Социологија сазнања (Sociology of knowledge)

СТОПАМА PIERREA BOURDIEUA

ЗА ЈЕДНУ НАУКУ О НАУЧНОМ ПОЉУ

„Сваки социолог је добар социолог својих конкурената, а социологија сазнања или науке само је најбеспрекорнији облик стратегија дисквалификовања противника толико дуго колико за предмет има противнике и њихове стратегије, а не целовит систем стратегија, тј. поље позиција са којих се оне производе.“

Pierre Bourdieu, Actes de la recherche…

„Научни говор се може чинити рашчињавајућим само онима који имају очаравајућу визију друштвеног света. Он је једнако удаљен од утопизма, који своје жеље сматра реалношћу, и од социологизма, који задовољство налази у евоцирању фетишистичких закона, које квари забаву. Друштвена наука се задовољава тиме да уништи претварања и изговоре које ствара једна религијска визија човека, на коју откривене религије немају монопол.“

Pierre Bourdieu, Интервенције 1961–2001.

Задатак одређивања смерница за савесну и одговорну научну праксу, дакле праксу предану потрази (без краја) за истином друштвеног света, и у производњи истине о друштвеном свету ограничену само конкурентним визијама тог света и интерним правилима њиховог међусобног сучељавања и одмеравања, Bourdieu првенствено намењује друштвеним наукама. Управо због тога што при производњи знања оне морају истовремено да производе себе као науку, због тога што објективирање свог предмета, чији су саставни део, морају да пропрате објективирањем самог субјекта објективирања, како би њихови резултати и закључци уопште могли да претендују на валидност, поменуте науке пример су тога како проблематизација амбивалентног односа спрам предмета проучавања (пристрасност и дистанцираност) и разматрање исто тако комплексног односа спрам постојећих и настајућих визија света и друштва (ослањање и критика, заузимање и саглéдање властите позиције/перспективе насупрот и у светлу других и другачијих позиција/перспектива, конфликт и консензус око правила конфронтирања, антагонизам и здруженост на путу ка истом циљу) могу да воде ка истини о свету и ка истини о свету науке.

Истину Bourdieu види као „уопштену релативност гледишта“ и, као што је за Leibnizа Бог „’геометријски за све перспективе’, место где се интегришу и мире све парцијалне перспективе, апсолутно гледиште са којег се свет види као спектакл, један уједињен и јединствен спектакл, поглед без гледишта, поглед ниоткуда и одасвуда једног Бога без места, који је истовремено свугде и нигде“ (Bourdieu, 2001: 222), тако је за Bourdieuа поље науке то место укрштања перспектива, чија је резултанта истина о предмету и субјекту научне праксе. Реконструисање мреже објективних односа између позиција поља, структуре простора могућности и простора заузимања позиција налик је ономе што својим Кино-оком покушава да постигне Dziga Vertov.

Овај познати совјетски редитељ, приметиће Deleuze, трага за „системом универзалне варијације по себи”. Свестан тога да камера, као, уосталом, и људско око, подлеже „условљавајућем ограничењу” које произлази из њене „релативне непокретљивости као органа рецепције“, Vertov настоји да монтажом надомести овај „хендикеп“ и тако избегне варирање свих слика у односу на једну једину, „повлашћену слику”. На тај начин, монтажа, „несумњиво конструкција са становишта људског ока, престаје, међутим, то да буде са становишта другог ока. Овде је реч о чистом погледу, не људског ока, већ оног који би био садржан у самим стварима. Универзална варијација и интеракција (модулација), то је нешто што је још Сезан називао светом пре човека, ‘праскозорјем нас самих’, ‘хаосом који се прелива као дуга’, ‘чедношћу света’“. Није, додаје Deleuze, „ни чудно што треба да га конструишемо, пошто је дат само оку које немамо“ (Делез, 1998: 99).

Bourdieuово (ре)конструисање научног поља нешто је попут овако схваћене филмске монтаже. То би значило да оно, користећи се конвенционалним научним језиком и инструментима, треба да предочи повезаност свега што у стварности науке има везе једно са другим – простора позиција, као сценографије, оквира и оријентира дејствовања, и простора представа о простору извршених и потенцијалних заузимања, с једне стране, и представа о сродним и конкурентним представама о стварности која је предмет истраживања, са друге – а што се, заправо, своди на проучавање комплекса позиција и диспозиција. Дакле, пут до истине води преко откривања структуре и принципа динамике поља производње истина, уз неизбежно разматрање утицаја који долазе изван његових граница, било да је реч о организованом деловању на поље науке као целину, првенствено путем државне политике према производњи знања, о комерцијализацији истраживања и притисцима за остваривање или допринос остваривању економског профита, о саображавању правилима које намеће експонирање у медијском простору, или да је реч ономе што од друштвеног са собом, види у себи, доносе појединачни дејственици.

Шта представља Bourdieuова конструкција научног поља у односу на стварност науке? Да бисмо на то одговорили, вратићемо се филму. Бранећи Vertova од приговора који му упућује Mitry због (наводне) противречности између креативности (монтаже) и интегритета (стварности), Deleuze наводи становиште овог редитеља да „монтажа перцепцију управо преноси у ствари, тако што било која тачка простора сама опажа све тачке на које делује или које делују на њега, онолико далеко колико се протежу његова дејства или реакције. Таква је и дефиниција објективности: ‘видети без граница и одстојања’“ (ibid.: 100).

Истом поступку прибегава Bourdieu у другом и другачијем референтном систему, оном научном, када, проналазећи места производње гледиштâ и слéдећи све трагове њиховог преплитања, открива конституцију и логику поља науке. Не треба да чуди што Bourdieu сматра како је управо социологија науке најпозванија да открива конфигурацију поља научне производње, а преко ње простор претпоставки, метода и техника, закључака, достигнућа. „Тако, далеко од тога да уздиже себе као врховну науку, социологија, кроз социологију науке (и саме социологије), није ништа више до научни ум који се издиже изнад себе постављајући питање генезе научног ума, у условима који ће му допустити да постане предмет научног одговора“ (Bourdieu, 1991: 5–6). Социолози су, неупитно је, они који разбијају илузију, играчи који „кваре игру“ – попут Georgea Landowa у Bardo Follies.

Структура и динамика научног поља

Употреба поља као аналитичког инструмента омогућила је Bourdieuу да се огради од претпоставки које су постале константа већине социолошких теорија о научној делатности. Најпре, појам поља означио је раскид са увреженом представом о „чистој“ науци, изузетој од свих спољних условљавања и подређеној искључиво аутохтоној логици функционисања и развитка, али исто тако и са идејом о „научној заједници“, за коју је Bourdieu нарочите заслуге приписао Мертону и његовом виђењу „комунизма“ тј. комунитаризма научника, као и Wаррену Хагстрому и његовом схватању научне заједнице као групе чије чланове уједињава исти циљ и који на путу ка њему изграђују заједничку културу. Дакле, саглéдање научне праксе и њених носилаца у оквиру поља представљало је дистанцирање од романтизоване слике научника као, како би то рекао Маннхеим, „слободнолебдеће интелигенције“, с једне стране, и од подједнако нереалистичног поимања научника као интегрисане и хомогене групе, са друге.

Даље, критици комунитаристичке визије науке, по којој се ова схвата као ентитет утемељен на консензусу о заједничком интересу, Bourdieu придодаје виђење света науке као „универзума конкуренције за ‘монопол над легитимном манипулацијом’ научним добрима, тј. прецизније, добрим методом, добрим резултатима, добром дефиницијом циљева, предмета, научних метода“ (Bourdieu, 2001: 92). То значи да структура доминације, а не нека постулирана норма, осећај солидарности или, пак, „дарежљивости“, управља научним стратегијама у борби за акумулирање специфичног капитала и за боље позиционирање у хијерархији поља. Међутим, појам поља је истовремено брана од песимистичког гледања на научну праксу као на беспоштедну „борбу свих против свих“ – на крају крајева, закључује Bourdieu, научници су „уједињени борбом која их супротставља“, али која их води до заједничког циља.

Као и свако друго поље, поље научне производње Bourdieu види као, с једне стране, поље сила које има одређену структуру, а са друге, поље борбе за очување или промену дате структуре. И можда би упућивање на Comteово разликовање, али, наравно, не и раздвајање, социјалне динамике и социјалне статике, овде било само делимично умесно – док Comte у Систему позитивне политике износи став да прогрес треба схватити као постепени развитак реда, при чему је управо континуирани развитак научног духа утицао на општи прогрес, Bourdieu сматра да се ред развија кроз неред, нимало постепено. Слично Comteу, Bourdieu налази да је поље као поље сила предмет интересовања социологије схваћене као друштвене физике, док је поље као поље борбе у жижи социологије коју је још Comte назвао друштвеном физиологијом. Подразумева се да су за обојицу социолога приступ који се усредсређује на статичку димензију друштва и приступ који наглашава његову динамичку компоненту комплементарни, с тим што Bourdieu, за разлику од Comteа, инсистира на њиховој дијалектичкој повезаности.

Однос различитих дејственика рађа поље и особиту констелацију сила чије се дејство не простире ван граница поља, или, да бисмо очували дух бурдијеовског релационистичког приступа а да се не одрекнемо ове његове констатације, можемо рећи да однос дејственика рађа поље као такво; то значи да су „управо дејственици, тј. изоловани научници, екипе или лабораторије, одређени количином и структуром капитала који поседују, ти који детерминишу структуру поља што их детерминише, тј. стање сила које утичу на научну производњу, на праксе научника. „Тежина“ придружена једном дејственику, који се подвргава пољу у исто време док доприноси његовом структурисању, зависи од свих других дејственика, од свих других тачака простора и односа између свих тачака, тј. од целог простора“ (ibid.: 69–70). Положај који ће сваки од дејственика заузети у простору поља условљен је количином и структуром капитала који поседује, те је „структура научног поља у сваком тренутку одређена стањем односа сила између протагониста борбе, дејственика и институција, тј. структуром дистрибуције специфичног капитала, као резултата претходних борби који се налази објективиран у институцијама и диспозицијама, а која одређује стратегије и објективне шансе различитих дејственика или институција у садашњим борбама“ (Bourdieu, 1976: 94).

Односи силе у научном пољу првенствено су симболичког карактера и испољавају се у знању и комуникацији и „путем знања и комуникације“, па је, сходно томе, научни капитал, као специфична врста симболичког капитала чија се вредност (ре)дефинише у међусобном познавању и признању (дела) научника, главни улог, адут и добитак борби које се воде унутар поља научне производње. „Симболички капитал је скуп дистинктивних својстава која постоје у опажају и путем опажања дејственика који су снабдевени адекватним категоријама опажања, категоријама које се стичу нарочито кроз искуство структуре дистрибуције овог капитала унутар друштвеног простора или једног посебног друштвеног микрокосмоса, као што је научно поље“ (Bourdieu, 2001: 110). Препознавање и (при)знање критеријума вредновања и класификовања научних производа захтева ангажовање диспозиција које се стичу, односно актуализују и дограђују, уласком у научно поље, а које заправо представљају научни хабитус као „једну реализовану, инкорпорирану теорију“ (ibid.: 81).

Логика праксе научног поља, која настаје у међудејствовању специфичног хабитуса и структуре поља, разликује се од логике праксе других поља друштвеног простора само по томе што се она производи свесним учењем и усвајањем одређене структуре теорије, али која затим постаје несвесни оријентир сваког и сваковрсног приступа предмету проучавања и самој научној пракси. „Прави принцип научне праксе јесте један систем генеричких диспозиција, великим делом несвесних, преносивих, који тежи да постане општи“ (ibid.: 85).

Bourdieu сматра да се ове схеме опажања, вредновања и мишљења формирају првенствено као диспозиције својствене одређеној специјалности. Тако удруживање појединих наука или дисциплина око заједничког предмета, односно проблема чије решење изискује комбиновање њихових знања, вештина и техника, као што је то данас случај са, на пример, биологијом и физиком, представља јединствену прилику за посматрање и промишљање генезе ових практичних схема. Наравно, Bourdieu истиче да принцип научне праксе, поред поменутих дисциплинарних диспозиција, које су производ дуготрајног учења и усвајања/инкорпорирања историје дисциплине, чине и оне посебне диспозиције које су у вези са индивидуалном трајекторијом (њеном физиономијом до уласка у поље, првенствено условљеном друштвеним пореклом и мање или више успешном акумулацијом школског капитала) и оне које су повезане са позицијом (дејственика, али и дисциплине) у пољу науке.1

Стицање специфичних диспозиција које су предуслов уласка у научно поље и које су интериоризована/отеловљена историја тог поља, гарантују могућност учешћа у расподели специфичног капитала, односно могућност да се, уз ослањање на системе класификације и категоризације које сви у датом пољу деле, препознаје, односно признаје, и да се буде препознат, односно признат. Научни капитал има своју симболичку и социјалну димензију: она прва се огледа у томе што научни капитал, као специфична врста симболичког капитала који вреди првенствено, а понекад искључиво, у границама поља науке, почива на признању колега-конкурената, признању које се потврђује низом специфичних знамења посвећења које група одобрава и додељује сваком признатом члану, а које зависи од дистинктивне вредности производа дотичног научника и од колективно процењене оригиналности његовог прилога до тад акумулираним научним достигнућима; ову другу Bourdieu доводи у везу са концептом видљивости, који се често среће код америчких аутора, а који добро одражава дистинктивну вредност ове посебне врсте социјалног капитала, капитала чија је „тежина“ пропорционална способности научника да „стекне име“ и да се издвоји из недиференциране скупине анонимних истраживача и придружи онима који су већ познати и признати (Bourdieu, 1976: 93; 2001: 111). Научни капитал, дакле, представља скуп дистинктивних и дистингвирајућих својстава који, захваљујући ангажовању специфичних диспозиција које деле, производе дејственици позиционирани у научном пољу у међусобним чиновима упознавања и признавања.

Обрети се у систему примерених разликовања значи у исти мах подржати „принцип примерености конститутиван за номос поља“ (Bourdieu, 2001: 110). Да би објаснио шта подразумева под номосом поља, Bourdieu најпре разматра основне карактеристике поља, обележја која су заједничка свим пољима друштвеног простора, али чији степен остварености и облик испољавања варирају од поља до поља. Поља се, по Bourdieuу, међу собом разликују по: 1) степену аутономије и 2) снази и облику права на улазак у поље. Bourdieu истиче да је аутономија научног поља резултат дуготрајног процеса освајања те исте, плод симболичке револуције коју је отпочео Цоперницус, а која завршава оснивањем Краљевског друштва у XВИИ веку у Лондону (ови историјски репери указују на чињеницу да су процес симболичког преображаја, тј. процес мењања менталних структура, и процес изградње објективних структура, прилагођених конституисању поља као независног и саморегулишећег ентитета, неодвојиви и комплементарни).

Bourdieu се придружује запажању Thomasа Kuhnа и Yvesа Gingrasа да је кључну улогу у аутономизацији поља имала математизација, првенствено у домену природних наука – примена математике у истраживањима означила је раскид са експерименталном традицијом, а овладавање математичким знањем постало је критеријум уласка у групу професионалних научника. Тако је математизација резултирала затварањем према споља и установљавањем правилâ и правилностî научне производње, што експлицитним што имплицитним, који су важили искључиво у границама поља и дефинисали га као поље. Последице примене математике у научној пракси, конституишуће за научно поље, биле су, сматра Bourdieu, најпре то што је рад сваког научника могао бити подвргнут контроли других научника, следбеника као и конкурената, који су, ослањајући се на нов заједнички језик математичких формула, могли да преиспитују поузданост и валидност добијених резултата; затим, математизација је довела до другачијег схватања идеје научног објашњења, прво у физици, где је објашњење путем механичког контакта Newton заменио математичким објашњењем, што је водило општем ставу да се истина о свету може произвести без интервенисања у том свету, а да се добијени резултати могу, експерименталним путем и директним утицањем на сâм предмет испитивања, накнадно проверити и верификовати; коначно, „употреба апстрактних математичких формула ослабила је тенденцију поимања грађе у супстантивним терминима и водила је стављању акцента на релационе аспекте“ (ibid.: 98).2 Потврда окончања процеса аутономизације био је, са једне стране, настанак дисциплина у оквиру појединих наука као одговор на растућу комплексност друштвене стварности и на потребу све захтевније упућености у специфичне проблеме, а са друге, институционализација на универзитетима постојећих и настајућих наука и научних дисциплина, чиме су створени објективни предуслови и подстицаји за развијање производње знања, као и за формирање јединственог идентитета оних који су прешли границу и закорачили у простор ове специфичне друштвене праксе.

Процес аутономизације поља научне производње такође се огледа у пооштравању права на улазак у поље, било да су критеријуми уласка формални (захтевани степен образовања и његова институционална потврда) или неформални (прећутно фаворизовање неких ексклузивних знања и вештина), било да се односе на компетентност или на „libido scientifica, illusio, веровање не само у улог већ исто тако у саму игру, тј. у чињеницу да се игра исплати, да је вредна труда“ (ibid.: 102). Компетентност подразумева стицање знања и вештина у дуготрајном процесу интериоризације и инкорпорирања кумулираних теорија, оних које су прешле праг релевантности и које су себи обезбедиле место у историји дисциплине и историји поља, и истраживачких техника, оних које су се потврдиле као легитимне и/или поуздане, при чему усвојена знања и вештине бивају „трансформисани у практичну логику игре“ и „преображени у рефлекс“, те постају оријентир целокупне истраживачке праксе.

Компетентност јесте отеловљена историја поља и дисциплине, дакле усађена структура разликовања, конфронтирања и наклоњености, која се регенерише при разматрању старих као и при суочавању са новим проблемима. Уз то, она је наученост да се пружи очекивани одговор на захтеве поља – овладавање техникама сналажења у пољу и готово аутоматско реаговање на његове прећутне захтеве, па чак и антиципирање потенцијалне трансформације ових захтева, или поља у целости, гарант је бољег позиционирања. Иако се, углавном због званичне политике демократизације, готово подразумева да постоји равноправна дистрибуција услова за учење специфичних знања и вештина, склоност ка стицању описане теоријскотехничке виртуозности, као и „смисао за игру“ производ су науковања које и те како има дискриминишући карактер, јер је моделовано по онима и за оне који су предодређени и предиспонирани да се уклопе у постојећи систем обучавања.

Као веома битну димензију компетентности Bourdieu истиче усвајање номоса одређене дисциплине – „сваку дисциплину (као поље) дефинише један посебан номос, један принцип виђења и дељења, један принцип конструкције објективне стварности, несводив на принцип неке друге дисциплине – према Saussureовој формулацији: ‘гледиште ствара предмет’“ (ibid.: 103). Иако је прво значење номоса које се намеће оно да је номос „фундаментални закон“ поља, односно дисциплине, несводив на закон и неупоредив са законом било којег другог поља и дисциплине, аутор сматра да би примереније одређење гласило да је то „устав“, будући да оно упућује на произвољност установљавања једног споразума, мада би одговарајуће било и дефинисање номоса као „принципа виђења и поделе“, с обзиром на то да је етимолошки прецизно, а, уз то, истиче облик испољавања примордијалне нужности коју доноси пристајање уз њега. Једном усвојена перспектива, својствена одређеном пољу или пољу дисциплине, искључује могућност саглéдања датог поља са становишта које је изузето од повиновања утемељујућем закону поља; „’теза’ која, услед изостанка њеног постављања као такве, не може бити оспорена, nomos нема антитезу; принцип легитимне поделе који се може применити на све темељне аспекте постојања, који дефинише мисливо и немисливо, прописано и забрањено, може остати само немишљено; матрица за сва примерена питања, она не може произвести питања способна да је доведу у питање“ (Bourdieu, 1997: 117).

Специфично гледиште сваког поља институционализовано је у објективним структурама поља и хабитусима, способним и спремним да се практично конформирају захтевима темељног кодекса. Као погодан пример фундаменталног правила социологије, које је преживело суд социолошких ауторитета из времена у којем је настало, као и суд историје ове дисциплине, Bourdieu наводи Durkheimово методолошко начело да друштвенō треба објашњавати друштвенīм, док би у пољу уметничке производње пандан томе било начело „уметност ради уметности“ (l'art pour l'art-изам). Осим у подразумевајућим претпоставкама, nomos сваке дисциплине је оличен у правилностима функционисања те дисциплине, механизмима регулисања међусобне комуникације научника и успостављања консензуса око кључних питања, научним хабитусима чија је дисциплинарна профилисаност предуслов било какве смислене комуникације, логици дистрибуције (симболичких) прихода, али и у епистемолошким правилима, која представљају „установљене конвенције које се тичу регулисања контроверзи; она управљају конфронтацијом научника са спољашњим светом, тј. теорије са искуством, али исто тако са другим научницима, омогућавајући да се антиципира критика и да се она одбаци“ (Bourdieu, 2001: 163).

Други предуслов уласка у научно поље, поред компетенције, јесте illusio, веровање у игру и вредност њених улога, и, следствено томе, у принцип безинтересности, који лежи у основи те игре. Ово „примордијално веровање“ је, за разлику од експлицитних и отворено практикованих веровања, попут оних у религијском пољу, искључиво плод прећутног и више аутоматског, телесног но промишљеног прилагођавања специфичном режиму научног поља. Уласком у поље свако постаје непоколебљиви верник, а оспоравање веровања, које се може појавити код јеретика, никада не представља покретање питања која би угрозила опстанак поља, будући да је, по правилу, код јеретичке субверзије реч о позивању на повратак изворној и неукаљаној вери; „на питања о разлозима припадања, висцералног ангажовања у игри, учесници, најзад, не дају никакав одговор, а принципи на које се могу позвати у сличном случају само су post festum рационализације, намењене оправдавању, самом себи колико и другима, једне инвестиције која се нè дā оправдати“ (Bourdieu, 1997: 123).

Illusio има две димензије: прву, која је склоност ка игрању игре и инвестирање у њу, уместо да се она напусти или да се за њу изгуби интерес, и другу, која је способност за игру, односно „осећај за игру“, практично овладавање правилима игре и усвајање критеријума просуђивања релевантности проблема, метода, референци; две димензије се могу раздвојити само у аналитичке сврхе: способност диференцирања – „укус“ – дистингвира оне који, будући способни за диференцирање, нису индиферентни, те којима неке ствари значе више него друге, од оних којима је, како каже изрека, „све једно те исто“ (Bourdieu, 1991: 8). Потпуно и неупитно предавање одабраној игри, по Bourdieu, очигледна је потврда растуће „сексуализације друштвенōг“, која се у пољу научне производње испољава кроз својеврсни libido sciendi, покретач сваког дејствовања у пољу.

Уколико libido sciendi суверено и свепрожимајуће обликује активности у пољу науке, што одговара идеалном стању потпуно остварене аутономије поља, то гарантује општу лојалност специфичном закону поља и приклањање принципу безинтересности. Наравно, Bourdieu сматра да безинтересност, као ни компетенција, није производ „спонтаног генерисања“ или „дар природе“, већ да је улога, или његовим речима, акција породице и школског система кључна за развијање специфичних побуда, другачијих од економски схваћеног интереса. Ову тврдњу илуструје властитим истраживачким искуством, које је потврдило чињеницу да је међу онима које образовне институције припремају за „најбезинтересније“ каријере, попут научне, највећи број потомака научника и просветних радника (Bourdieu, 2001: 106).

Међутим, Bourdieu запажа да, премда је игра у научном пољу организована око настојања да се акумулира што више симболичког капитала, ово поље одликује својеврсна „структурна амбивалентност“, која се огледа у два, само наизглед међусобно искључујућа, принципа функционисања: први је егоистична утакмица – да се буде први, да се нешто открије, унапреди, и да се тиме задобије пажња, признање и поштовање колега-конкурената; други је поменута безинтересност, која подразумева инхибирање свих побуда осим оних, претпоставља се племенитих, које се односе на крајње резултате научног рада. Мирење два императива које игра у пољу намеће својим учесницима за овог социолога представља предуслов научног развоја: „Чињеница што произвођачи теже да као клијенте имају само своје конкуренте, истовремено најоштрије и најјаче, најкомпетентније и најкритичније, дакле, најсклоније и најспособније да својој критици дају пуну снагу, за мене је архимедовска тачка на коју се можемо ослонити да бисмо научно образложили научни ум, како бисмо истргли научни ум из редукционистичког релативизма и како бисмо објаснили да наука може непрекидно напредовати ка више рационалности а да није обавезна да се позива на неку врсту утемељујућег чуда“ (ibid.: 108).