Социологија сазнања (Sociology of knowledge)

Саша Јелић

ИДЕОЛОГИЈА И ВРЕДНОСНО СТАНОВИШТЕ

Увод

Појам идеологије један је од оних (бројних) изразито вишезначних појмова у друштвеној науци. Неухватљивост његовог садржаја прелива се и у тзв. свакодневни говор, па се стога његова садржајност у том говору претвара у суштинску празнину, у испразност. Наиме, ако се термин идеологија употребљава да би се њиме изразиле најразличитије ствари, нужно се релативише његова употребљивост и у науци. Овде имамо један зачарани круг: неодређеност појма идеологије у друштвеној науци ствара плодно тло за његову паушалну употребу у свакодневном говору, што онда, са своје страни, нимало не доприноси његовом одређенијем друштвенонаучном конституисању. Несумњиво је да и сама природа друштвене науке игра у овом погледу значајну улогу.

Не улазећи дубље на овом месту у разлике између друштвено- и природнонаучног сазнања, требало би ипак изнети неколико претходних напомена. Мисао није аутономна, не развија се (само) по неким својим иманентним законима, сама од себе, нити је развија неко надбиће које леби изнад друштва у апсолутном плаветнилу, где је ваздух чист и прохладан, звало се оно Бог или народни дух (душа) или колективно хтење, судбина итд., већ је повезана са друштвом и њиме условљена. Друштво, међутим, не одређује сваку мисао у истој мери и на исти начин. Нека ова мисао буде сад рационално-искуствена, тј. нека се назива сазнањем. Извесно је да је свакодневно мишљење, оно које је неопходно за непрекидно непосредно одношење између људи, највише и најдиректније друштвено детерминисано. Заиста, људи се са својим ближњима и својом околином сусрећу увек у моделима који се непрестано понављају, у већ проживљеним ситуацијама, и у тим ситуацијама затичу и претходно обликоване начине мишљења и понашања.

Другачија је пак ствар са науком, научним сазнањем. И њу су, наравно, створили људи, друштвена бића, одређујући јој циљеве и средства за њихово остваривање. Али наука је већ медијација: она посредује друштвени утицај преко властите појмовне мреже, она је један делимично осамостаљени ентитет који се, поред општих друштвених, влада и по сопственим законима; она није тривијална, свакодневна ствар (мада утиче на ту свакодневицу).

Међутим, ни различите науке нису у истој мери и на исти начин изложене друштвеним утицајима: природне науке су у овом погледу много затвореније од друштвених (или хуманистичких), на пример, физика од социологије. У образлагању ове тврдње се ad hoc не ослањамо на класична, Дилтајево (Dilthay) и новокантовско, гледишта о коренитим разликама између природне и друштвене науке. Дакле, не ради се овде о томе да су природа и друштво међусобно различите онтолошке структуре те да је другачија природа искуства на основу којег они постају доступни нашем сазнавању (како је тврдио Дилтај), или да је њихова различитост последица нашег темељног почетног сазнајног интересовања, различитог начина на који проучавамо један и други ентитет (како су хтели Винделбанд [Windelband] и Рикерт [Rickert]) – већ о томе да су природне и друштвене науке неједнако блиске свакодневном искуству појединаца и друштвених група. О моћи, власти, међуљудским односима итд. много се више разговара него о брзини светлости, атомима и математичким формулама. У свакодневном се животу питања (и одговори) којима се баве природне науке подразумевају, док се о друштвеним проблемима расправља.

У овом ће се раду покушати направити разликовање између друштвене везаности мишљења, с једне стране, и вредносног становишта, с друге. Сматраће се да је друштвено-егзистенцијална укорењеност (идеологизованост) мишљења само подлога (нужна!) на коју се тек калеми извесно вредносно опредељење. Оно ступа на сцену тек када се освести, на нивоу појединца, свеопшта друштвена детерминисаност мишљења. Такође, вредносно опредељење се у тексту доводи у везу са базичном структуром личности (интелектуалаца), о чему се дају само неке опште напомене.

Сложен и вишезначан појам интелигенције (интелектуалаца) неће се у тексту посматрати из више углова – то је учињено на другом месту. Једноставно ће се постулирати једно схватање интелигенције, без ширих разматрања.

Два схватања идеологије

Идеологија изворно значи науку о идејама – науку која се бави пореклом и законима деловања идеја. Овако ју је, крајем XИX века, одредио мислилац Дести де Траси (Destutt de Tracy), који је и сковао овај назив (Колаковски [Kolakovski], 1980: 181). У савременим споровима око значења појма идеологије, овакво нам одређење заиста не говори много. У даљем тексту овог одељка – уз блага али нужна меандрирања – упоредиће се два теоријски најразвијенија схватања идеологије, марксистичко и Манхајмово (Mannheim). На овом месту је можда и сувишно напоменути да идеологија припада сфери друштвене свести.

Критика идеологије. Нема никакве сумње да су Маркс (Marx) и Енгелс (Engels) утемељивачи у друштвеним наукама најпознатијег и најутицајнијег схватања идеологије, односно учења о идеологији – оно је незаменљив конститутиван елемент марксистичке теорије друштва, историје, класне борбе и револуције. Чувена реченица из Марксовог Предговора – не одређује свест људи њихово биће, већ обрнуто, њихово друштвено биће одређује њихову свест[1] – могла би овде да послужи као исходиште интерпретације марксистичког схватања идеологије. Свака је мисао друштвено условљена, одређена друштвеним бићем; идеолошка је пак само она која није свесна властите „другоразредности“, несамосталности, већ уображава да је независна, да настаје из саме себе и да се развија по сопственим законима и да, штавише, што је само крајњи случај, одређујуће делује на структурисање и развој друштва. Одвајање духовног од материјалног рада је одлучујући историјски разлог који је омогућио ову заблуду: „Почевши од тог тренутка, свијест може стварно уобразити да је она нешто друго него свијест о постојећој пракси, да може стварно нешто представљати, а да не представља ништа стварно – од тог тренутка свијест може да се еманципира од свијета и да пријеђе на стварање „чисте“ теорије, теологије, филозофије, морала итд. (Маркс, Енгелс, 1978: 376–377). Зато је идеолошка свест искривљена свест. Она прикрива и универзализује – оно прво јер скреће пажњу са друштвеног супстрата којег је само еманација, а ово друго јер је искључива: свако идеолошко мишљење покушава да у конкурентској борби са различитим идеологијама себе представи као мишљење свију, свих друштвених класа (односно: друштвено постојећих интереса), мада је увек партикуларна – јер изражава само један од постојећих интереса, само једно гледиште, један аспект целине. Као што је познато, Маркс и Енгелс не само да су указивали на зависност мисли од интересâ већ су истицали и одређени тип тог интереса који је у идеолошкој продукцији најснажнији – наиме, класни интерес.

Идеологија није само форма мишљења о свету, проистекла из различитих интереса супротстављених друштвених класа, него и сâмо учествовање у том свету: онолико колико идеје могу да уобличавају практично (стварно) делање. Другим речима, она у класном друштву има сасвим одређене функције: треба да рационализује у суштини ирационалан облик друштвене доминације. Као таква, она се у принципу тиче владајуће друштвене класе – хотећи да задржи постојеће друштвено стање, у којем господари, у друштвеној свести (идеологији) те класе не изражавају се на адекватан начин тренутне друштвене прилике и историјска ситуација и у искривљеном светлу тумачи се историјска прошлост. Владајућа класа услове сопственог опстанка настоји да представи као неопходне услове опстанка читавог друштва: сопствену свест, која је идејни (идеолошки) израз једне друштвене ситуације, подиже на ниво друштвене свести уопште.

У покушају да систематизује у Марксовим и Енгелсовим делима никад систематично развијено схватање идеологије, Војин Милић наводи неколике њене особине (Милић, 1986: 51–60). Најпре говори о привиду о издвојености свести из стварних друштвено-историјских услова њеног постојања; сматра се да се она развија по сопственим законима и/или одређујуће утиче на друштвени живот. О овоме је већ било речи. Следећа особина идеологије је њен феноменализам: она се бави само појавним делом стварности, а занемарује чињеницу да је управо та појавност условљена долележећим структурама. (Феноменализам идеологије биће шире разматран ниже у тексту.) Трећа особина идеологије је њена делимичност, парцијалност: стварност се посматра из само једног, нужно ограниченог аспекта – целина друштвеног живота се једнострано сагледава, а ова се скучена перспектива, с обзиром да владајућа класа контролише услове друштвене репродукције, апсолутизује и универзализује, намеће се као перспектива свих. Четврта је особина идеологије њена неисторичност: апсолутизује се сазнање о неком историјском периоду – по правилу је то период савремени – те се онда оно постулира као вечно, природно, непроменљиво, и служи као теоријски оквир објашњавања прошлости и предвиђања будућности. На крају, свака идеологија показује тенденцију да се претвори у апологетику – то је пут од искривљене свести до свесне лажи: снажење ове тенденције је директно пропорционално опадању друштвене легитимности владајуће класе о чијој се идеологији ради. Овде би требало додати да је свест владајуће класе нужно идеологизована, тј. искривљена и лажна: са њеног становишта приоритет је очувати постојеће и само је оно мишљење (и делање) које доприноси том циљу рационално. Речју, рационално се понашати – из перспективе владајуће класе – може само онај чија је друштвена свест искривљена.

Све наведене особине идеологије важе за друштвену свест сваке историјски владајуће друштвене класе: робовласника, феудалаца, буржоазије. Свест потлачених класа, у овој интерпретацији, или је мање или уопште није идеологизована. Прва могућност, мања идеологизованост, типична је, на пример, за свест буржоазије када се ова борила да измени феудални систем друштвених односа и постане владајућа класа. Истичући начела слободе, једнакости и братства, она се ефикасно супротставила цркви и феудалним привилегијама. Капиталистичка привреда у настајању, коју је она представљала, морала је да се ослободи ограничења „праведне“ цене и бескаматног зајма, на пример. Тек када је буржоазија постала владајућа снага у друштву, када је успоставила ново класно друштво, показала се пуна идеологизованост њене (сада владајуће) свести – формална слобода требало је да прикрије стварну неслободу пролетаријата, формална једнакост требало је да замагли стварну неједнакост пред законом и неједнаке животне шансе. Управо због тога што је тријумф буржоазије створио ново класно друштво, дакле оно у којем још увек постоји експлоатација човека по човеку, њена је свест у корену била (јесте) идеологизована и само таква је могла и бити.

Вратимо се сада оној другој могућности, наиме класној свести која, начелно, уопште није идеологизована. Носилац те свести је пролетаријат, и само пролетаријат то и може бити. Не би било сувише смело рећи да је за теоријско образлагање наведене тврдње најзаслужнији Ђерђ Лукач (Lukács). Својим несистематичним разматрањем појма идеологије, Маркс је у свом делу оставио једну празнину коју је ваљало попунити. Ако је пролетаријат једина истински револуционарна класа, као једина класа која је производ буржоазије – све друге класе се растројавају и пропадају са развитком крупне индустрије – и која се развија у истој мери у којој се развија и буржоазија, требало је сада аргументисати да је он и једина класа којој није потребна идеологија, него само практична истина о друштву.

Да би се дошло до универзалности пролетаријата као друштвене класе, треба најпре укратко нешто рећи о Лукачевом схватању целине и медијације (о овоме другом само као одблеску првог појма), и дијалектици, интелектуалном оруђу које пролетаријат промовише као принципијелно неидеологизовану класу (Лукач, 1977: 51–81; Колаковски, 1985: 287–327).

Суштина ортодоксног марксизма је, у Лукачевом тумачењу, дијалектичка метода. Та метода пак није скуп правила која се односе на интелектуалне операције, већ одређен начин мишљења о свету специфичан по томе што садржи свест да није само то него и форма учествовања у том свету, практично ангажовање. Кључно је овде то да се стварност посматра као целина, тоталитет – истина делова („чињеница“) стварности је само у тоталитету, и сваки део, када се боље погледа, садржи у себи целину.[2] Целина је онтолошки примарна у односу на делове. Дијалектика није независна од субјекта који је примењује: само онај друштвени субјект који је и сам целина може целину откривати у изолованим појавама. Тај друштвени субјекат је пролетаријат. Он је целина јер је универзална класа, што значи да се његов партикуларни интерес подудара са општечовечанским интересом не само тренутно него и принципијелно. Све напредне класе у историји значиле су и универзалан напредак али ниједна није била универзална класа – победа сваке од њих стварала је ново класно друштво, док победа пролетаријата значи потпуно укидање класа.

Начелно говорећи, марксистичка критика идеологије види идеолошко мишљење само код свог противника, док је њено мишљење еx дефинитионе надидеолошко. Будући да је доследно и јасно указала на друштвене корене свести, на њену епифеноменалност у односу на друштвено биће, те да је настала као идејно оруђе једне класе у успону којој није било потребно прикривање, она а приори заобилази идеологизованост: „Под нужни доживљај обмане потпадају само они слојеви којима је потребно прикривање, који на основу свог друштвено-егзистенцијалног положаја нити желе нити могу да увиде истинити контекст“ (Манхајм, 1978: 136).

Манхајмово схватање идеологије. Развијајући своје становиште, Манхајм је морао да се одреди у односу на Марксову (и марксистичку) критику идеологије, односно учење о идеологији. У његовој социологији сазнања, коју је хтео да утемељи као посебну социолошку дисциплину, то је био неопходан саставни део. Постоје најмање два разлога томе. Маркс је први доследно разрадио схватање идеологије као свести отуђене од својих друштвених извора, и зато искривљене и лажне. Као најразвијенија теорија о друштвеном пореклу мишљења, Марксова критика идеологије је логично постала исходиште Манхајмове социологије сазнања. Други разлог је критика Марксовог (и Лукачевог) схватања да се „...у свакој историјској епохи у мишљењу револуционарних класа изражава историјски најадекватнија свест, која није апсолутно знање и не садржи надисторијску истину, али је ипак релативно тачно сагледавање битних друштвених противречности свога времена, и услед тога се претвара у делотворан идејни моменат друштвено-историјске праксе“ (Милић, 1978: XXV–XXVI). Критикујући Маркса, Манхајм је критиковао одређено политичко становиште.

Манхајм свесно прави разлику између двају појмова идеологије: вредносно неутралног и вреднујућег. Овде ће најпре бити речи о „гносеолошкој неутрализацији појма идеологије“ (Милић) – управо се ту Манхајм одређује према критици идеологије.

Свако друштвено условљено мишљење је eo ipso идеолошко.[3] Открити генетичко-функционалну повезаност одређене свести са основним животним искуствима, хтењима и делањем (речју: интересима) друштвених група које ту свест носе, значи показати њену идеологизованост. Зато се коришћењем вредносно неутралног појма идеологије не може расправљати о мањој или вечој идеологизованости неког мишљења, односно такво питање не би имало смисла постављати. Такође, употребом овог појма не може се извршити сазнајна анализа производâ неког мишљења – њихова истинита вредност и хеуристичка плодност утврђује се на други начин; идеологизовано мишљење (дакле, овде: било које) може бити или истинито или лажно.

Желећи да покаже да је друштвена условљеност мисли далеко дубља него што то сматра критика идеологије, Манхајм разликује партикуларан и тоталан појам идеол

(Уредио/ла Вера (Vera) Вратуша (Vratuša) - Friday, 30. January 2009., 17:59)