Социологија сазнања (Sociology of knowledge)

     Нема никаве сумње да је и природнонаучно сазнање – односно науке које се њима баве – друштвено условљено: као што ниједна мисао не може уопште ни да настане без икаквог, макар посредног, друштвеног условљавања. Ствар је у томе да је то посредовање, тзв. медијација, снажније и потпуније у природним него у друштвеним наукама. Постоје мишљења да таква ситуација опстојава услед још увек недовољне развијености друштвених наука уопште, а социологије посебно. Таква су, на пример, становишта истакнутих аутора у југословенским оквирима Војина Милића и Михаила Ђурића (упор.: Социолошки метод; Проблеми социолошког метода). Извесни сазнајно-теоријски оптимизам, када се ради о могућности постизања јединствености (униформности) друштвене науке, провејава кроз дело поменутих аутора. Социологија се додуше, по њиховом мишљењу, тренутно налази на тзв. претпарадигматском (природно-историјском) нивоу теоријске (не)развијености, али то је само последица бројних (објективних) теоријских и друштвених тешкоћа на које њен развој наилази; теоријске тешкоће су другоразредне, такорећи последица су друштвених. На пример, често се сазнања социологије сукобљавају са оним што друштво (владајуће друштвене групе) о себи мисли, тј. она, та сазнања, имају у односу на друштво тзв. инхерентно-субверзиван карактер. Друштво, импликује ово становиште, уопште нема разлога (мотива) да развија социологију као науку, већ првенствено само њен изопачен емпиристички облик, који служи потребама управљања и надзора. Због наведеног, ма колико то натегнуто звучало, у социологији једноставно нема довољно научно употребљивих искуствених обавештења, нити је већина (значајних) социолошких теорија уопште искуствено протумачена.

     Дакле, сазнајно-теоријски оптимизам разматра мању развијеност социологије у односу на природне науке не са становишта принципијелне немогућности да социологија достигне теоријску јединственост (или да јој се приближи) природних наука, него ту недовољну развијеност тумачи као пролазну и отклоњиву.

     Ма колико ови разлози могли звучати уверљиво, треба приметити да они првенствено представљају ствар уверења, а да се не ради ни о каквом доказивању. Штавише, за супротно становиште – то да је социологија у принципу (много) некумулативнија од природних наука – могућно је навести много више разлога. Усредсредимо се на симптоме мање некумулативности, на пример: изразита вишезначност већине (свих!) базичних социолошких појмова; средишњи значај класикâ у социологији; чињеницу да данас студенти, на пример физике, могу да реше проблеме које највећи физичари у прошлости (утемељивачи дисциплине) нису могли ни да начну (вид. нпр. Мертон: О историји и систематици социолошке теорије). Јесу ли ови симптоми отклоњиви? По нашем мишљењу – нису; они су нужан пратилац социологије.

     Друштвени услови одређују друштвенонаучно сазнање на сасвим особен начин. Док су они за природнонаучно само генетички релевантни – делују пре свега на генезу (настајање) проблемâ које треба проучавати, након чега следи (углавном) њихов иманентан теоријски развој – за друштвенонаучно сазнање они су и егзистенцијално релевантни: утичу и на значење. Манхајм ово становиште поткрепљује наводом да се за сваки исказ који разматра неки значајан друштвенонаучни (или пак уметнички) проблем или појаву може (скоро увек) пронаћи када је и где формулисан, и из ког друштвеног слоја је потекао оној који је став и исказао. За неки исказ из природних наука – Манхајм наводи наједноставнији крајњи случај: 2 пута 2 једнако 4 – то је немогућно учинити (Идеологија и утопија: 267).

Идеологија, интереси, вредносно становиште

     У друштвеном простору постоје различити друштвени слојеви, који запремају различита места у друштвеном простору (или, манхајмовски: имају различиту друштвено-егзистенцијалну укорењеност) – и имају различите улоге у систему репродукције целокупног друштвеног живота. Неке друштвене групе су, на пример, владајуће (или обликујуће), друге су потчињене (или усмерене). Из тог специфичног положаја у друштвеном простору проистиче и колективно хтење различитих друштвених група, воља ка промени (револуционарној или рефомистичкој, суштинској или козметичкој) или очувању постојећег система друштвених односа. Та воља – практично-делатна оријентисаност – уз непрестано деловање услова што проистичу из особеног деруштвеног положаја сваке појединачне групе – утиче на то да се целокупна стварност види само из једне перспективе, на један начин, и да се управо на један начин и разматра, проучава итд. – на начин који је обликован оном (примарном) вољом. Интереси су управо друштвено условљено практично хтење различитих друштвених група ка промени или очувању постојећег. Идеологија није ништа друго него идејно обрађени интереси, при чему се они освешћују и подупиру аргументима, рационализују итд., те тако супротстављају осталих друштвених група и слојева. Идеологија је, дакле, целокупан поглед на свет сваке појединачне (најшире) друштвене групе (она се ad hoc може поистоветити с друштвено-интегративном мишљу). Као што се – на реалном нивоу – (најшире) друштвене групе непрестано боре у друштвеном простору, тако – у идејној сфери – постоји непрестано трвење између њихових идеологија. Наравно, нису све идеологије подједнако снажне: њихова делотворност зависи, у начелу, од три чиниоца: значајности поједине друштвене групе у производњи (постојећег) система друштвених односа; друштвене омогућености да она изрази властиту идеологију; њене оспособљености да с пуним разумевањем учествује у друштвеном животу.

     На реалном нивоу свакодневног живота друштвене групе се сукобљавају у  непосредној репродукцији друштвеног живота, док се у сфери идеја боре интелектуалци – њихови представници, заступници итд. Интелектуалци једни другима супротстављају властита идејно-политичка опредељења. Под овом се синтагмом подразумева сâмо језгро идеологије (друштвено-интегративне мисли). За разлику од тзв. обичних људи, који властито (додуше: неразвијено, непотпуно, нецеловито итд.) идејно-политичко опредељење усвајају по аутоматизму (сâмим припадништвом одређеној групи), интелектуалци су «класно двосмислено» везане индивидуе: они могу прилазити различитим (најширим) друштвеним групама које се у друштвеном простору међусобно боре, те тако и мењати своја идејно-политичка опредељења. (На овом месту нема потребе улазити у (могућне) разлоге тих измена, («другостепеног») заступништва итд.

     Од сâмог идејно-политичког опредељења можемо разликовати начин на које се било које од њих заступа. Тај је начин (углавном) социјализацијом стечен. С обзиром на (евентуалну) никад немогућу сазнатљивост његових корена, могли бисмо га означити и ирационалним и назвати вредносним становиштем.