Социологија сазнања (Sociology of knowledge)

Дакле, видели смо на крају прве целине да борба која се одвија унутар поља, по правилу, нема негативни учинак на унапређење научне производње, али он није искључен уколико пољем доминира њему несвојствена логика производње. Интерну логику поља науке угрожава то што научни рад, поред чисто научних, изискује и финансијска и административна средства, те структура дистрибуције две врсте капитала – временског капитала и компетенције, односно научног ауторитета – одређује структуру односа сила у пољу и одражава ривалитет два принципа доминације. Специфичан улог борбе унутар поља јесте монопол на научни ауторитет, који се истовремено дефинише и као техничка способност и као друштвена моћ, односно монопол на научну компетентност, схваћену у смислу способности, која је друштвено призната одређеном дејственику, да легитимно, дакле овлашћено и ауторитативно, говори и дела поводом свега што се тиче науке (Bourdieu, 1976: 89). Bourdieuово одређење научног капитала из 2001. мање-више је парафраза дефиниције из 1976. године, с тим што садржи додатно објашњење, које би запало за око само прилежном – што ће рећи, залуђеном – читаоцу. Наиме, реч је о ауторовој тврдњи да капитал научног ауторитета у већини случајева има интернационални карактер, а да се вредност капитала моћи над научним светом (који се стиче грађењем административне каријере, тј. добијањем неке значајне функције – декана, ректора, министра, на пример) углавном саглēда кроз националне параметре. На жалост, аутор даље не развија ово своје запажање.

Bourdieu уочава тенденцију да са порастом аутономије научног поља принцип хијерархизације на основу акумулираног специфичног капитала и принцип хијерархизације на основу стеченог временског капитала постају међусобно искључиви, а да се хијерархија дистрибуције научног капитала све више диференцира, све док структура поља коначно не поприми поларизовану физиономију, односно док свака од две независно успостављене хијерархије не постане обратна слика оне друге (Bourdieu, 2001: 114). До овога долази услед настојања научног ауторитета да временом ојача своју позицију и предупреди промоцију алтернативних научних ауторитета путем конверзије стеченог научног капитала у капитал који му гарантује друштвени ауторитет.

„Даље, друштвени ауторитет унутар поља тежи да постане легитиман представљајући себе као чист технички разлог, а исто тако, призната обележја статутарног ауторитета мењају друштвено опажање стриктно техничке способности (тако су процене научног успеха увек контаминиране познавањем позиције заузете у стиктно друштвеној хијерархији, тј. хијерархији институција, у високим школама у Француској, универзитетима у Сједињеним Државама).“ (Bourdieu, 1991: 7) Код специфичног капитала тешко је разлучити допринос друштвених представа и реалне техничке ефикасности његовом конституисању. Али, закључује Bourdieu, извесно је да ће у условима смањене аутономије поља научни ауторитет у већој мери почивати на ауторитету институција. 3

Специфичне диспозиције оних који претендују на стицање научног капитала посредују између структуре поља, тј. релативно стабилног односа између позиција на којима се налазе њихови носиоци (простор позиција), и заузимања позиција у простору научне продукције. Простор позиција сагледан кроз визуру специфично моделованог хабитуса одређеног научника представља простор могућности, простор који делом поприма контуре видљиве и познате свима који уласком у научно поље подлежу истом режиму науковања (проблематика која се затиче, али која може бити сагледана и на нов начин), а делом се, захваљујући особеној композицији симболичког и културног капитала које поседују поједини истраживачи, указује као простор пун обећавајућих непознаница (нова хијерархија научних приоритета, откривање нове проблематике).

Иако се не искључује могућност изостанка кореспонденције простора могућности, те простора заузимања позиција, с једне, и простора позиција, са друге стране, потенцијална конфигурација простора могућности и структура простора заузимања позиција могу се одредити на основу постојећих позиција и пропозиција поља, које су знане и блиске свима који их поимају путем специфичног хабитуса и које постају оријентир њихове праксе. „Познавати структуру то значи снабдети се средствима за разумевање стања позиција и заузимања позиција, али исто тако вероватног настајања, еволуције, позиција и заузимања позиција.“ (Bourdieu, 2001: 122) Јасно је да без подробне анализе структуре поља и праћења динамике односа сила у њему нема ваљане антиципације трансформисања његове конституције и предвиђања нове прерасподеле снага. Дакле, свако проучавање структуре, односно стања сила, требало би пропратити испитивањем динамике поља, односно препознавањем носилаца борбе, њихових главних адута, аспирација, као и правила којима се у тој борби повинују.

Осим тога што је поље сила, научно поље је и поприште борбе, односно „поље друштвено конструисаног делања у којем се дејственици, снабдевени различитим ресурсима, суочавају да би сачували или трансформисали односе сила које су на снази. Дејственици у њему покрећу акције које у својим исходима, својим средствима и својој делотворности, зависе од њихове позиције у пољу сила, тј. од њихове позиције у структури дистрибуције капитала.“ (ibid.: 72) Стратегије истраживача у тој борби првенствено су одређене позицијама које они заузимају у структури дистрибуције шанси за остварење профита (специфичног и административног), с једне стране, и изграђеном представом о целокупном простору могућности и властитим могућностима, са друге.

Видимо да је Bourdieu, указујући на дијалектички однос који се посредством специфичних диспозиција успоставља између структура и стратегија, избегао антиномију синхроније и дијахроније, односно структуре и историје. Стратегије субверзије и стратегије конзервирања структуре генерише сама структура: с једне стране, позиција коју сваки појединачни дејственик заузима у структури научног поља у датом моменту времена чини резултанту, објективирану у институцијама и инкорпорирану у виду диспозиција, целине претходних стратегија тог дејственика и стратегија његових конкурената, које саме, преко структуралних својстава позиције са које су произведене, зависе од структуре поља; а, са друге стране, трансформације структуре поља представљају производ стратегија субверзије или конзервирања структуре, које сопствени принцип оријентације и ефикасности налазе у својствима позиције коју заузимају они што их иницирају и спроводе унутар структуре поља. То би значило да важност инвестирања сваког истраживача, мерена, на пример, временом које је посвећено истраживању, и природа тог инвестирања, односно процењени ризик предузетог истраживања, зависе искључиво од актуелног и потенцијалног капитала признања, тј. од актуелне и потенцијалне позиције истраживача у пољу (Bourdieu, 1976: 94).

Стратегије се профилишу на релацији доминантни–доминирани, при чему Bourdieu ове прве назива покретачима, а ове друге изазивачима. Доминантнī су они, звучаће помало таутолошки, у чију корист поље ради, они који монополишу легитимну визију науке, кључне проблематике и истраживачких техника, они који су, управо захваљујући једној неорганизованој, али институционално подржаној маргинализацији свих алтернативних истраживачких приступа, најконкурентнији на тржишту знања и признања. Односно, рећи ће нешто раније бавећи се историјом научног ума, доминантни су они који „имају моћ да наметну дефиницију науке по којој се најуспешнија наука састоји од поседовања, постојања и обављања онога што они сами поседују, јесу и раде“ (Bourdieu, 1991: 14).

Можда би, уместо овог Bourdieuовог дескриптивног одређења доминантних дејственика у науци, упутније било објашњење које доминантнē идентификује путем конкретних показатеља – тако ову групу сачињавају они који имају контролу над ресурсима, односно над дефинисањем приоритета тих ресурса и над правилима и механизмима њихове акумулације. Доминиранī су, просто речено, придошлице. Стратегије доминантнīх, које су усмерене на очување постојећег начног поретка, подразумевају рад на заштити официјелне науке, затим свих институција које су задужене за производњу и циркулацију научних добара и за репродукцију и циркулацију произвођача и конзумената тих добара, као и инструмената дифузије, првенствено научних часописа, као ексклузивних места окупљања подобнīх (Bourdieu, 1976: 96).

Овакво виђење односа између доминантнīх и доминиранīх, упозорава аутор, не треба поистовећивати са концепцијама, увреженим у социологији науке, које однос доминације своде на однос „центра“ и „периферије“, и при том претпостављају да се он састоји од једносмерног дејствовања центра на периферију и једнообразног усвајања система вредности и норми који се артикулише у центру. Доминиранī могу прибећи стратегијама сукцесије, обезбеђујући тако себи сигурну и предвидиву каријеру, прилагођену узусима официјелне науке, сведену на исцрпљивање могућности те-и-такве науке, али и осуђену на помаке у предвиђеним границама и „откривање већ откривенōг“ (све потискујући у несвеснō, написаће Bourdieu уз подсмех, чињеницу да решавају само проблеме које могу да поставе или постављајући само проблеме које могу да реше), или пак могу бити протагонисти стратегија субверзије, опирући се центрипеталној сили поља, одбијајући да „иду утабаном стазом“, раскидајући ланац размене признања, којом се гарантује трансмисија научног ауторитета између устоличенīх и претендената, и захтевајући редефинисање принципа легитимисања доминације. Дакле, јеретици су они који руше научни поредак, а кључне речи којима се њихово делање у пољу описује гласе: бескомпромисно, превратничко, радикално, непредвидиво, нетрасирано, рискантно.4

Јеретичко иновирање је стратегија субверзије, утолико што реметећи устаљени научни поредак дискредитује етаблирану институционалну моћ унутар поља која му пружа подршку, како у организационом тако и у легитимишућем смислу, а преко њеног оспоравања економску или политичку моћ, са којом је у вези, односно друштвени поредак у целости. Повећање степена остварене аутономије поља чини да се смањује радикалност и обухватност научних револуција, „чак и ако даље имају корене у јеретичким диспозицијама“ (1991: 17). Ова пацификација преображаја дугује се институционализацији интерних механизама регулисања конфликта унутар поља, те се, са развојем тих истих, научне револуције више не испољавају и као политички ломови. „При овим околностима, револуција против установљене науке остварује се уз помоћ једне институције која обезбеђује инструменте раскида са естаблишментом: поље тако постаје место перманентне револуције, али оне која је све више лишена политичких последица.“ (ibid.: 18)

У ситуацији континуираних прелома постаје тешко разлучити стратегије субверзије од стратегија сукцесије, првенствено због тога што носиоцима једних и других поље намеће процедуре конфронтирања које су резултат претходне борбе и прогресивне демократизације која из ње происходи. Трајекторија једних и других се „нормализује“ и развија према идеалу уређене каријере. И једни и други теже акумулирању специфичног капитала, а то подразумева виши степен упућености и познавање како доминантних тако и алтернативних, како конкурентских тако и сродних приступа, којима даје за право или не, али чија се релевантност не доводи у питање. Управо због тога најпотентније револуционаре Bourdieu препознаје у придошлицама – у поље науке, у поље дисциплине – који поседују завидан специфичан капитал.5

Рекло би се да Bourdieu оставља мало простора за реструктурисање поља – нема, наизглед, тог изазова којем се не може доскочити и који, на крају крајева, не подлегне аутоматизму уиграних механизама конзервирања постојеће структуре односа унутар поља. Међутим, преображавајући потенцијал дејственика, индивидуалних и колективних, и могућност озбиљног нарушавања поретка ствари и представа о њему, ипак постоје, али зависе од неколико фактора. Прво, они су функција степена концентрације контроле над ресурсима у рукама појединих научника или научних институција – што је он мањи, то је „маргина слободе“ за стратегије промене већа. Друго, одређени су „редефинисањима граница између поља, која су (као са узроком или као са последицом) у вези са уласком придошлица снабдевених новим ресурсима. То објашњава да су границе поља скоро увек улог борбе усред поља“ (Bourdieu, 2001: 74); по Bourdieu, прекорачивање граница може бити изузетно плодотворно у случају преношења знања, метода и техника, те образаца истраживачке праксе, својствених једној научној дисциплини, на терен друге дисциплине, и, уколико је реч о преласку из дисциплине која у хијерархији дисциплина заузима вишу позицију у односу на дисциплину доласка, ово као последицу може имати губитак компетитивних прерогатива „преступника“ у границама матичне дисциплине, али истовремено и настојање да се раније стечене предности капитализују у новој области, као и да се дисциплина која је изабрана учини конкурентнијом у пољу дисциплина.

Треће, револуционарне иновације и велика открића могу драматично променити систем расподеле симболичког капитала, успостављајући потпуно нове вредности, параметре знања и критеријуме признатости, најчешће ненамеравано супротне од до тад доминантних. „Једна од особености научних револуција јесте да оне уводе радикалну трансформацију, све чувајући претходно стечено. Дакле, то су револуције које чувају стеченō а да нису конзервативне револуције, које теже да преокрену садашњост како би рестаурирале прошлост. Њих могу спровести само, у извесном смислу, специфични капиталисти, тј. људи способни да овладају целокупним наслеђем традиције.“ (ibid.: 126–127) Следи да револуција настаје као сублимација свих искустава која чине историју поља, а њени носиоци су научници и истраживачи који, захваљујући сопственој компетенцији, препознатој и признатој од стране колега-конкурената, заузимају доминантне позиције у научном пољу и тиме симболичкој димензији свог револуционарног чина, кроз стварање група следбеника, задобијање институционалне подршке и увршћивање њихових постигнућа у школске и академске програме, придодају и објективну димензију.

Ако ово Bourdieuово запажање о научним револуцијама и њиховим протагонистима упоредимо са мишљењем које је поводом истог предмета изнео десет година раније, можемо приметити да је његова мисао еволуирала у смеру мање искључивог препознавања револуционарног потенцијала дејственика у научном пољу. У већ помињаном тексту из 1991. године он на другачији начин осветљава процес преображаја: преокрет епистемолошких вредности увек се одражава на промену рангирања друштвених вредности које су упориште различитих научних пракси, а тиме и категорија научника; нови научни поредак у потпуности мења принцип дистрибуирања „значења и вредности повезаних са разним научним изборима, наметањем нових норми интерпретације и нових категорија опажања и вредновања значајности; реструктурације образаца опажања воде обратној перспективи, те „оно што је било централно постаје маргинално“, а објекти, проблеми и методи који су сматрани нижеразредним и безначајним и „стога препуштени минорним и секундарним дејственицима, налазе себе истурене у први план, на светлост дана, доносећи изненадну видљивост онима који су са њима повезани“ (Bourdieu, 1991: 14–15). Дакле, револуционари су они који су скрајнути, аутсајдери, иноватори, не нужно најкомпетентнији и најцењенији. Помаљање алтернативних гледишта из сенке оних хегемоних чини иницијалну фазу сваке промене, након које следи ланчано преношење њених ефеката из епистемолошке у институционалну раван, што наговештава почетак новог циклуса устоличења једне перспективе као привилеговане.

Да ли је Bourdieu током времена модификовао или, боље рећи, развио своје гледање на научне револуције и њене носиоце услед властитог искуства у научном пољу, или га је на то нагнао дијалог са приступима који настају као реакција на његов, може бити само предмет нагађања – или подробне, бурдијеовске елаборације, сличне оној коју, ослањајући се на Bourdieuов помало апстрактан аналитички модел, предузимају његови сарадници Louis Pinto и Gisèle Sapiro када проучавају интелектуалну, литерарну и научну сцену у негдашњој и садашњој Француској.