Социологија сазнања (Sociology of knowledge)

Закључак

Bourdieuова наука о научном пољу одговара на бројне дилеме које су обележиле двадесетовековну социологију, филозофију и историју науке, и то на начин да превазилази окоштале антиномије које су дуго оптерећивале ове дисциплине.

Прва у низу, тиче се интерналистичког (телеолошког) и екстерналистичког (каузалног) објашњења у историји науке. Анализа научног поља, по Bourdieuу, подразумева равноправно бављење производом, било да је реч о теорији или открићу, и положајем у структури поља са ког се он производи. Видели само да Bourdieu не оспорава рационалност науке и њену тежњу за досезањем истине, али их схвата као функцију оствареног степена аутономије научног поља. Уколико аутономија поља није потпуна, односи који се успостављају унутар његових граница хомологни су односима у друштвеном простору, па француски социолог сматра да се при социоанализи научне производње подједнака пажња мора посветити производу и месту у хијерархији научника, лабораторија или дисциплина на ком он настаје, те да се мора расветлити комлексан утицај друштвеног на научно, и обратно.

Други дуализам се односи на карактер односа у пољу. Bourdieu мири консензуалистичко и конфликтно виђење ставом да између научника постоји слагање око предмета неслагања, тј. проблема који завређују да буду повод спорења, као што постоји консензус око фундаменталних правила конфронтирања.

Као решење дилеме реализам – конструктивизам Bourdieu предлаже приступ који назива реалистични рационализам. Он подразумева веру у чињенице, које постоје независно од свести и воље појединих научника, а чија се истинитост проверава – потврђује или оповргава – у аргументованој расправи најкомпетентнијих и најпосвећенијих. За разлику од радикално релативистичких праваца у савременој социологији сазнања, Bourdieu не оспорава истинитост чињеница ни могућност методички вођеног допирања до ње, али не сматра, попут заговорника логичке омнипотентности, да је успех на путу ка истини загарантован логичким извођењем доказа у прилог истинитости неке чињенице.

По питању развоја науке и његових носилаца, Bourdieu не даје категоричан одговор. Мешање дескрипције и прескрипције при разматрању опозиције кумулативност-некумулативност, односно континуитет-дисконтинуитет, отежава сврставање француског социолога на један или други пол поменутих опозиција. Револуционар је, по Bourdieuу, неко ко прихвата експланаторна постигнућа претходника и ко на темељу њих чини иновативни искорак, али и неко ко настоји да утиче на саму научну праксу и ко се бори против хетерономног принципа, уколико је он овладао научним пољем и уколико онемогућује препознавање и признање најбољих решења за проблеме који су у жижи интересовања научника; стога су радикални преображаји, који подразумевају уједно иновацију и реструктурацију, својствени хетерономном стању поља. Аутономија је предуслов самерљивости конкурентних школа мишљења, а одуство екстерних утицаја једини гарант успеха који зависи искључиво од експланатарног капацитета дотичне школе. Потпуна аутономија тако остаје идеал до ког се, по Bourdieuовом мишљењу, стиже разоткривањем механизама који доприносе репродуковању поретка моћи у пољу науке.

Управо због тога што су прожети промишљањима и предомишљањима, Bourdieuови текстови о научном, али и свим другим пољима нису херметични. Они не дају општеважеће и коначне одговоре. Премда се бави константама, Bourdieu се опредељује за историчан приступ и допушта да стварност демантује његов структурализам. Отуда и стално преиспитивање властитих претпоставки, које се одвија пред нашима очима. Крхкост теоријске поставке више није популарна основа за њену критику. Међутим, недовољна утемељеност неких закључака – јесте. Овај приговор се односи на Bourdieuову амбицију да заснује науку о науци, при том не узимајући у обзир специфичности појединих наука. У прилог овом запажању иде чињеница да су многи ставови поткрепљени искључиво примерима из потпоља природних наука, а сасвим је очигледно да се неки ставови односе на поље друштвених и хуманистичких наука. С тим у вези, недостатак конкретних примера је најозбиљнија замерка која се може упутити Bourdieuу. То никако не умањује вредност Bourdieuове социологије науке. То само значи да њени поклоници морају тестирати њену аналитичку снагу тако што ће заронити у историју науке, односно историју свих наука, али и тако што ће пратити све што се тренутно дешава у научном пољу.

Литература

Bloor, David (1976): Knowledge and Social Imagery, London: Routledge & Kegan Paul

Bourdieu, Pierre (1976): „Le champ scientifique“, Actes de la recherche en sciences sociales, 2 (2): 88–104

Bourdieu, Pierre (1984): Homo academicus, Paris: Les Éditions de Minuit

Bourdieu, Pierre (1987): Choses dites, Paris: Les Éditions de Minuit

Bourdieu, Pierre (1988): L’Ontologie politique de Martin Heidegger, Paris: Les Éditions de Minuit

Bourdieu, Pierre (1988a): „Vive la crise! For Heterodoxy in Social Science“, Theory and Society, (17): 773–787

Bourdieu, Pierre (1990): „The Scholastic Point of View“, Cultural Anthropology, 5 (4): 380–391

Bourdieu, Pierre (1991): „The Peculiar History of Scientific Reason“, Sociological Forum, 6 (1): 3–26

Bourdieu, Pierre (1991a): „Epilogue: On the Possibility of a Field of World Sociology“, u: Pierre Bourdieu and James S. Coleman (ed.): Social Theory for a Changing Society, Colorado, Oxford: Russell Sage Foundation, str. 373–387

Bourdieu, Pierre (1992): „Thinking About Limits“, Theory, Culture & Society, (9): 37–49

Bourdieu, Pierre (1997): Méditations pascaliennes, Paris: Seuil/Collection Liber

Bourdieu, Pierre (2001): Science de la science et réflexivité, Paris: Éditions Raisons d’agir

Bourdieu, Pierre (2002 [1984]): Questions de sociologie, Paris: Les Éditions de Minuit

Bourdieu, Pierre (2004): Esquisse pour une auto-analyse, Paris: Éditions Raisons d’agir

Corcuff, Philippe (2002): Les nouvelles sociologies. Constructions de la réalité sociale, Paris: Nathan

Corcuff, Philippe (2002a): La société de verre. Pour une éthique de la fragilité, Paris: Armand Colin

Corcuff, Philippe (2003): Bourdieu autrement, fragilités d’un sociologue de combat, Paris: Textuel

Делез, Жил (1998): Покретне слике, Сремски Карловци, Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића

Филиповић, Милева (2006): „Бурдијеова социологија науке“, у: Милош Немањић и Ивана Спасић (прир.): Наслеђе Пјера Бурдијеа. Поуке и надахнућа, Београд: Институт за филозофију и друштвену теорију и Завод за проучавање културног развитка, стр. 25–35

Fowler, Bridget (2006): „Autonomy, Reciprocity and Science in the Thought of Pierre Bourdieu“, Theory, Culture & Society, 23 (6): 99–117

Голубовић, Загорка (2006): „Допринос Пјера Бурдијеа хуманизацији друштвених наука“, у: Милош Немањић и Ивана Спасић (прир.): Наслеђе Пјера Бурдијеа. Поуке и надахнућа, Београд: Институт за филозофију и друштвену теорију и Завод за проучавање културног развитка, стр. 13–23

Kuhn, Thomas (1970): The Structure of Scientific Revolutions, Chicago: The University of Chicago Press

Latour, Bruno (2006 [2005]): Changer de société, refaire de la sociologie, Paris: La Découverte

Лаудан, Лари (2001): Прогрес и његови проблеми. Ка једној теорији научног раста, Београд: Институт за филозофију Филозофског факултета

Ritzer, George (1997): Suvremena sociologijska teorija, Zagreb: Nakladni zavod Globus

Robbins, Derek (2007): „Sociology as Reflexive Science. On Bourdieu’s Project“, Theory, Culture & Society, 24 (5): 77–98

Спасић, Ивана (2007): „Бруно Латур, актери-мреже и критика критичке социологије“, Филозофија и друштво, 33 (2): 43–71