Социологија сазнања (Sociology of knowledge)

 BOURDIEUОВА НАУКА О НАУЧНОМ ПОЉУ

Образложење теме, циља и метода рада

Све озбиљнија угроженост аутономије научног поља поткрај XX и почетком XXI века, нагнала је француског социолога Pierreа Bourdieuа да се окрене систематичном проучавању науке и свих оних фактора који су обликовали историју и структуру овог особеног домена друштвене стварности.

Његово интересовање за науку, међутим, датира још из периода када заснива и развија своју теорију друштвених поља, и нераскидиво са њом повезану, теорију специфичних диспозиција које се формирају кроз саживљавање са особеном конфигурацијом и логиком функционисања одређеног поља друштвеног простора. Радове у којима проблематизује питања структуре и развоја науке можемо наћи у часопису Actes de la recherche en sciences sociales, који заједно са тимом истраживача окупљених око Центра за социологију образовања и културе, при Центру за европску социологију, покреће 1975. године. Своју анализу света научне производње даље разрађује и продубљује у бројним књигама посвећеним академском, интелектуалном и пољу идеолошке производње, у којима разматра испреплетаност утицаја које поменута поља врше једна на друге – као полазиште у овом типу истраживања најчешће му служе мајска догађања у Паризу 1968. године.

Прву књигу која је у целости посвећена науци Bourdieu објављује тек 2001. године. Повод за ову књигу, коју је насловио Наука о науци и рефлексивност (Science de la science et réflexivité), био је све агресивнији уплив логике својствене другим друштвеним пољима, првенствено економском и политичком, у поље научне производње. Стога ову књигу можемо читати као помало носталгично подсећање на мукотрпну борбу генерација истраживача за стицање аутономије у односу на економске, политичке и религијске инстанце, те као научно утемељену критику притисака који долазе из других сфера друштва, али истовремено као критику повиновања тим истим. Највеће претње по аутономну истраживачку делатност, Bourdieu препознаје у све већем утицају који медији имају на чисто научне процедуре преиспитивања и вредновања научних резултата, а тиме посредно и на хијерархизацију дејственика у научном пољу, затим у императиву економске исплативости који су сви истраживачи принуђени да следе, али и директним притисцима и покушајима да се контролише објављивање научних резултата (ради илустрације, Bourdieu наводи пример велике калифорнијске компаније која је 2000. године покушала да спречи објављивање научног чланка у ком се доказује неефикасност вакцине за јачање одбрамбене снаге организма против HIV вируса а коју је та компанија произвела). На мети његове критике наћи ће се и представници тренутно модерног релативизма или нихилизма у науци, због њиховог бескрупулозног дискредитовања науке као методички организованог настојања да се дође до истине о природи или о друштву.

Због актуелности тема које Bourdieu разматра у поменутој књизи, али и због уникатног теоријског оквира који при том користи, Наука о науци и рефлексивност биће подвргнута својеврсној егзегези, или пре интерпретацији са разумевањем, тј. тумачењу које ће Bourdieuова схватања о научном пољу сагледати у светлу свих оних радова у којима се бави тим пољем, али и у контексту релевантних теоријских оријентација у социологији сазнања. Предочавање еволуције Bourdieuове мисли, те укрштање његових схватања о науци са другим приступима које он сâм помиње, али и приступима који се због истоветног предмета истраживања нужно намећу, неће имати за циљ трагање за некохеренцијом. Мада указивања на нека одступања од првобитне замисли неће изостати, она ће пре послужити као илустрација повезаности Bourdieuовог напредовања у хијерархији положаја у научном пољу и промена у сагледању тог поља које су уследиле. То значи да ће, на неки начин, Bourdieuова аналитичка алатка бити употребљена против нега самог. Међутим, тежиште овог рада биће теоријско-методолошка решења француског социолога која су потенцијално плодна основа за даља истраживања.

Поставља се питање зашто наслов овог рада није, како би се могло очекивати, Bourdieuова наука о науци, Bourdieuова социологија науке или, пак, Bourdieuова социологија сазнања. Будући да Bourdieu конституисање научног поља везује са процесом стицања аутономије и да своју теоријску поставку гради тако што реконструише тај историјски период, да би потом прешао на објашњење конститутивних елемената научног поља, не би се баш могло рећи да он пуно тога казује о историји науке пре њеног “осамостаљења” – због тога је први горепоменути наслов неодговарајући. У раду ће бити преиспитан Bourdieuов став о улози социологије при осветљавању чинилаца који утичу на настанак и прихватање, односно неприхватање неког научног открића, и биће изнета тврдња да Bourdieu социологију види као метод сваке саморефлексивне научне праксе, а не као посебну дисциплину која се издиже изнад поља научне продукције како би га са дистанце анализирала – то је разлог одбацивања другог наслова. Трећи наслов чини се неприхватљивим пошто Bourdieu видно мање пажње поклања могућностима сазнања и епистемолошким делемама које су саставни део њиховог промишљања но самом оквиру, тј. научној институционалној инфраструктури и систему специфичних диспозиција које настају као резултат инкорпорирања оних првих. Сврха наслова који је предложен је да истакне важност Bourdieuове теорије научног поља за социологију и филозофију науке, а циљ самог рада је да процени њен оригинални допринос тим дисциплинама и њену хеуристичку плодотворност.

Структура рада

Bourdieuа ћемо следити у аргументацији коју развија у књизи Наука о науци и рефлексивност, те ће рад бити конципиран по угледу на дату књигу.

Коришћење научног поља као аналитичког оруђа донело је обједињење проучавања научних производа, тј. читавог простора свих релевантних тема, питања и научних одговора на та иста, са једне стране, и мреже објективних односа између положаја које заузимају њихови произвођачи, са друге. Први део рада ће бити посвећен Bourdieuовом разматрању научног поља, његове структуре и динамике, као и саставних компоненти научног поља – граница поља, формално и неформално одређеног права на улазак у поље, експлицитних и имплицитних правила која регулишу научну производњу и комуникацију научника, научног капитала као специфичног добра око чијег стицање се организује игра у пољу, научних диспозиција, номоса поља. Посебна пажња биће посвећена Bourdieuовом појму релативне аутономије научног поља, његовом виђењу односа између протагониста конкурентске борбе која се одиграва у пољу и схватању носилаца револуционарних научних преокрета, будући да су управо то места у његовој поставци која дају највише повода за полемику.

Други део есеја ће се бавити решењима које Bourdieu, кроз дијалог са четири велике традиције социологије и филозофије науке, нуди поводом кључних дилема које су обележиле поменуте дисциплине. Своје становиште, које ће назвати реалистичким рационализмом, Bourdieu гради сучељавајући властите ставове са структурално-функционалистичким приступом Robertа Mertonа, Kuhnовим схватањем структуре научних револуција, затим Единбуршком школом, чији су представници David Bloor и Barry Barnes заговорници „јаког програма“ у социологији сазнања, и етнографијом лабораторијског живота, чији су најчувенији творци и промотери Karin Knorr-Cetina, Nigel G. Gilbert, Michael Mulkey, Bruno Latour и Steve Woolgar. Bourdieuова интерпретација поменутих приступа биће репродукована а потом подвргнута критичкој анализи, односно суочена са датим приступима. Уз то, представљање Bourdieuове анализе конкурентских перспектива биће пропраћено својеврсним „уношењем реда“ у ту исту, те ће изношење његових интерпретација, коментара, запажања, контрааргумената и аргумената бити организовано око четири питања: прво се односи на виђење структуре и карактера односа који се успостављају између носилаца научне производње (дилема конкуренција, компетиција и конфликт, или заједништво, солидарност и консензус), друго на виђење историје науке и научног развоја (дилема континуитет или дисконтинуитет, еволуција или револуција), треће се тиче виђења улоге теоријског и практичног наслеђа у научној производњи (дилема кумулативност или некумулативност знања, метода и истраживачких инструмената, трајност или дуготрајност специфичних диспозиција), и, четврто које проблематизује виђење циљева науке, тј. однос према научној истини (дилема логички апсолутизам или истористички релативизам, реализам или конструктивизам).

У трећем делу есеја биће изложена Bourdieuова критика схоластичке индиферентности према стварности коју, наводно, објашњава и критика испољавања схоластичког манира умовања у домену сазнајне праксе, етике и естетике. С тим у вези, биће образложено становиште француског социолога да је управо социологија дисциплина која је најпозванија да понуди метод против грешака својствених схоластичком начину мишљења, који подразумева преиспитивање саме сазнајне праксе, те објективирање субјекта објективирања. Како изгледа примена овог начела социологије науке, видећемо на примеру Bourdieuове анализе Heideggerове „политичке онтологије“.

Предложена литература

Bloor, David (1976): Knowledge and Social Imagery, London: Routledge & Kegan Paul

Bourdieu, Pierre (1976): „Le champ scientifique“, Actes de la recherche en sciences sociales, 2 (2): 88–104

Bourdieu, Pierre (1984): Homo academicus, Paris: Les Éditions de Minuit

Bourdieu, Pierre (1987): Choses dites, Paris: Les Éditions de Minuit

Bourdieu, Pierre (1988): L’Ontologie politique de Martin Heidegger, Paris: Les Éditions de Minuit

Bourdieu, Pierre (1988a): „Vive la crise! For Heterodoxy in Social Science“, Theory and Society, (17): 773–787

Bourdieu, Pierre (1990): „The Scholastic Point of View“, Cultural Anthropology, 5 (4): 380–391

Bourdieu, Pierre (1991): „The Peculiar History of Scientific Reason“, Sociological Forum, 6 (1): 3–26

Bourdieu, Pierre (1991a): „Epilogue: On the Possibility of a Field of World Sociology“, u: Pierre Bourdieu and James S. Coleman (ed.): Social Theory for a Changing Society, Colorado, Oxford: Russell Sage Foundation, str. 373–387

Bourdieu, Pierre (1992): „Thinking About Limits“, Theory, Culture & Society, (9): 37–49

Bourdieu, Pierre (1997): Méditations pascaliennes, Paris: Seuil/Collection Liber

Bourdieu, Pierre (2001): Science de la science et réflexivité, Paris: Éditions Raisons d’agir

Bourdieu, Pierre (2002 [1984]): Questions de sociologie, Paris: Les Éditions de Minuit

Bourdieu, Pierre (2004): Esquisse pour une auto-analyse, Paris: Éditions Raisons d’agir

Corcuff, Philippe (2002): Les nouvelles sociologies. Constructions de la réalité sociale, Paris: Nathan

Corcuff, Philippe (2002a): La société de verre. Pour une éthique de la fragilité, Paris: Armand Colin

Corcuff, Philippe (2003): Bourdieu autrement, fragilités d’un sociologue de combat, Paris: Textuel

Делез, Жил (1998): Покретне слике, Сремски Карловци, Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића

Филиповић, Милева (2006): „Бурдијеова социологија науке“, у: Милош Немањић и Ивана Спасић (прир.): Наслеђе Пјера Бурдијеа. Поуке и надахнућа, Београд: Институт за филозофију и друштвену теорију и Завод за проучавање културног развитка, стр. 25–35

Fowler, Bridget (2006): „Autonomy, Reciprocity and Science in the Thought of Pierre Bourdieu“, Theory, Culture & Society, 23 (6): 99–117

Голубовић, Загорка (2006): „Допринос Пјера Бурдијеа хуманизацији друштвених наука“, у: Милош Немањић и Ивана Спасић (прир.): Наслеђе Пјера Бурдијеа. Поуке и надахнућа, Београд: Институт за филозофију и друштвену теорију и Завод за проучавање културног развитка, стр. 13–23

Kuhn, Thomas (1970): The Structure of Scientific Revolutions, Chicago: The University of Chicago Press

Latour, Bruno (2006 [2005]): Changer de société, refaire de la sociologie, Paris: La Découverte

Лаудан, Лари (2001): Прогрес и његови проблеми. Ка једној теорији научног раста, Београд: Институт за филозофију Филозофског факултета

Ritzer, George (1997): Suvremena sociologijska teorija, Zagreb: Nakladni zavod Globus

Robbins, Derek (2007): „Sociology as Reflexive Science. On Bourdieu’s Project“, Theory, Culture & Society, 24 (5): 77–98

Спасић, Ивана (2007): „Бруно Латур, актери-мреже и критика критичке социологије“, Филозофија и друштво, 33 (2): 43–71