sledbenika uz pomoć svojih harizmatskih sposobnosti. „Primjeri iz povjesti koje možemo smatrati vrlo bliskima karizmatskoj vlasti uključuju Aleksandra Velikog, Napoleona i Fidela Castra.Medjutim i mnogi obični ljudi kao što su profesori ili direktori, takodjer koriste osobnu karizmu za vladanje i nametanje vlastite volje“ (Haralambos,Holborn: 2002:587). Veber iznosi tezu o legitimnom autoritetu. Za njega legitimni autoritet predstavlja birokratija. Uz pomoć birokratije moguće je racionalno funkcionisanje organizacije, koje će biti efikasnije i nepristrasnije od autoriteta jedne osobe. Najveću vrednost pridaje racionalno-pravnom autoritetu, dok ostala dva smatra manje efikasnim, jer tradicionalne vodje nisu izabrane na temelju sposobnosti, a harizmatske vodje svoju vlast temelje na mističnosti.

Već je pomenuto da su moć i autoritet slični pojmovi. Da bi se bolje shvatila priroda autoriteta važno je napomenuti tri vrste analize moći čija su stanovišta u apsolutnoj suprotnosti. U pitanju su:

1. Pluralistička

2. Elitistička

3. Marksistička

Pluralistička analiza moći u nekim svojim segmentima slična je Parsonsovom funkcionalističkom gledištu, ali se u nekim bitnim crtama veoma razlikuje. „Pluralisti se slažu sa Parsonsovim gledištem kako je moć u krajnjoj konzekvenciji u stanovništvu kao celini” (Harlambos,Holborn:2002,593). Medjutim, kada je u pitanju priroda moći, pluralisti su bliži Veberovom shvatanju takozvanog “konstantnog zbroja”, po kome se konstantna količina moći raspodeljuje medju stanovništvom. Pluralisti smatraju da svi u društvu nemaju zajedničke interese i vrednosti. “Ne slažu se sa tezom kako u društvu postoji opšte prihvaćeni vrijdnosni konsenzus” (Haralambos, Holborn,2002:593). Za razliku od funkcionalista, pluralisti ne veruju da postoji potpuni vrednosni konsenzus. Pošto polaze od predpostavke da pojedinci imaju razne sopstvene želje i interese, oni koji vode državu, ne mogu da udovolje svakom ponaosob i da uzmu svačije mišljenje u obzir pri donošenju neke odluke. Zato pluralisti veruju da je “Država nalik neutralnom posredniku koji razmatra sve suprotstavljene zahjeve različitih slojeva društva. Država tako funkcionira kao posrednik izmedju različitih skupina” (Haralamos,Holborn,2002:594).

Elitistička teorija opravdava vladavinu elita pozivajući se na psihohološku i organizacijsku superiornost pojedinaca u odnosu na masu kojom se vlada. Utemeljivači ove škole su italijanski sociolozi Pareto i Mosca. Mosca kaže: “U svim društvima pojavljuju se dve klase – klasa koja vlada I klasa kojom se vlada. Prva, koja je uvjek malobrojnija, obnaša sve političke funkcije, monopolizira moć i uživa prednosti koje moć donosi, dok druga, mnogobrojnija klasa, djeluje po direktivama i kontrolom prve” (Mosca,u Haralambos,Holborn,2002:602). Za klasične elitiste akumulacija ogromne moći samo malobrojnije, vladajuće klase i subordinacija mnogobrojnijeg dela društva kojim se vlada bila je potpuno normalno stanje. Mosca je bio zagovonik demokratije, ali samo predstavničke, nikako parpicipativne, jer u njegovoj teoriji samo predstavnička demokratija ispunjava uslove za vladanje sposobne i superiornije manjine. Još jedan elitista, Wright Mills, značajan je zbog svog vidjenja vladavine elite zasnovane na institucijama, a ne na psihološkim prednostima. On smatra da “oni koji su na vrhu institucionalne hijerarhije uglavnom monopoliziraju moć” (Haralambos, Holborn,2002:603). On pominje tri institucije:

1. Velike korporacije

2. Vojska

3. Savezna država

„Pojedinci koji zauzimaju vodeće položaje u tim instucijama tvore tri elite“ (Haralambos, Holborn,2002:603). Mada Mills često govori o jednoj eliti koja obuhvata ove tri, a koju on naziva „elitom moći“.

Marksistički pristup analizi moći i države znatno se razlikuje od elitističke. Marksisti se slažu sa elitistima da je moć skoncentrisana u rukama manjine, ali za razliku od njih, oni izvor moći ne pronalaze u institucijama ili psihološkim karakteristikama pojedinaca, već u ekonomskoj infrastrukturi. Neravnomerna raspodela dobara i skoncentrisanost sredstava za proizvodnju u rukama vladajuće klase čine izvor moći. Po marksistima država nije postojala oduvek. U dobu takozvanog „primitivnog komunizma“, vladajuća klasa nije postojala jer je „podela rada bila slabo razvijena, a sredstva za proizvodnju bila su u zajedničkom vlasništvu“ (Haralambos,Holborn,2002:610). Pojava vladajuće klase neizbežno je povezana sa stvaranjem viška proizvoda i akumuliranjem bogatstva od strane manje grupe pojedinaca. Engels je smatrao da država svoju dominaciju uspeva da održi aparatima prisile: policijom, vojskom, zatvorima, ali „Engels zaključuje da razvijeniji oblici države nisu bili tako očigledno orudje prisile vladajuće klase“ (Haralambos,Holborn,2002:610). Ova rečenica odnosila se na države sa sistemom predstavničke demokratije, u kojoj stanovništvo koje ima pravo glasa i može na posredan način da učestvuje u političkom životu svoje zemlje. Populacija tako prihvata autoritet države kao legitiman. Engels ipak smatra da stvarnu moć i dalje imaju grupe koje imaju proizvodna sredstva, a ne stanovništvo. Marks i Engels razvili su teoriju o „odumiranju države“ koja bi kao posledicu imala decentralizaciju, jednaku raspodelu moći i dobara i kraj eksploatisanju i autoritetu. Smrt države uvodi čovečanstvo u doba komunizma, koji je krajnji cilj marksista. Marks je verovao da će komunistička epoha biti poslednja, i da će predstavljati kraj istorije. Radikalna levica Marksovog doba bila je veoma razjedinjena. Posebno po pitanju izvodjenja same revolucije, i metoda borbe radničke klase, zatim neslaganja oko konačnog obračuna sa autoritarnim silama. Ovaj konflikt biće detaljnije objašnjen u sledećem poglavlju u kome će biti izložena Engelsova shvatanja autoriteta i način na koji se on može izbeći.

3. Engels o autoritetu i kritika anarhista

Već je pomenuto shvatanje autoriteta sa marksističkog stanovišta i njihovo vidjenje države kao najrepresivnije institucije koja služi i štiti interese vladajuće klase. Marksisti su smtrali da država svojim delovanjem samo produbljuje klasne antagonizme, te da će neminovno doći do proleterske revolucije i da će tada sredstva za proizvodnju biće u zajedničkom vlasništvu. U takvom društvu potreba za autoritetom biće sve manja i manje, pa će on, kao i država vremenom izumreti. Teza o izumiranju države suprotna je onoj koju zagovaraju slobodarski socijalisti sa kojima su se marksisti često suprotstavljali. Jedna od glavnih ideoloških razlika u okviru radikalne levice bila je, ali i u današnjem vremenu je upravo način uništenja države i autoriteta. Za anarhiste teza o „odumiranju države“ je neprihvatljiva. Oni odlaze korak dalje od marksista i zagovaraju potpuno uništenje svake vrste autoriteta koje guši čoveka kao slobodnu individuu. Zbog ovako radikalnog mišljenja mnogi mislioci ideološki udaljeniji i bliži anarhistima žestoko su ih kritikovali. Jednu ovakvu kritiku upućenu slobodarskim socijalistima uputio je i jedan klasičan marksistički predstavnik. U pitanju je Fridrih Engels koji je vrlo oštro napadao njihova antiautoritarna načela, ironično ih nazivajući „dubokim misliocima“ (Engels,1979:352).

Engels u nekoliko ilustrativnih primera pokušava da pokaže ispravnost svojih uverenja i da dokaže apsurdnost totalnog odsutstva autoriteta. Shodno tome postavlja pitanje: Može li postojati organizacija bez autoriteta ? (Engels,1979,352). Što se tiče anarhista, odgovor je apsolutno pozitivan, no Engels ne misli tako. Prvi primer kojim želi dokazati tačnost svojih tvrdnji da je neka vrsta autoriteta ipak neminovna, je radionica pamuka, gde mnogo ljudi radi u velikom stroju sa mnogo prostorija. Osim manuelnih radnika, tu su i inženjeri, mehaničari i drugo osoblje, koje je potrebno kako bi stroj funcionisao. No, desi li se neki kvar, ili problem većih ili manjih razmera, autoritet odredjene osobe je nužan kako rad fabrike ne bi u potpunosti prestao. Pa Engels zaključuje: „Bilo da se pitanja rješavaju odlukom jednog delegata odgovornog za pojedinu granu rada, ili, kad bi to bilo moguće, većinom glasova, nečija će volja u svakom slučaju biti podredjena, a to zapravo znači da će se pitanja rješavati autoritarno“ (Engels,1979:353). Kao još očigledniji primer, on daje ladju koja plovi otvorenim morem, gde bi u slučaju velike opasnosti samo odlučni pojedinac u cilju spasavanja života putnika postavio sebe kao svemoćni autoritet, gde bi životi putnika zavisili isključivo od njega.

Za Engelsa, autoritet i subordinacija nameću materijani uslovu u kojima ljudi stvaraju proizvode. „Besmisleno je, dakle, govoriti o principu autoriteta kao o apsolutno lošem, a o principu autonomije kao o apsolutno dobrom. Autoritet i autonomija relativne su stvari, njihove su sfere različite u različitim fazama društvenog razvitka“ (Engels,1979:354). Ono što Engels ističe kao bitno je kontradiktornost koju on uočava kod anarhista. Ta kontradiktornost ogleda se u eliminisanju autoriteta najautoritarnijom metodom – revolucijom. On se slaže da je socijalna revolucija potrebna kako bi autoritet nestao, ali shodno sa marksističkom teorijom o „odumiranju države“ postpuni nestanak autoriteta je dugotrajni proces, a nikako nagli, radikalni čin . Po Engelsovom mišljenju ceo koncept slobodarskih socijalista „pada u vodu“, jer „Sigurno da ne postoji ništa autoritarnije od revolucije. To je čin kojim jedan dio stanovništva nameće svoju volju drugom dijelu: puškama, bajonetima i topovima, dakle najautoritarnijim sredstvima“ (Engels,1979:355).

Engelsova, i uopšte marksistička teza o „odumiranju države“ pokazala se u praksi više nego pogrešna. Sva socijalistička društva nastala u XX veku inspirisla su se marksističkom ideologijom i za svoje ciljeve postavila načela marksovog učenje. No, suprotno Engelsovim predvidjanjima, institucije socijalističkih društava ne samo da nisu vremenom slabila, već su jačale, s obzirom da je sva moć bila u rukama jedne partije. Birokratizacija se naglo širila, a državni aparat postao je sve represivniji i autoritarniji. Mada treba imati u vidu da nisu samo socijalistička društva nosila epitet autoritarnosti, postoji mnogo primera koji ukazuju da u kapitalističkim društvima autoritet ima jednu negativnu konotaciju. Michael Haralambos iznosi neke od primera. „rani kapitalizam djelomice je bio utemeljen na robovskom radu. U Južnoj Africi sve do relativno nedavno, kapitalistička ekonomija slobodnog tržišta išla je ruku pod ruku sa sustavom apartheida... Jedna od prvih akcija Pinochetova režima bila je uhititi tisuće potencijalnih protivnika i odvesti ih na nacionalni nogometni stadion gje su mnogi od njih smaknuti“ (Haralambos,Holborn,2002:32).

Posle iskustva vidjenog u raznim socijalističkim eksperimentima, nije teško zaključiti da su stavovi slobodarskih socijalista možda ipak bliži istini, jer kao što smo videli, autoritet sam od sebe nikada neće nestati, u bilo kom političkom i ekonomskom sistemu da se nalazi. Postoje nekoliko mogućnosti: Potpuno uništiti autoritet (koliko god to zvučalo utopijski), ostati ravnodušan i povinovati mu se, ili pokušati reformama smanjiti njegov uticaj.

4. Zaključak

Videli smo da autoritet postoji u svakom organizovanom društvu, da je ponekad potreban za funkcionisanje odredjenih poslova i tada ne mora nužno da bude represivan, ali sa druge strane može se zloupotrebiti i koristiti u sopstvene svrhe i kao instrument za ugnjetačku politiku. Očigledan primer su totalitarni režimi XX veka. Naci – fašizam u Nemačkoj i Italiji i boljševički komunizam u Sovjetskom Savezu. Različiti sociolozi su svojim teorijama doprineli obogaćivanju društvenih nauka pišući o ovoj temi. Problem autoriteta i moći aktuelan je u današnjem vremenu, kao što je bio i ranije. Bogata istorija autoriteta i dela koja su u vezi sa njim ostavljaju dosta materijala za proučavanje i dalje analiziranje raspodele moći u društvu i stepen autoritarnosti pojedinaca i grupa. Bavljenje ovom temom i šira društvena rasprava mogu doprineti smanjivanju autoritarnosti i centralizacije u državi, kao i pravednije raspodele moći i većeg ućešća participativne demokratije makar na lokalnom nivou.

Literatura:

1. Engels, F. (1979) O autoritetu, u Marks i Engels, DELA, tom29, Prosveta, Beograd (351 – 355)

2. Gidens, E. (2003) Sociologija, Ekonomski fakultet, Beograd

3. Haralambos, M. i Holborn, M. (2002) Sociologija, Teme i perspektive Golden marketing, Zagreb

	Одговор: O moći i autoritetu by Вера (Vera) Вратуша (Vratuša) - Tuesday, 11 January 2011, 09:08 AM
	У семинарском раду је неопходно да користите више од једног примарног извора, уколико се не ради о анализи читаве књиге. Допуњени семинарски рад предајте најкасније 15 дана пре фебруарског испитног рока. Show parent \| Reply

	Re: Одговор: O moći i autoritetu by Петар Иванковић - Tuesday, 11 January 2011, 11:11 PM
	Poštovana profesorka, 14. polazem popravni kolokvijum iz USOC1. Pod pretpostavkom da položim taj kolokvijum i predam ispravljen seminarski rad u dogovorenom roku, da li ću biti u mogućnosti da branim seminarski 21. januara, ili se odbrana prebacuje u februarski ispitni rok ? Show parent \| Reply

Пошто сама прегледам и коментаришем све радове, не могу да постигнем да у оквиру истог рока прегледам више верзија истог рада. Пажљиво унесите исправке у свој рад и предајте га за фебруарски рок, пазећи да вам се не провуку још неке формалне и садржинске грешке.

Show parent | Reply

Драга професорка,
надам се да су формалне грешке које сте уочили у овом раду при првом прегледу сада одстрањене и да ће семинарски бити прихваћен за одбрану у фебруарском испитном року.
Срдачно, Петар Иванковић

Универзитет у Београду

Филозофски факултет

Одељење за социологију

О Моћи и Ауторитету

-семинарски рад из Увода у социологију 1-

Студент: Професор:

Петар Иванковић Др. Вера Вратуша

Београд, 2011.

1.Увод

Појам ауторитета јавља се у свим савременим друштвима и предмет је жустре расправе социолога, политиколога и осталих научника чији је домен проучавања друштво и односи у њему. Ауторитет је постојао у сваком историјском раздобљу и у разним облицима друштвеног уређења, што укључује и нецивилизована, тј. примитивна друштва. На први помен теме која ће бити обрађена, већина људи помислиће на ауторитет групе или појединца над неком одређеном групом или појединцем. Иако постоји више облика ауторитета, рецимо ауторитет директора над професорима, или пословђе над радницима, ја ћу се претежно бавити оном врстом ауторитета која је најзначајнија за друштвена збивања и устројство – Државом и њеним институцијама. Ауторитет је нужно повезан са иституцијама моћи, пре свега државом као највишом и најутицајнијом институцујом и свим њеним апаратима: војском, полицијом, судовима, и низом осталих апарата који су нужни за функционисање савремене државе. Моћ и ауторитет скоро да су синоними, јер природно проистичу један из другог, а дефиницију моћи можда је најбоље изложио немачки социолог Макс Вебер који објашњава моћ као „Изгледе једног човека, или одређеног броја људи да проведу своју вољу у оквиру заједничког дјеловања, чак и унаточ отпору осталих који у том дјеловању судјелују“ (Вебер, у Хараламбос и Холборн,2002:587). Са оваквом дефиницијом слаже се већина социолога, али далеко од тога да су њихова мишљења о ауторитету, моћи и држави слична. Напротив, веома су различита, зависно којој теоријско – методолошкој оријентацији припадају. Да би се стекла потпуна представа о ауторитету потребно је осветлити ову тему са три важна социолошка становишта: Марксистичког, позитивистичког и интеракционистичког и увидети сличности и разлике ставова њихових најважнијих представника. Посебан акценат биће стављен на поимање ауторитета једног класичног марксистичког аутора, Фридриха Енгелса и његову критику упућену слободарским социјалистима његовог времена, везану управо за ову тему. Та кратка расправа одлично илуструје идеолошке сличности и разлике измеђа марксиста и анархиста, циљеве њиховог деловања и природу њиховог конфликта унутар радикалне левице. Циљ рада је излагање ставова најважнијих аутора који су се бавили овом темом, упоредна анализа њихових мишљења и сопствени ставови и критика поменутих аутора. Ауторитет је појава са којом се свакодневно сусреће сваки појединац почевши од ауторитета родитеља, професора, газди, па све до највишег ауторитета државе, те је разумевање његове природе и природе моћи једно од кључних ствари за разумевање целокупних сложених односа, како у различитим друштвима и разним историјским епохама, тако и у модерним, савременим друштвима.

2. Моћ и ауторитет – различите перспективе

Постоје многе перспективе у оквиру социолошке науке чије је поглед на ауторитет, моћ, државу крајње различит. Једна од њих је функционалистичка. „Функционализам сматра да је друштво сложен систем чији различити делове раде заједно да би произвели стабилност и потребну солидарност.“ (Гиденс,2003:17). Један од значајних функционалиста, амерички социолог Талкот Парсонс, сматра да је моћ у консеквенси чланова друштва као целине и његов став о природи власти гласи: „Политичку подршку ваља ставити као опћениту додјелу моћи која, ако води успјеху на изборима, ставља изабрано руководство у положај који је аналоган положају банкара. „Улози“ моћи бирача су опозиви, ако не по вољи, онда на сљедећим изборима“ (Парсонс, у Хараламбос и Холборн,2002:592). Овакво становиште критиковано је од низа социолога као исувише наивно. Парсонс није узео у обзир да се моћ може употребити за партикуларне интересе, а не само за опште добро друштвене целине. Политичку моћ Парсонс види као „способност за управљање релацијским системима“ (Парсонс). Следећи цитат одлично илуструје Парсонсово размишљање везано за ову тему: „Проблем контроле политичке моћи је пре свега проблем интеграције, изградње моћи појединца и субколективитета у кохерентан систем легитимне власти, где је власт стопљена у колективну одговорност“ (Парсонс).Сходно функционалистичким гледиштима, Парсонс истиче колективну одговорност и улогу појединца у оквиру власти. Са друге стране, супростављена теорија друштвених сукоба сматра да је моћ концентрисана у рукама владајуће мањине која има средства за производњу. Марксисти верују да се моћ налази у економској сфери, те да они који имају економску моћ, могу да имају и сваку другу моћ, војну и свакако политичку. Како ауторитет произилази из моћи, владајућа класа је та која заправо има ауторитет над осталим делом становништва. Марксисти оштро критикују фукционалисте, и за разлику од њих сматрају да је „Стварна моћ и надаље у рукама власника производних средстава, а не у рукама популације“ (Енгелс, у Хараламбос и Холборн,2002:610) Савременији марксистички аутори имају слично мишљење као и изворни марксисти, с тим што су неомарксистички аутори унели низ промена у своје теорије како би се ова перспектива прилагодила времену. Један од примера је Том Ботомор, који одбацује идеју о пролетерској револуцији и „заговара радикални пријенос овласти у нацијама државама на регионалне и локалне власти, чију политику јавност може позорније пратити и на њу утјецати. Активну, партиципативну демокрацију могуће је усавршити активностима различитих друштвених покрета“ (Ботомор, у Хараламбос и Холборн,2002:620). Ова Ботоморова идеја о преносу власти на локале, тј. децентрализацији друштва има за циљ постепено ослобађање грађана од ауторитета највишег слоја, и стварање слободнијег друштва. Још једна значајна перспектива у социологији је интеракционизам, који је такође конфликтна теорија, те је у неким деловима слична марксизму. На пример, у схватању моћи, неједнаке расподеле добара и у схватању класа на економски начин. Али интеракционисти су, пре свих њихов најзначајнији представник Макс Вебер, увели нове појмове као што су тржишна ситуација и статусна ситуација.Статусна ситуација предтавља неједнаку дистрибуцију друштвене части. За разлику од марксиста који су уочавали класну неједнакост засновану на неједнаком власништву средстава за производњу, теоретичари интеракционизма су увели поменута два појма и уз помоћ њих подробније објаснили сложеност друштвеног система и класа унутар њега који се не заснива само на еконоској неједнакости (иако су економску неједнакост сматрали веома важним фактором) већ и на друштвеној части и тржишној ситуацији. Вебер је доста писао о ауторитету и поставио је теорију о три типа моћи или ауторитета.

1.Рационално-правни
2.Традиционални
3.Харизматски

Рационало-правни ауторитет почива на поштовању и повиновању ауторитета који је прописан законима, па се другачије зове и легални. Традиционални тип се односи на повиновање ауторитету на основу традиције. Такви примери су пре свега монарси, велики освајачи итд. Овај тип ауторитета био је најразвијенији у средњовековној феудалној Европи. Особа која поседује трећи тип ауторитета стиче поштовање следбеника уз помоћ својих харизматских способности. „Примјери из повјести које можемо сматрати врло блискима каризматској власти укључују Александра Великог, Наполеона и Фидела Кастра. Међутим и многи обични људи као што су професори или директори, такођер користе особну каризму за владање и наметање властите воље“ (Хараламбос,Холборн: 2002:587). Вебер износи тезу о легитимном ауторитету. За њега легитимни ауторитет представља бирократија. Уз помоћ бирократије могуће је рационално функционисање организације, које ће бити ефикасније и непристрасније од ауторитета једне особе. Највећу вредност придаје рационално-правном ауторитету, док остала два сматра мање ефикасним, јер традиционалне вође нису изабране на темељу способности, а харизматске вође своју власт темеље на мистичности. Већ је поменуто да су моћ и ауторитет слични појмови. Да би се боље схватила природа ауторитета важно је напоменути три врсте анализе моћи чија су становишта у апсолутној супротности. У питању су:

1.Плуралистичка
2.Елитистичка
3.Марксистичка

Плуралистичка анализа моћи у неким својим сегментима слична је Парсонсовом функционалистичком гледишту, али се у неким битним цртама веома разликује. „Плуралисти се слажу са Парсонсовим гледиштем како је моћ у крајњој конзеквенцији у становништву као целини”

(Харламбос,Холборн:2002,593). Међутим, када је у питању природа моћи, плуралисти су ближи Веберовом схватању такозваног “константног зброја”, по коме се константна количина моћи расподељује међу становништвом. Плуралисти сматрају да сви у друштву немају заједничке интересе и вредности. “Не слажу се са тезом како у друштву постоји опће прихваћени вриједносни консензус” (Хараламбос, Холборн,2002:593). За разлику од функционалиста, плуралисти не верују да постоји потпуни вредносни консензус. Пошто полазе од претпоставке да појединци имају разне сопствене жеље и интересе, они који воде државу, не могу да удовоље сваком понаособ и да узму свачије мишљење у обзир при доношењу неке одлуке. Зато плуралисти верују да је “Држава налик неутралном посреднику који разматра све супротстављене захјеве различитих слојева друштва. Држава тако функционира као посредник између различитих скупина” (Хараламбос, Холборн,2002:594). Елитистичка теорија оправдава владавину елита позивајући се на психолошку и организацијску супериорност појединаца у односу на масу којом се влада. Утемељивачи ове школе су италијански социолози Парето и Моска. Моска каже: “У свим друштвима појављују се две класе – класа која влада и класа којом се влада. Прва, која је увјек малобројнија, обнаша све политичке функције, монополизира моћ и ужива предности које моћ доноси, док друга, многобројнија класа, дјелује по директивама и контролом прве” (Моска,у Хараламбос,Холборн,2002:602). За класичне елитисте акумулација огромне моћи само малобројније, владајуће класе и субординација многобројнијег дела друштва којим се влада била је потпуно нормално стање. Моска је био заговоник демократије, али само представничке, никако партиципативне, јер у његовој теорији само представничка демократија испуњава услове за владање способне и супериорније мањине. Још један социолог, Рајт Милс, значајан је због свог виђења владавине елите засноване на институцијама, а не на психолошким предностима. Он сматра да “они који су на врху институционалне хијерархије углавном монополизирају моћ“ (Хараламбос, Холборн, 2002:603). Он помиње три институције:

1.Велике корпорације

2.Војска
3.Савезна држава

Кроз те три институције тече економска, војна и политичка моћ. Милс каже:
„Појединци који заузимају водеће положаје у тим инстуцијама творе три елите“ (Хараламбос, Холборн,2002:603). Мада Милс често говори о једној елити која обухвата ове три, а коју он назива „елитом моћи“. Или његовим речима: „На врху привреде, међу богаташима са великим корпорацијама, налазе се главни руководиоци, на врху политичког поретка су чланови политичких дирекција, а на врху војног естаблишмента, налази се елита војника државника груписана око заједничког штаба; како се сваки од ових домена поклапа са оним другим, одлуке имају тенденцију да постану тоталне у својим последицама, јер водећи људи у сваком од ова три домена моћи, војни заповедници, корпорацијски гиганти, политички директорати теже да се окупе и формирају елиту моћи у Америци“ (Милс, 1956). Милс истиче да су институције као што су верске организације, школе и породице битне за елите моћи јер их оне обликују и помоћу њих они могу да спроводе своје интересе. Милс објашњава овај феномен тврдећи да „Верске институције обезбеђују свештенике оружаним снагама, где су они искоришћени као мера повећања ефикасности њиховог морала да убијају. Школе бирају и обучавају људе за њихове послове у корпорацијама и специјализоване задатке у оружаним снагама... И данас се син и отац, ако је потребно, удаљавају од породице уз помоћ принуде, кад год војска пошаље позив. Симболи свих ових мањих институција се користе како би легитимисали моћ и одлуке велике тројке“(Милс,1956). Корелацију између ове „велике тројке“ назива троуглом моћи у оквиру кога америчко друштво функционише преко одлука чланова троугла моћи. „У структуралном смислу, овај троугао моћи је извор сигурносних дирекција које су најважније за историјску структуру садашњице“ (Милс, 1956).

неизбежно је повезана са стварањем вишка производа и акумулирањем богатства од стране мање групе појединаца. Енгелс је сматрао да држава своју доминацију успева да одржи апаратима присиле: полицијом, војском, затворима, али „Енгелс закључује да развијенији облици државе нису били тако очигледно оруђе присиле владајуће класе“. (Хараламбос, Холборн, 2002:623). Ова реченица односила се на државе са системом представничке демократије, у којој становништво које има право гласа може на посредан начин да учествује у политичком животу своје земље. Популација тако прихвата ауторитет државе као легитиман. Енгелс ипак сматра да стварну моћ и даље имају групе које имају производна средства, а не становништво. Маркс и Енгелс развили су теорију о „одумирању државе“ која би као последицу имала децентрализацију, једнаку расподелу моћи и добара и крај експлоатисању и ауторитету. Смрт државе уводи човечанство у доба комунизма, који је крајњи циљ марксиста. Маркс је веровао да ће комунистичка епоха бити последња, и да ће представљати крај историје. Радикална левица Марксовог доба била је веома разједињена. Посебно по питању извођења саме револуције, и метода борбе радничке класе, затим неслагања око коначног обрачуна са ауторитарним силама. Овај конфликт биће детаљније објашњен у следећем поглављу у коме ће бити изложена Енгелсова схватања ауторитета и начин на који се он може избећи.

3. Енгелс о ауторитету и критика анархиста

Већ је поменуто схватање ауторитета са марксистичког становишта и њихово виђење државе као најрепресивније институције која служи и штити интересе владајуће класе. Марксисти су сматрали да држава својим деловањем само продубљује класне антагонизме, те да ће неминовно доћи до пролетерске револуције и да ће тада средства за производњу бити у заједничком власништву. У таквом друштву потреба за ауторитетом биће све мања и мања, па ће он, као и држава временом изумрети. Теза о изумирању државе супротна је оној коју заговарају слободарски социјалисти са којима су се марксисти често супротстављали. Једна од главних идеолошких разлика у оквиру радикалне левице била је, али и у данашњем времену је управо начин уништења државе и ауторитета. За анархисте теза о „одумирању државе“ је неприхватљива. Они одлазе корак даље од марксиста и заговарају потпуно уништење сваке врсте ауторитета које гуши човека као слободну индивидуу. Због овако радикалног мишљења многи мислиоци идеолошки удаљенији и ближи анархистима жестоко су их критиковали. Једну овакву критику упућену слободарским социјалистима упутио је и један класичан марксистички представник. У питању је Фридрих Енгелс који је врло оштро нападао њихова антиауторитарна начела, иронично их називајући „дубоким мислиоцима“(Енгелс,1979:352). Енгелс у неколико илустративних примера покушава да покаже исправност својих уверења и да докаже апсурдност тоталног одсутства ауторитета. Сходно томе поставља питање: Може ли постојати организација без ауторитета ? (Енгелс,1979,352). Што се тиче анархиста, одговор је апсолутно позитиван, но Енгелс не мисли тако. Први пример којим жели доказати тачност својих тврдњи да је нека врста ауторитета ипак неминовна, је радионица памука, где много људи ради на великом броју машина и у много просторија. Осим мануелних радника, ту су и инжењери, механичари и друго особље, које је потребно како би фабрика фунционисала. Но, деси ли се неки квар, или проблем већих или мањих размера, ауторитет одређене особе је нужан како рад фабрике не би у потпуности престао. Па Енгелс закључује: „Било да се питања рјешавају одлуком једног делегата одговорног за поједину грану рада, или кад би то било могуће, већином гласова, нечија ће воља у сваком случају бити подређена, а то заправо значи да ће се питања рјешавати ауторитарно“ (Енгелс,1979:353). Као још очигледнији пример, он даје лађу која плови отвореним морем, где би у случају велике опасности само одлучни појединац у циљу спасавања живота путника поставио себе као свемоћни ауторитет, где би животи путника зависили искључиво од њега. За Енгелса, ауторитет и субординација намећу материјане услове у којима људи стварају производе. „Бесмислено је, дакле, говорити о принципу ауторитета као о апсолутно лошем, а о принципу аутономије као о апсолутно добром. Ауторитет и аутономија релативне су ствари, њихове су сфере различите у различитим фазама друштвеног развитка“ (Енгелс,1979:354). Оно што Енгелс истиче као битно је контрадикторност коју он уочава код анархиста. Та контрадикторност огледа се у елиминисању ауторитета најауторитарнијом методом – револуцијом. Он се слаже да је социјална револуција потребна како би ауторитет нестао, али сходно са марксистичком теоријом о „одумирању државе“ постпуни нестанак ауторитета је дуготрајни процес, а никако нагли, радикални чин . По Енгелсовом мишљењу цео концепт слободарских социјалиста „пада у воду“, јер „Сигурно да не постоји ништа ауторитарније од револуције. То је чин којим један дио становништва намеће своју вољу другом дијелу: пушкама, бајонетима и топовима, дакле најауторитарнијим средствима“ (Енгелс,1979:355). Енгелсова, и уопште марксистичка теза о „одумирању државе“ показала се у пракси више него погрешна. Сва социјалистичка друштва настала у XX веку инспирисала су се марксистичком идеологијом и за своје циљеве поставила начела марксовог учење. Но, супротно Енгелсовим предвиђањима, институције комунистичких друштава не само да нису временом слабиле, већ су јачале, с обзиром да је сва моћ била у рукама једне партије. Бирократизација се нагло ширила, а државни апарат постао је све репресивнији и ауторитарнији. Мада треба имати у виду да нису само социјалистичка друштва носила тај епитет ауторитарности, постоји много примера који указују да у капиталистичким друштвима ауторитет има једну негативну конотацију. Мајкл Хараламбос износи неке од примера. „Рани капитализам дјеломице је био утемељен на робовском раду. У Јужној Африци све до релативно недавно, капиталистичка економија слободног тржишта ишла је руку под руку са суставом апартхејда... Једна од првих акција Пиночеова режима била је ухитити тисуће потенцијалних противника и одвести их на национални ногометни стадион гдје су многи од њих смакнути“ (Хараламбос,Холборн,2002:32). После искуства виђеног у разним социјалистичким експериментима, није тешко закључити да су ставови слободарских социјалиста можда ипак ближи истини, јер као што смо видели, ауторитет сам од себе никада неће нестати, у било ком политичком и економском систему да се налази. Постоје неколико могућности: Потпуно уништити ауторитет (колико год то звучало утопијски), остати равнодушан и повиновати му се, или покушати реформама смањити његов утицај.

4. Закључак

Видели смо да ауторитет постоји у сваком организованом друштву, да је понекад потребан за функционисање одређених послова и тада не мора нужно да буде репресиван, али са друге стране може се злоупотребити и користити у сопствене сврхе и као инструмент за угњетачку политику. Очигледан пример су тоталитарни режими XX века. Наци – фашизам у Немачкој и Италији и бољшевички комунизам у Совјетском Савезу. Различити социолози су својим теоријама допринели обогаћивању друштвених наука пишући о овој теми. Проблем ауторитета и моћи актуелан је у данашњем времену, као што је био и раније. Богата историја ауторитета и дела која су у вези са њим, остављају доста материјала за проучавање и даље анализирање расподеле моћи у друштву и степен ауторитарности појединаца и група. Бављење овом темом и шира друштвена расправа могу допринети смањивању ауторитарности и децентрализцији у држави, као и праведнијој расподели моћи и већем ућешћу партиципативне демократије, макар на локалном нивоу.

Литература:

1. Енгелс, Ф. (1979) О ауторитету, у Маркс и Енгелс, ДЕЛА, том29, Просвета,Београд(351–355)
2. Гиденс, Е. (2003) Социологија, Економски факултет, Београд

3. Халамбос,М. и Холборн,М. (2002) Социологија, Теме и перспективе Голден маркетинг, Загреб

Интернет странице:

1. Милсов текст Тhe Higher Circles из књиге The Power Elite може се наћи на страници http://147.91.75.42/moodle/file.php/129/Mills_The_Higher_Circles.htm

Приступ 22.01.2011 у 11:15 h

2. Парсонсов текст о моћи може се наћи на страници

http://147.91.75.42/moodle/file.php/129/Parsons_on_power.htm

Приступ 23.01.2011. у 20:24 h

Show parent | Reply

За испуњавање формалних услова потребно је да још исправите штампарске грешке које отежавају разумевање (нпр: Талкот Парсонс, сматра да је моћ у консеквенси чланова друштва) и да у загради иза презимена Милса и Парсонса наведете на пример број пасуса на одговарајућим интернет страницама, да неко ко хоће да провери тачност вашег превода то може да учини.

Show parent | Reply

Поштована,
Штампарке грешке на које сте ми скренули пажњу су уклоњене, а број пасуса иза презимена аутора ради лакшег сналажења на наведеној интернет страници је дописан.

Универзитет у Београду

Филозофски факултет

Одељење за социологију

О Моћи и Ауторитету

-семинарски рад из Увода у социологију 1-

Студент: Професор:

Петар Иванковић Др Вера Вратуша

Београд, 2011.

1.Увод

Појам ауторитета јавља се у свим савременим друштвима и предмет је жустре расправе социолога, политиколога и осталих научника чији је домен проучавања друштво и односи у њему. Ауторитет је постојао у сваком историјском раздобљу и у разним облицима друштвеног уређења, што укључује и нецивилизована, тј. примитивна друштва. На први помен теме која ће бити обрађена, већина људи помислиће на ауторитет групе или појединца над неком одређеном групом или појединцем. Иако постоји више облика ауторитета, рецимо ауторитет директора над професорима, или пословође над радницима, ја ћу се претежно бавити оном врстом ауторитета која је најзначајнија за друштвена збивања и устројство – Државом и њеним институцијама. Ауторитет је нужно повезан са иституцијама моћи, пре свега државом као највишом и најутицајнијом институцујом и свим њеним апаратима: војском, полицијом, судовима, и низом осталих апарата који су нужни за функционисање савремене државе. Моћ и ауторитет скоро да су синоними, јер природно проистичу један из другог, а дефиницију моћи можда је најбоље изложио немачки социолог Макс Вебер који објашњава моћ као „Изгледе једног човека, или одређеног броја људи да проведу своју вољу у оквиру заједничког дјеловања, чак и унаточ отпору осталих који у том дјеловању судјелују“ (Вебер, у Хараламбос и Холборн,2002:587). Са оваквом дефиницијом слаже се већина социолога, али далеко од тога да су њихова мишљења о ауторитету, моћи и држави слична. Напротив, веома су различита, зависно којој теоријско – методолошкој оријентацији припадају. Да би се стекла потпуна представа о ауторитету потребно је осветлити ову тему са три важна социолошка становишта: марксистичког, позитивистичког и интеракционистичког и увидети сличности и разлике ставова њихових најважнијих представника. Посебан акценат биће стављен на поимање ауторитета једног класичног марксистичког аутора, Фридриха Енгелса и његову критику упућену слободарским социјалистима његовог времена, везану управо за ову тему. Та кратка расправа одлично илуструје идеолошке сличности и разлике измеђа марксиста и анархиста, циљеве њиховог деловања и природу њиховог конфликта унутар радикалне левице. Циљ рада је излагање ставова најважнијих аутора који су се бавили овом темом, упоредна анализа њихових мишљења и сопствени ставови и критика поменутих аутора. Ауторитет је појава са којом се свакодневно сусреће сваки појединац почевши од ауторитета родитеља, професора, газда, па све до највишег ауторитета државе, те је разумевање његове природе и природе моћи једно од кључних ствари за разумевање целокупних сложених односа, како у различитим друштвима и разним историјским епохама, тако и у модерним, савременим друштвима.

2. Моћ и ауторитет – различите перспективе

Постоје многе перспективе у оквиру социолошке науке чији је поглед на ауторитет, моћ, државу крајње различит. Једна од њих је функционалистичка. „Функционализам сматра да је друштво сложен систем чији различити делове раде заједно да би произвели стабилност и потребну солидарност.“ (Гиденс,2003:17). Један од значајних функционалиста, амерички социолог Талкот Парсонс, сматра да је моћ у консеквенци чланова друштва као целине и његов став о природи власти гласи: „Политичку подршку ваља ставити као опћениту додјелу моћи која, ако води успјеху на изборима, ставља изабрано руководство у положај који је аналоган положају банкара. „Улози“ моћи бирача су опозиви, ако не по вољи, онда на слиједећим изборима“ (Парсонс, у Хараламбос и Холборн,2002:592). Овакво становиште критиковано је од низа социолога као исувише наивно. Парсонс није узео у обзир да се моћ може употребити за партикуларне интересе, а не само за опште добро друштвене целине. Политичку моћ Парсонс види као „способност за управљање релацијским системима“ (Парсонс, поглавље 3, 125-126). Следећи цитат одлично илуструје Парсонсово размишљање везано за ову тему: „Проблем контроле политичке моћи је пре свега проблем интеграције, изградње моћи појединца и субколективитета у кохерентан систем легитимне власти, где је власт стопљена у колективну одговорност“ (Парсонс, поглавље 3, 127). Сходно функционалистичким гледиштима, Парсонс истиче колективну одговорност и улогу појединца у оквиру власти. Са друге стране, супростављена теорија друштвених сукоба сматра да је моћ концентрисана у рукама владајуће мањине која има средства за производњу. Марксисти верују да се моћ налази у економској сфери, те да они који имају економску моћ, могу да имају и сваку другу моћ, војну и свакако политичку. Како ауторитет произилази из моћи, владајућа класа је та која заправо има ауторитет над осталим делом становништва. Марксисти оштро критикују фукционалисте, и за разлику од њих сматрају да је „Стварна моћ и надаље у рукама власника производних средстава, а не у рукама популације“ (Енгелс, у Хараламбос и Холборн,2002:610). Савременији марксистички аутори имају слично мишљење као и изворни марксисти, с тим што су неомарксистички аутори унели низ промена у своје теорије како би се ова перспектива прилагодила времену. Један од примера је Том Ботомор, који одбацује идеју о пролетерској револуцији и „заговара радикални пријенос овласти у нацијама државама на регионалне и локалне власти, чију политику јавност може позорније пратити и на њу утјецати. Активну, партиципативну демокрацију могуће је усавршити активностима различитих друштвених покрета“ (Ботомор, у Хараламбос и Холборн,2002:620). Ова Ботоморова идеја о преносу власти на локале, тј. децентрализацији друштва има за циљ постепено ослобађање грађана од ауторитета највишег слоја, и стварање слободнијег друштва. Још једна значајна перспектива у социологији је интеракционизам, који је такође конфликтна теорија, те је у неким деловима слична марксизму. На пример, у схватању моћи, неједнаке расподеле добара и у схватању класа на економски начин. Али интеракционисти су, пре свих њихов најзначајнији представник Макс Вебер, увели нове појмове као што су тржишна ситуација и статусна ситуација.Статусна ситуација представља неједнаку дистрибуцију друштвене части. За разлику од марксиста који су уочавали класну неједнакост засновану на неједнаком власништву средстава за производњу, теоретичари интеракционизма су увели поменута два појма и уз помоћ њих подробније објаснили сложеност друштвеног система и класа унутар њега који се не заснива само на еконоској неједнакости (иако су економску неједнакост сматрали веома важним фактором) већ и на друштвеној части и тржишној ситуацији. Вебер је доста писао о ауторитету и поставио је теорију о три типа моћи или ауторитета.

1.Рационално-правни
2.Традиционални
3.Харизматски

Рационало-правни ауторитет почива на поштовању и повиновању ауторитета који је прописан законима, па се другачије зове и легални. Традиционални тип се односи на повиновање ауторитету на основу традиције. Такви примери су пре свега монарси, велики освајачи итд. Овај тип ауторитета био је најразвијенији у средњовековној феудалној Европи. Особа која поседује трећи тип ауторитета стиче поштовање следбеника уз помоћ својих харизматских способности. „Примјери из повјести које можемо сматрати врло блискима каризматској власти укључују Александра Великог, Наполеона и Фидела Кастра. Међутим и многи обични људи као што су професори или директори, такођер користе особну каризму за владање и наметање властите воље“ (Хараламбос,Холборн: 2002:587). Вебер износи тезу о легитимном ауторитету. За њега легитимни ауторитет представља бирократија. Уз помоћ бирократије могуће је рационално функционисање организације, која ће бити ефикаснија и непристраснија од ауторитета једне особе. Највећу вредност придаје рационално-правном ауторитету, док остала два сматра мање ефикасним, јер традиционалне вође нису изабране на темељу способности, а харизматске вође своју власт темеље на мистичности. Већ је поменуто да су моћ и ауторитет слични појмови. Да би се боље схватила природа ауторитета важно је напоменути три врсте анализе моћи чија су становишта у апсолутној супротности. У питању су:

1.Плуралистичка
2.Елитистичка
3.Марксистичка

(Харламбос,Холборн:2002,593). Међутим, када је у питању природа моћи, плуралисти су ближи Веберовом схватању такозваног “константног зброја”, по коме се константна количина моћи расподељује међу становништвом. Плуралисти сматрају да сви у друштву немају заједничке интересе и вредности. “Не слажу се са тезом како у друштву постоји опће прихваћени вриједносни консензус” (Хараламбос, Холборн,2002:593). За разлику од функционалиста, плуралисти не верују да постоји потпуни вредносни консензус. Пошто полазе од претпоставке да појединци имају разне сопствене жеље и интересе, они који воде државу, не могу да удовоље сваком понаособ и да узму свачије мишљење у обзир при доношењу неке одлуке. Зато плуралисти верују да је “Држава налик неутралном посреднику који разматра све супротстављене захтјеве различитих слојева друштва. Држава тако функционира као посредник између различитих скупина” (Хараламбос, Холборн,2002:594). Елитистичка теорија оправдава владавину елита позивајући се на психолошку и организацијску супериорност појединаца у односу на масу којом се влада. Утемељивачи ове школе су италијански социолози Парето и Моска. Моска каже: “У свим друштвима појављују се две класе – класа која влада и класа којом се влада. Прва, која је увјек малобројнија, обнаша све политичке функције, монополизира моћ и ужива предности које моћ доноси, док друга, многобројнија класа, дјелује по директивама и контролом прве” (Моска,у Хараламбос,Холборн,2002:602). За класичне елитисте акумулација огромне моћи само малобројније, владајуће класе и субординација многобројнијег дела друштва којим се влада била је потпуно нормално стање. Моска је био заговоник демократије, али само представничке, никако партиципативне, јер у његовој теорији само представничка демократија испуњава услове за владање способне и супериорније мањине. Још један социолог, Рајт Милс, значајан је због свог виђења владавине елите засноване на институцијама, а не на психолошким предностима. Он сматра да “они који су на врху институционалне хијерархије углавном монополизирају моћ“ (Хараламбос, Холборн, 2002:603). Он помиње три институције:

1.Велике корпорације

2.Војска
3.Савезна држава

Кроз те три институције тече економска, војна и политичка моћ. Милс каже:
„Појединци који заузимају водеће положаје у тим инстуцијама творе три елите“ (Хараламбос, Холборн,2002:603). Мада Милс често говори о једној елити која обухвата ове три, а коју он назива „елитом моћи“. Или његовим речима: „На врху привреде, међу богаташима са великим корпорацијама, налазе се главни руководиоци, на врху политичког поретка су чланови политичких дирекција, а на врху војног естаблишмента, налази се елита војника државника груписана око заједничког штаба; како се сваки од ових домена поклапа са оним другим, одлуке имају тенденцију да постану тоталне у својим последицама, јер водећи људи у сваком од ова три домена моћи, војни заповедници, корпорацијски гиганти, политички директорати теже да се окупе и формирају елиту моћи у Америци“ (Милс, пасус 21). Милс истиче да су институције као што су верске организације, школе и породице битне за елите моћи јер их оне обликују и помоћу њих могу да спроводе своје интересе. Милс објашњава овај феномен тврдећи да „Верске институције обезбеђују свештенике оружаним снагама, где су они искоришћени као мера повећања ефикасности њиховог морала да убијају. Школе бирају и обучавају људе за њихове послове у корпорацијама и специјализоване задатке у оружаним снагама... И данас се син и отац, ако је потребно, удаљавају од породице уз помоћ принуде, кад год војска пошаље позив. Симболи свих ових мањих институција се користе како би легитимисали моћ и одлуке велике тројке“(Милс,пасус 10). Корелацију између ове „велике тројке“ назива троуглом моћи у оквиру кога америчко друштво функционише преко одлука чланова троугла моћи. „У структуралном смислу, овај троугао моћи је извор сигурносних дирекција које су најважније за историјску структуру садашњице“ (Милс, пасус 18).

Марксистички приступ анализи моћи и државе разликује се од Милсовог и уопште елитистичког. Марксисти се слажу са елитистима да је моћ сконцентрисана у рукама мањине, али за разлику од њих, они извор моћи не проналазе у институцијама или психолошким карактеристикама појединаца, већ у економској инфраструктури. Неравномерна расподела добара и огромна сконцентрисаност средстава за производњу у рукама владајуће класе чине извор моћи. По марксистима држава није постојала одувек. У добу такозваног „примитивног комунизма“, владајућа класа није постојала јер је „подела рада била слабо развијена, а средства за производњу била су у заједничком власништву“(Хараламбос,Холборн,2002:610). Појава владајуће класе уско и неизбежно је повезана са стварањем вишка производа и акумулирањем богатства од стране мање групе појединаца. Енгелс је сматрао да држава своју доминацију успева да одржи апаратима присиле: полицијом, војском, затворима, али „Енгелс закључује да развијенији облици државе нису били тако очигледно оруђе присиле владајуће класе“. (Хараламбос, Холборн, 2002:623). Ова реченица односила се на државе са системом представничке демократије, у којој становништво које има право гласа може на посредан начин да учествује у политичком животу своје земље. Популација тако прихвата ауторитет државе као легитиман. Енгелс ипак сматра да стварну моћ и даље имају групе које имају производна средства, а не становништво. Маркс и Енгелс развили су теорију о „одумирању државе“ која би као последицу имала децентрализацију, једнаку расподелу моћи и добара и крај експлоатисању и ауторитету. Смрт државе уводи човечанство у доба комунизма, који је крајњи циљ марксиста. Маркс је веровао да ће комунистичка епоха бити последња, и да ће представљати крај историје. Радикална левица Марксовог доба била је веома разједињена. Посебно по питању извођења саме револуције, и метода борбе радничке класе, затим неслагања око коначног обрачуна са ауторитарним силама. Овај конфликт биће детаљније објашњен у следећем поглављу у коме ће бити изложена Енгелсова схватања ауторитета и начин на који се он може избећи.

3. Енгелс о ауторитету и критика анархиста

4. Закључак

Литература:

3. Хараламбос, М. и Холборн, М. (2002) Социологија, Теме и перспективе Голден маркетинг, Загреб

Интернет странице:

1. Милсов текст Тhe Higher Circles из књиге The Power Elite може се наћи на страници http://147.91.75.42/moodle/file.php/129/Mills_The_Higher_Circles.htm

Приступ 22.01.2011 у 11:15 h

2. Парсонсов текст о моћи може се наћи на страници

http://147.91.75.42/moodle/file.php/129/Parsons_on_power.htm

Приступ 23.01.2011. у 20:24 h

Show parent | Reply

За испуњавање формалних услова и даље је "потребно да исправите штампарске грешке које отежавају разумевање (нпр: Талкот Парсонс, сматра да је моћ у консеквенси чланова друштва) и да у загради иза презимена Милса и Парсонса наведете на пример број пасуса на одговарајућим интернет страницама, да неко ко хоће да провери тачност вашег превода то може да учини."Некоректно је с ваше стране да траћите моје и своје време, прилажући по други пут недовољно поправљену верзију семинарског рада.

Show parent | Reply

Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

You are here