Социологија сазнања (Sociology of knowledge)

За Bourdieuа и Popperа научна објективност исходи из сарадње, комуникације и узајамне критике бројних научника или, како би Popper рекао, „слободне критике“. До размимоилажења, међутим, долази услед тога што обојица разматрају само један од два аспекта објективности научног сазнања. Popper објективност своди на формалне особине научног сазнања, те научну објективност поистовећује са „јавним карактером научног метода“ и „интерсубјективношћу научног метода“. Bourdieu више пажње поклања оном аспекту који се тиче односа према стварности. Да подсетимо, „објективан однос према стварности јесте настојање да се створи што потпунија и свестранија искуствена основа (подвукла - А. Б.) за развој научне делатности, и спремност да се без икаквих предубеђења прихвати искуствена очевидност сваког новог податка и сазнања (подвукла – А. Б.), ма у каквом се они односу налазили према ономе што се раније знало, очекивало или желело. Овјективност, дакле, значи отвореност према стварности и новим искуствима“ (Милић, В, 1977: 260).

Док Popper сматра да нам социологија (са)знања или, како ће то иронично рећи, социотерапија не помаже да се ослободимо предрасуда, Bourdieu тврди да је управо социоанализа, тј. објективирање субјекта објективирања предуслов „отворености према стварности“. У случају сужених видика и усредсређености на поједине аспекте стварности, које смо произвољно (читај пристрасно) издвојили као проблем вредан изучавања, могло би нам се десити да „логику ствари заменимо стварима логике“.