Социологија сазнања (Sociology of knowledge)

Mannheimов тотални појам идеологије подразумева друштвену условљеност (читај интересност) сваког погледа на свет, сваког мишљења, па тиме и оног научног. Слично Mannheimу, Bourdieu сматра да једино синтетишући поглед, поглед који трансцендира све партикуларне перспективе, при том једнако осветљавајући сопствену друштвену (класну) детерминисаност, може бити објективан. Обојица упозоравају на опасност од релативизма, који исходи из „легитимности“ свих постојећих перспектива, а брану од њега препознају у релационизму, тј. укрштању и одмеравању различитих тумачења стварности. За Bourdieuа ово значи проучавање свих начина на које друштвени дејственици конструшу стварност (објективирање првог реда) и свих начина на које научници конструишу конструкције друштвених дејственика (објективирање другог реда). И Mannheim и Bourdieu управо у социологији (знања) препознају потенцијал за једну свеобухватну мисао.

При разматрању друштвене условљености сазнања, Mannheimа проблематизује однос интелигенција ↔ друштво (друштвена, класна структура), а Bourdieu однос научници ↔ научно поље ↔ друштво, те код  Bourdieuа мисао о друштву или природи није одређена само класним пореклом, већ и положајем који научник заузима у структури научног поља, као и специфичним, научним хабитусом, чија испољавања такође треба истражити.

 Док Mannheim претпоставља отвореност образовног система за припаднике свих класа и у социјалној хетерогености интелигенције, за коју је заслужан систем образовања, види гарант заступљености становишта свих класа у „јавном тумачењу збивања“, дотле Bourdieu, на основу искуства са ексклузивношћу послератног француског образовног система, непрестано указује на непроходност образовних канала за припаднике доминиране класе и на њихову релативно слабу присутност у научном пољу. У социјално хомогеном профилу научника, Bourdieu препознаје један од главних разлога доминације схоластичког принципа у сагледању и тумачењу друштва. Зато он у свим својим радовима указује на маргинализацију неких погледа на свет и невидљивост њихових носилаца у свакодневном животу, али и у свету науке. У Паскаловским медитацијама (Méditations pascaliennes, 1997) ће, стога, говорити о науци која треба да оживи оне „симболички мртве“, а у Беди света (La Misère du monde, 1993) ће им омогућити да сами говоре о себи.