Социологија сазнања (Sociology of knowledge)

Епистемолшки и теоријско-методолошки темељи науке о научном пољу

Bourdieuово саглéдање структуре и динамике научног поља доста говори о односу овог социолога према историји науке (као дисциплине), те његовом схватању теоријских и методолошких начела једне социологије науке. Ова се у првом реду тичу виђења структуре и карактера односа који се успостављају између носилаца научне производње (дилема конкуренција, компетиција и конфликт, или заједништво, солидарност и консензус), затим, виђења историје науке и научног развоја (дилеме – континуитет или дисконтинуитет, еволуција или револуција), тичу се и виђења улоге теоријског и практичног наслеђа у научној производњи (дилеме – кумулативност или некумулативност знања, метода и истраживачких инструмената, трајност или дуготрајност специфичних диспозиција), и коначно, виђења циљева науке, тј. односа према научној истини (дилеме – логички апсолутизам или истористички релативизам, реализам или конструктивизам).

Претпоставке сопствене социологије науке Bourdieu гради ослањајући се на своје узоре, филозофе науке Julesa Vuillemina, Gastona Bachelarda, Alexandrea Koyréа и Georgesa Canguilhema, и у дијалогу са четири, по његовој процени, значајне традиције у овој социолошкој дисциплини: структурално-функционалистичким прилазом Roberta Mertona; приступом Thomasa Kuhna и његовом идејом о нормалној науци и научним револуцијама; затим теоријом „јаког програма“, коју промовишу Единбуршка школа и њени представници David Bloor и Barry Barnes, као и група из Bathа и испред ње Harry Collins и други; и, на крају, етнографијом лабораторијског живота, међу чијим ауторима су издвојени: Karin Knorr-Cetina, Nigel G. Gilbert, Michael Mulkay, Bruno Latour и Steve Woolgar. Bourdieuова анализа одабраних приступа усредсређена је на њихов особени „когнитивни стил“ и утицај историјских околности на њихово формирање као таквих – ово друго знатно више да би се оправдали неки недостаци него да би се поменуте школе мишљења дискредитовале. За ову прилику ће Bourdieuoва интерпретација четири поменуте оријентације у социологији науке бити сведена на његову процену успешности разрешавања горепоменутих епистемолошких и методолошких дилема, будући да он, користећи њихова искуства, даје другачије одговоре на питања која покрећу и гради оригиналан социолошки приступ на темељу кључних дилема које су обележиле историју науке о науци.6

Мертоновско објашњење принципа и односа на којима почива свет науке може се свести на четири кључне одредбе: комунизам (термин који Merton употребљава у смислу заједништва, тј. комунитаризма, при том мислећи на равноправно располагање свим научним добрима, што је предуслов међусобног признавања и уважавања научника), универзализам (тврдње о истини подлежу универзалним и непристрасним критеријумима процене), безинтересност (тј. непристрасност – награде и признања само су компензација за несебичан научни рад) и организовани скептицизам (касније само скептицизам – све идеје морају бити подвргнуте организованој, систематичној и ригорозној провери научне заједнице). Оно што је за Bourdieuа нарочито интересантно јесте начин на који следбеници ове школе мишљења, па и сâм Merton, идеализују систем дистрибуције награда и угледа у научној заједници, представљајући га као одраз владавине меритократског начела. По њима, показатеље, увек заслуженог, признања чине награде и чланство у престижним институцијама (академији наука, на пример), потом место на првокласним департманима и индекси цитираности, који указују на чињеницу да нечији успон и награђивање морају стећи легитимитет у научној заједници. Bourdieuово је мишљење да овде не само што је учињен пропуст методолошке природе (одређени аутори се могу цитирати како би се њихове идеје подвргле критици и како би се на тај начин сами творци дисквалификовали), већ је начињен и теоријски превид – наиме, „научна заједница“ је представљена као тело које одржавају хармонични односи и где уопште не постоје борба и конкуренција, а све због тога што се, наводно, нема шта оспоравати; „научна анализа науке мертоновског типа оправдава науку оправдавајући научне неједнакости, научно показујући да је дистрибуција награда и надкнада сагласна научној правди, пошто научни свет одмерава научне накнаде према научним заслугама научника“ (Bourdieu, 2001: 32–33).7

Thomas Kuhn је обележио филозофију науке појмом парадигме као конзистентне целине теоријско-методолошких и логичко-епистемолошких начела, коју најпре прихвата група научника, а чији се утицај потом шири и ван те групе. George Ritzer констатује да Kuhn није дао јасно објашњење концепта парадигме и у том закључку следи Margaret Masterman, која код Kuhnа уочава 21 значење или имплицитну дефиницију овог појма. Ritzer нуди такво одређење парадигме које сматра доследним Kuhnовој замисли: „Парадигма је фундаментална слика предмета унутар науке. Она служи да се дефинише шта треба проучавати, одређује која питања треба постављати, на који их начин треба постављати, те која се правила у интерпретирању резултата истраживања морају следити. Парадигма је најшира јединица консензуса унутар науке и служи за диференцирање једне научне заједнице (или подзаједнице) од друге. Она супсумира, дефинише и међусобно повезује примере, теорије, методе и инструменте који унутар ње постоје.“ (Ritzer, 1997: 412)

Bourdieu сматра да парадигму треба пре схватити као „водич за будућу акцију, један програм који треба преузети, више него као један систем правила и норми“ (Bourdieu, 2001: 35). Оно што Bourdieu ставља у први план јесте повод за настанак парадигме, тј. потреба да се пронађу решења за конкретне проблеме, а не да се даље развија нека теорија. Потрага за решењима је у периоду „нормалне науке“ предодређена постојећом, општеприхваћеном парадигмом, која диктира одабирање и начин саглéдања проблема. У „револуционарним периодима“ прећутни консензус о проблемима који завређују пажњу и неписана правила, која су оријентир целокупне истраживачке праксе, ишчезавају, а „нагомилане аномалије“ доводе до кризе, која кулминира у револуцији и устоличењу нове доминантне парадигме.

Дакле, Kuhn даје интерналистичко виђење промене, а главна замерка коју му упућује Bourdieu тиче се управо занемаривања питања оствареног степена аутономије науке и пренебрегавања екстерних фактора који могу утицати на покретање револуционарног периода (на пример, велике и утицајне интелектуалне струје, подстицаји који долазе из књижевног и уметничког света). Bourdieu сматра да је у Kuhnовој филозофији науке веома значајно, и тиме вредно преузимања, његово виђење револуционара као некога ко је стекао завидан симболички капитал, ко је врстан познавалац традиције и ко је овладао свим знањима и техникама дате науке или дисциплине, да би их потом превазишао. Bourdieuова интерпретација Kuhnовог становишта које се односи на покретаче револуције у науци, више је учитавање но верно парафразирање. Наиме, Kuhn револуционаре препознаје међу младим научницима, за које се не може рећи да су стекли (са)знања и вештине које би се могле мерити са научним багажем њихових старијих и искуснијих колега, па тиме ни реноме, односно симболички капитал, раван њиховом. Kuhn пише да се нове парадигме рађају у глави појединца или главама њих неколико. Од осталих припадника професије њих издваја искључиво усмеривање пажње ка проблемима који изазивају кризу, као и то што су млади или нови у пољу које потреса криза, тако да, за разлику од својих савременика који су много дуже у пољу, нису у потпуности потпали под јак утицај правила и интерпретације света које намеће стара парадигма (Kuhn, 1970: 144).

David Bloor, инспирисан, како сâм признаје, оним што су радили Durkheim, Mannheim и Znaniecki, конципира свој „јаки програм“ социологије научног сазнања на темељу четири начела: начелу узрочности, које подразумева да социолошко објашњење мора узети у обзир услове који су фактички довели до неког уверења или сазнања; затим, начелу непристрасности, које значи да сваки социолог мора бити непристрастан према истини или неистини, рационалности или ирационалности, успеху или неуспеху, те да је дужан да равноправно објасни обе стране сваке од наведених дихотомија; начелу симетричности, које налаже да исти тип узрока треба да објасни и истинита и неистинита уверења; и начелу рефлексивности, које сугерише подвргавање социологије науке истој аналитичкој процедури коју она намењује наукама које узима за свој предмет (Bloor, 1976: 4–5). Philippe Corcuff сматра да „ови принципи изражавају ‘методолошки релативизам’ у вези са предметом анализе (проучавање сазнања која се представљају као ‘научна’, ‘истинита’ и ‘рационална’ а која се супротстављају онима што су жигосана као ‘ненаучна’, ‘лажна’ и ‘ирационална’), али да не иду према апсолутном релативизму, за који појам истине више не би имао смисла“ (Corcuff, 2002: 69).

И заиста, Bloor сматра да су неке функције појма истине неспорне: најпре, његова дискриминативна функција, односно његова употреба као инструмента уређивања, класификовања и квалификовања уверења, затим реторичка функција, која нарочито долази до изражаја при аргументовању, критиковању или убеђивању, када се овај појам употребљава да би се придала важност ономе што се заговара или критикује, као и да би се сама расправа издигла изнад нивоа спорења због „пуких уверења“, те, коначно, материјалистичка функција појма истине, која одражава сагласност око постојања спољног света као „детерминишуће структуре“ (Bloor, 1976: 35–36). За Bourdieuа је најспорнија формулација императива рефлексивности, јер он заступа став да се о рефлексивности, у смислу рефлексивне рефлексивности, не може говорити уколико је она усмерена искључиво на социологију науке, схваћену као јединствену дисциплину, већ да је она потпуна само уколико укључи и критичко промишљање теоријско-методолошких избора појединачних истраживача, наравно, под претпоставком да се ови сагледају као епистемолошки, а не емпиријски субјекти. Иако Bloor, уз Barryja Barnesa, разматра друштвену условљеност „веровања-преференција“ научника, поткрепљујући је тврдњом да теорије никада нису у потпуности и искључиво одређене чињеницама на које се односе, и да томе сведоче бројне контроверзе које настају као последица оспоравања или поновног доказивања валидности појединих теорија, Bourdieu сматра да они нису довољно указали на везу између могућих произвољности и екстерних фактора, те да би требало истаћи како „друштвени интереси производе тактике убеђивања, опортунистичке стратегије и диспозиције, културно пренете, које утичу на садржај и развој научног знања“ (Bourdieu, 2001: 43).

Harry Collins више пажње посвећује интеракцијама између научника, односно процесима преговарања у „језгру“ заинтересованих истраживача, чија институционална припадност, (про)цењена стручност, техничка способност и кредибилитет, стил презентовања, националност и „друштвена снага“ одлучују о исходу преговора, то јест о прихватању одређеног експерименталног или било каквог истраживачког искуства, и затварању једне контроверзе (ibid.: 45). Bourdieu му одаје признање што је научне чињенице представио као колективне конструкте, који се као чињенице производе на релацији произвођач–прималац–верификатор. Међутим, највећи недостатак Collinsовог приступа лежи у неосветљавању објективних структура (нпр. положаја лабораторије, дисциплине у мрежи односа сличних научних јединица) и диспозиција истраживача, које и те како утичу на интеракције покренуте специфичним проблемом и његовим решавањем.

Karin Knorr-Cetina, позната представница етнографије „лабораторијског живота“, чији се ставови о производњи научних чињеница не разликују много од Collinsових, предмет је Bourdieuове критике, као и Collins, због искључивог бављења конкретним местом „фабриковања“ одређених чињеница, које је, по поборницима овог стила размишљања, углавном лабораторија. При том, она изоставља „ширу слику“, а и ако говори о неодвојивости „друштвеног и научног карактера истраживачких стратегија“, она то не чини у Bourdieuовом маниру, дакле говорећи о „интенционалности без интенције“, већ инсистира на „стратагемама“ и „техникама убеђивања“, чији је једини циљ успостављање савеза међу научницима; код ње се „стратегије научног хабитуса, истовремено научне и друштвене, схватају и третирају као свесне, да не кажемо циничне, стратагеме, усмерене ка слави истраживача“ (ibid.: 54).

Nigel G. Gilbert и Michael Mulkay тврде да научне расправе у великој мери зависе од контекста, те на основу тога праве разлику између „емпиријског репертоара“ и „случајног репертоара“. Први ствара привид објективности, што кроз поштовање формалних процедура током експеримента или научне акције неког другог типа, што кроз начин преношења датог опажајног искуства, који је безличан, који интервенцију истраживача своди на минимум, прикривајући је обиљем материјала, конкретним подацима или формулама. Други се везује за личне контакте, када научници заинтересовани за исте или сродне проблеме, у мање формалним приликама, размењују своја искуства и усвајају неке нове практичне вештине. Bourdieu сматра да су социолози и раније указивали на „двојну свест“ научника, једну подређену формалним правилима и традиционалним очекивањима, и другу која настоји да њих избегне, али је, примећује, код поменутих аутора присутна доза ироније и осуда формалних правила и процедура као лицемерних, те стога он подсећа да је свака друштвена пракса уређена правилима колико и правилностима, при чему се ове друге по потреби могу, а не морају представити као доследне оним првима.

Latour и Woolgar, чији рад обележава савремене тенденције социологије науке, до крајности доводе идеју о конструисању чињеница о стварности у оквиру малобројних група истраживача, окупљених у појединим лабораторијама. Они чак ни не подвајају димензију истраживачке праксе која је плод произвољности, изнуђених самом ситуацијом и током одређеног испитивања, и димензију која се односи на поштовање устаљених правила спровођења експеримената и анализа и презентовања резултата; по њима, ова правила не говоре ништа о предмету изучавања, већ га саображавају себи, а процес преговарања има сврху да легитимише истраживачко искуство као валидно и да учини да се сакрије пут долажења до коначног производа, при чему је пресудан процес „посвећења- универзализације“, током којег чињеница бива призната путем преговарања између чланова лабораторије и на основу расправа, које се, углавном по стручним часописима, воде између конкурентских лабораторија, да би, на крају, „један суд био трансформисан у чињеницу“.

Bourdieu налази да је овакав приступ оличење „семиолошке визије света“ и да консеквентно води закључку како је наука само један покушај, прилично успешан, да се „универзално наметне веровање у сопствене фикције“ (ibid.: 59). Уз то, у поставци ове школе мишљења Bourdieu препознаје својеврстан цинизам, који се превасходно односи на схватање стратегија истраживача као свесних, планираних и организованих поступака који воде једном једином циљу, а то је „величина“ и слава самог истраживача. Стављајући сваког научника у положај „капиталистичког предузетника“ који тежи максимизацији симболичког профита, Latour и Woolgar игноришу постојање мреже објективних односа између позиција, с једне стране, и диспозиција појединих научника, са друге, па стога испуштају из вида чињеницу да се очекивања, циљеви и стратегије истраживача артикулишу и реализују у садејству са веома комплексном структуром постојећих односа, као што еволуирају са мењањем тих односа. Радикализам ових аутора Bourdieu сматра неутемељеним и неоправданим, а у њему препознаје намеравано и прорачунато одступање од фундаменталног кодекса социологије науке, чије извориште јесте тежња да се буде оригиналан по сваку цену. Овај приступ је, закључује Bourdieu, хеуристички јалов и води у теоријски ћорсокак и крајњи сазнајни песимизам.

Реконструишући историју социологије науке кроз интерпретацију четири традиције које су обележиле њен ток, Bourdieu се усредсређује на проблеме који су им заједнички како би понудио алтернативу њиховом дотадашњем разрешавању. Научна производња и практичне научне вештине не могу се, мишљења је Bourdieu, у потпуности сагледати ако се посматрају одвојено од скупа односа чији су саставни део, било да је реч о ширем друштвеном контексту, било да је реч о свему ономе што чини историју науке као делатности производње знања и делатности производње објективних предуслова (образовних, истраживачких и издавачких институција) аутономне производње и дифузије знања. Стога је поље, као поље сила и поље борбе, најпримеренији аналитички инструмент за концептуализацију комплексних односа релевантних за производњу науке и научну производњу. Видели смо да је, у склопу разматрања поља науке као поља борбе, Bourdieu изнео став да су односи конкуренције за монопол над истином инхерентни том пољу.

Како је онда уопште могуће, пита се Bourdieu, постићи homologein, ту „рационалну усаглашеност“. Његово становиште је да она исходи из комуникације научника, која, регулисана установљеним правилима и устаљеним правилностима, отеловљеним у институцијама и објективним механизмима и уписаним у тела и умове дејственика у виду специфичних научних диспозиција, дисциплинује конфликт, производи сагласност о поштовању процедура конфронтирања, начину вођења дискусије путем аргумената, и принципа и метода проверавања резултата и закључака. Истина је, сходно томе, „скуп представа које се сматрају истинитим зато што су произведене према правилима која дефинишу производњу истинитог“ (ibid.: 142), а научна чињеница се конструише као чињеница „у дијалектичкој комуникацији и путем дијалектичке комуникације између субјеката, тј. кроз процес верификовања, колективне производње истине, у преговарању и путем преговарања, у нагодби и путем нагодбе, и, такође, у хомологирању и путем хомологирања, у потврђивању и путем потврђивања кроз експлицитно изражен консензус – homologein (а не само у дијалектици између хипотезе и искуства)“ (ibid.: 143–144).8 Дакле, научну чињеницу као такву производи поље, а сви дејственици у пољу заинтересовани за њено преиспитивање, укључујући и оне који теже да је оспоре, доприносе универзалном признању оправданости њеног третирања као предмета истраживања.

Док је у студијама лабораторијског живота био занемарен овај аспект колективне производње чињенице кроз њено подвргавање општеприхваћеним и опробаним методама научног проверавања, кроз тестирање, критику и оспоравање, дотле је у класичним приступима био запостављен „процес циркулације“, у којем се и путем којег се утврђује научна чињеница. „Критичка циркулација је један процес департикуларизације, објављивања, озваничавања, у оба смисла те речи, и универзализације, што Eugène Garfield зове ‘брисање извора идеја, метода и открића путем њиховог инкорпорирања у стечено знање’.“ (ibid.: 147) То значи да оно што преживи проверу најкомпетентнијīх и најпосвећенијīх постаје трајно наслеђе, нешто што се усваја, од чега се полази, што се евоцира, али што се, једном потврђено, више не оспорава. „Уколико се истина представља као трансцендентна у односу на свести које је схватају и прихватају као такву, у односу на историјске субјекте који је спознају и признају, то је зато што је она производ једног колективног валидирања, извршеног у сасвим особеним условима који одликују научно поље, тј. унутар и путем конфликтне, али уређене сарадње коју намеће конкуренција у њему и која је способна да наметне превазилажење антагонистичких интереса и, у том случају, брисање свих обележја везаних за посебне услове њеног настанка.“ (ibid.: 165)

Претпоставка је да је овакво стање узајамне контроле и доследног поштовања правилâ игре, односно правилâ и правилностî поља претворених у епистемолошки императив, могуће постићи само у случају потпуне аутономије научног поља, проходности путева комуникације за све и сваког, равноправне дистрибуције информација и владавине начела реципрочне размене мишљења и контроле истраживачког рада. Bourdieu напомиње да од степена остварене аутономије поља и степена његове интернационализације, зависи демократичност комуникације између научника и ефикасност механизама који је регулишу. Међутим, он нам мало тога говори о томе шта се дешава са научним пољем и у научном пољу у условима његове мање или веће хетерономије, као и у случају провинцијалног затварања у националне границе. Будући да је освајање апсолутне аутономије циљ који никада није био постигнут, мишљење које аутор износи о механизмима регулације производње знања и његове универзализације налази се више у равни прескрипције но дескрипције. Стога суочавање Bourdieuове визије науке са реалношћу науке, а уз коришћење бурдијеовског концепта научног поља као аналитичког оруђа – готово да губи сваки смисао.

Bourdieu се у виђењу функционисања научног поља и карактера односа између његових протагониста, приближио мертоновској социологији науке, премда је битна разлика у односу на ту традицију став да се до консензуса долази кроз конфликт, да је скептицизам регулисан, али не и организован, да безинтересност уступа место специфичном интересу за откривање истине о реалном свету и за њено признање као веродостојне од стране колега-конкурената, а да универзалност није резултат усаглашавања научника око истине предмета проучавања, што би био „наивни реализам“, него слагања око процедура конструисања те истине, односно тих истина. Управо ово Bourdieuово указивање на процесуалност и сложеност споразумевања научника представља тачку размимоилажења са представницима „јаког програма“; наиме, предмет истраживања се временом развија, неке старе проблеме замењују нови, до тад маргинализовани или неопажени, док поједине старе научнике замењују нови, те ни правила научног рада не могу бити задата заувек – дакле, научни кодекс је и сâм улог борби у научном пољу.

Ни Kuhnов приступ не даје одговарајуће објашњење успостављања консензуса – потискивање старе парадигме у револуционарним периодима значи да нестаје минимум сагласности који је она гарантовала, а Kuhn сматра да се настанак новог споразума може објаснити само не-рационалним чиниоцима. Kuhnовом гледању на динамичке процесе у пољу Bourdieu супротставља оно башларовско – радикални, коперникански преображаји својствени су пољу чија је аутономија слаба или угрожена, а врло често долази до дифузије револуционарних тенденција у друга поља и до одјека у ширем друштвеном простору; у случају остварене и стабилне аутономије, перманентне револуције постају структурна константа, а њихов утицај остаје у границама научног поља. Каква год да је, радикална или перманентна, револуција је уписана у структуру поља и подразумева у исти мах очување наслеђа – свих акумулираних знања и вештина, уписаних у тела, умове и институције – и његово надилажење.

Код Bourdieuа су, за разлику од Kuhnа, чиниоци развоја и успостављања новог консензуса рационални. Консензус је, с једне стране, производ активирања установљених институционалних канала комуникације, који опстају чак и у периоду реструктурисања поља, тј. у околностима измењене конфигурације односа и поретка снага, а са друге, актуелизације устаљених образаца усаглашавања, коју чини могућом кореспонденција специфичних диспозиција свих дејственика у научном пољу. Ове диспозиције, премда дејствују аутоматски, јесу отеловљена историја како рационалног решавања проблема, тако и аргументованих и чињеницама поткрепљених расправа. Стога оне, по правилу, производе рационалан одговор на одређену ситуацију, па и ону ослабљене сагласности око „правилâ игре“.

„Конструктивистички релативизам“ студијâ лабораторијског живота, или „нихилистички релативизам“, који Bridget Fowler приписује радикалној варијанти поменуте школе мишљења, огледа се у „циничном“ ставу према поривима наводног откривања истине о свету – ови се увек артикулишу у конкретном друштвеном контексту и условљени су њиме, при том су интереси изолованог истраживача или људи окупљених око њега у некој лабораторији да наметну властиту верзију истине надређени свим логичко-епистемолошким правилима („правила постоје да би се кршила“). Bourdieu не спори да се научна пракса организује према правилностима колико и према правилима, али налази да управо правила представљају заједнички именитељ свих научних активности, а да одступање од њих не угрожава веру у њихову легитимност и не укида их као референтни оквир. Уколико су за „конструктивисте“ лични интереси и бројне стратегије које се предузимају како би се они постигли путем успона у хијерархији открића, а тиме и хијерархији истраживача, главне одлике научне производње, за Bourdieuа су они аберација.

По Bourdieuу, само јаки аргументи или искуствена потврда пресуђују која ће од конкурентних научних конструкција задобити симболички примат, односно ко ће се од научника боље позиционирати у пољу (нешто раније изречена тврдња да „симболички капитал иде симболичком капиталу“ овде је засењена правичношћу механизама колективне контроле, за које не постоје привилегованī, велика имена науке и признате интелектуалне величине). На овоме месту би се неки од аргумената „конструктивиста“ могли употребити против Bourdieuовог оптимизма, јер усаглашеност најстручнијих и најпризнатијих научника око валидности одређеног „производа“, која почива на употреби заједничких аналитичких мерила при одмеравању вредности датог продукта, њиховом међусобном одмеравању и на поштовању принципа научне игре, не значи да произвољност и партикуларизам тих мерила и принципа не треба доводити у питање. Али, то такође не значи да ствари треба драматизовати, пошто је, на крају крајева, то намерно искривљавање истине – када бисмо били „цинични“, попут „конструктивиста“, могли бисмо помислити да они властитом научном праксом демонстрирају утемељеност својих идеја.

Bourdieu сматра да његово становиште, које назива реалистичнким рационализмом, веродостојно одражава стварност науке. Према њему, „научна конструкција јесте услов приступа остварењу ‘реалног’, које називамо открићем“ (ibid.: 151), а научна поља су специфични „универзуми у којима се установљава друштвени консензус у погледу истине, али који су потчињени друштвеним притисцима, који фаворизују рационалну размену и који се покоравају механизмима универзализације, као што су међусобне контроле; у којима емпиријски закони функционисања, што управљају интеракцијама, имплицирају покретање логичких контрола; у којима симболички односи силе добијају облик, сасвим изузетан, такав да, први пут, постоји унутрашња сила истините идеје, која може црпсти снагу у логици конкуренције; у којима уобичајене антиномије између интереса и разума, силе и истине итд. тéже слабљењу или укидању“ (ibid.: 162). Самосвојност научног поља, оличена у крајње особеној нужности и специфичном закону који њиме владају, омогућава „прогрес ума“, који, заузврат, води јачању аутономије поља. Упознавање ове објективне нужности поља, дакле његове структуре и фундаменталног закона научне праксе, отвара простор слободи у односу на ту нужност. У којем правцу, пита се Bourdieu, развијати ову слободу?

Његов дескриптивно-прескриптивни приступ пољу науке подразумева увиђање и радикализовано виђење унапређења његовог демократског потенцијала, који је главно достигнуће и залог историје поља, а који се састоји у прогресивном пооштравању права на улазак, у повећању степена хомогенизације конкурената, како у погледу слагања око предмета неслагања тако и у погледу начина регулисања неслагања, затим у смањењу јаза између стратегија конзервирања и стратегија субверзије, у перманентним револуцијама, које потискују бурне периодичне преображаје и постају доминантно обележје динамике поља, а саме више нису условљене неким спољним, на пример политичким разлозима, већ их намеће интерна логика еволуције (Bourdieu, 1997: 140). Оптимистично, зар не?