Социологија сазнања (Sociology of knowledge)

Савремени француски социолог Пјер Бурдије, чија су дела данас незаобилазна референца за све оне који се баве комплексним друштвеним феноменима, кроз свој целокупан научно-истраживачки рад настајао је да при промишљању друштвене стварности истовремено спозна властиту истраживачку позицију, да се дистанцира од себе како би себе мислио са истом научном строгошћу са којом је мислио друштво, да се издигне изнад свих условљавања и да из искошене перспективе сагледа сопствене перспективу и, подразумева се, ограничења и предрасуде које су јој иманентне. Ово издизање изнад себе самог, овај трансцендирајући поглед на историјски, друштвени, културни, али и теоријски и проблемски контекст у ком се формира одређен когнитивни стил, по свему судећи, личио би на поступак Бурдијеовог савременика Мишела Фукоа, који када говори о подземним законима који обликују сваку беседу чини то тако као да подразумева да сам «избегава тле на којем стоји», да Бурдије није образложио и свима јасно предочио критеријуме на основу којих је могуће укотвити властито мишљење и при том га  због потенцијалне пристрасности не дискредитовати као научно релевантно. Поменути критеријуми чине арматуру особеног поступка самоанализе, односно социоанализе, који Бурдије назива објективирање субјекта објективирања, а који подробно разрађује најпре у књизи Наука о науци и рефлексивност из 2001. године, а потом у књизи Нацрт за једну аутоанализу која је објављена постхумно 2004. године. Овај поступак подразумева да сваки истраживач мора да осветли (читај освести) све детерминанте свог гледања на свет и то тако да узме у обзир своје социјално и географско порекло, религијску и сваку другу културну припадност, затим сва условљавања које генерише специфичан академски и научни универзум, и на крају, оне константе мишљења, или саморазумљиве претпоставке, које су карактеристичне за свет науке или посебне научне дисциплине, а које, сматрао је Бурдије, настају као последица издвојености и пре ненамераваног но намераваног, несвесног пре но свесног удаљавања научника од предмета који изучава, те губитка осећаја за стварност. У две претходно поменуте књиге Бурдије демонстрира примену овог поступка на самом себи.

Бурдијеова рефлексивна рефлексивност подразумева, дакле, бављење свим оним структурама, објективним и субјективним, које одређују и обликују интересовања, изборе и стратегије појединих научних дејственика, а то значи да у су у средишту пажње хабитус научника и сви они друштвени фактори који су утицали на његову генезу. Ако бисмо следећи Бурдијеа рекли да хабитус дејствује тако да производи диспозиције за мишљења, вредновања и делања која су нам својствена, те која су увек доследна, онда би саморефлексивност морала да буде искорак из гравитационог поља хабитуса. У том случају, саморефлексивност  значи да уз ослањање на поуздане научне методе, идемо сами против себе.

Међутим, још у својим првим радовим Бурдије је, мање или више опширно, објашњавао шта га је нагнало да социолошки сазнајни корпус обогати новим појмовима, нарочито када је у питању његов данас најексплоатисанији појам хабитуса. С једне стране, писао је тада, лично искуство одрастања у једном француском селу подно Пиринеја, осећај социјалне и културне депривисаности који га је непрестано и несмањеним интензитетом пратио по наставку школовања  у Паризу, а нарочито студије филозофије на престужној École Normale Superieure, где је Бурдијеова биографија била дисонантна у односу на ону већине студената, претежно буржоаског и париског порекла, били су пресудни да Бурдије побегне од беживотног академизма филозофије у тада мање популарну дисциплину – социологију – и да се окрене емпиријским истраживањима. Овај несвакидашњи «пребег» омогућио му је да, преко појма хабитуса, коначно теоријски артикулише властито искуство (читај незадовољство) као колективно и да га емпиријски поткрепи и утемељи. На тај начин, Бурдије је ревитализовао класни и конфликти приступ друштвеној стварности, и у социологију, али и филозофију и антропологију унео нову перспективу, она која је била занемаривана, немишљена или мишљена на погрешан начин. Од тада, Бурдије је на неки начин постао портпарол доминираних, у економском и симболичком смислу, будући да их је учинио видљивима и за науку. Тек од 1995. године Будије ће и у пракси стати на њихову страну. Повод за то био је генерални штрај железничара испровоциран рестриктивном социјаном политиком тадашње социјалистичке владе, а Бурдијеов говор пред штрајкачима окупљеним на железничкој станици у Лиону био је разлог да га део интелектуалне јавности, непријатељски расположене према таквом неинституционалном начину изражавања незадовољства, жигоше као радикалног левичара и социолошког терористу.  

С друге стране, теоријски и идејни контекст су у великој мери утицали на Бурдијеово ситуирање у научном простору. Још једном, појам хабитуса предодредио је његово заузимање позиције у научном пољу, будући да је управо овим појмом Бурдије успео да превазиђе све оне дихотомије које су доминантно обликовале конфигурацију простора научне производње, првенствено дихотомију субјективно-објективно. Појмом хабитуса Бурдије се дистанцирао од левистросовског и алтисеровског структурализма, фукоовског поструктурализма и све бројнијих и разноврснијих постмодернистичких приступа. Када анализира своју припадност француској академској и научној сцени Бурдије нам предочава целу ову сцену и даје нам историјат своје путање кроз научно поље, описујући при том и свој пут од маргиналне до доминантне позиције у том пољу.  Међутим, мора се запазити недовољна самокритичност француског социолога, будући да он никако, ни у једним тренутку не увиђа повезаност промена у властитој академској трајекторији и промена у теоријским ставовима које су њима очигледно биле условљене.

Остаје нам да закључимо како нам, ипак, свима нешто измиче и како научно заснована ауто/социоанализа јесте нужна, али не и довољна да бисмо расветлили детерминишуће структуре нашег мишљења. Ова би, стога, морала да има у виду и начин на који нас други, конкуренти или поклоници, савременици или наследници виде. Бурдије, јасно је, није био отворен за тако нешто. То је био и разлог што га је у недавно објављеној књизи под насловом Зашто Бурдије? његова бивша сарадница Натали Ајник оптужила да је био параноичан и искључив и да није био спреман да уважи критику неистомишљеника али ни највернијих следбеника.