Социологија сазнања (Sociology of knowledge)

Узимајући у обзир стресну ситуацију какву представља сваки испит, може се закључити да овај рад показује способност ауторке да примени сазнања стечена приликом писања одабраног семинарског рада и нацрта социолошко сазнајног истраживања на проблем који је у тим радовима само наговестила. Овде ће бити поменуте само четири недоумице чијем разрешавању би ваљало да ауторка посвети пажњу у својем даљем раду на реализацији својег истраживачког пројекта у мање стресним околностима:

1) да ли је Бурдијеова намера да се кроз примену поступка објективирања субјекта објективирања на самог себе „издигне изнад свих условљавања“ или да их доведе до прага свести и тиме повећа степен самоконтроле над њиховим учинцима?

2) да ли нас освешћивање онога што нас детерминише наводи да „идемо сами против себе“, или рефлексивна рефлексивност доприноси истовременом ширењу индивидуалне аутономије истраживача и аутономије научног поља?

3) није ли поједностављено рећи да је „осећај социјалне и културне депривисаности (Бурдијеа) непрестано и несмањеним интензитетом пратио“ од „одрастања у једном француском селу подно Пиринеја“ и „по наставку школовања у Паризу“, а не поменути да Бурдије повлачи јасну разлику између „невидљиве социјалне разлике“ и „баријере“, коју Бурдије наглашава да је осећао као и његов отац, син сељака који је постао нижи државни службеник, у односу на породицу и друге сељаке и занатлије који су остали да живе на селу, од још израженије „баријере“ коју је осетио у односу на децу „буржуја“ прво у регионалном колеџу интернатског типа а затим и у елитној школи у главном граду ( Science de la science et réflexivité, 2001, 212-213) ?

4) није ли одвише искључиво да се твди да је „јасно“ да Бурдије није био отворен за „начин на који нас други, конкуренти или поклоници, савременици или наследници виде“, позивајући се на писање „бивше сараднице“ после Бурдијеове смрти, прешуткујући да је Бурдије барем на теоријско методолошком плану јасно заступао став за свог живота о социоаналитичком карактеру трансформишуће самоанализе: „Још треба додати, да бисмо употпунили прављење разлике у односу на нарцистичку рефлексивност, да реформистичка рефлексивност није преокупација само једног појединца и да не може да се обавља у потпуности осим уколико не припада целини агената активних у пољу. Социолошки наоружана епистемолошка будност коју сваки истраживач може да упражњава за властити рачун, може да буде ојачана само путем уопштавања императива рефлексивности и ширења инструмената неопходних за његово поштовање, које је једино способно да успостави рефлексивност као заједнички закон поља, које би тако посвећено социолошкој критици свих од стране свију постало способно да интензивира и умножи ефекте епистемолошке критике свих од стране свију ( Science de la science et réflexivité 2001, 178 прев. ВВ).