Социологија сазнања (Sociology of knowledge)

1)   У ком смислу „пролетаријат“ јесте или није „дугорочно оспособљен за укидање идеологизоване свести уопште“?

      Треба имати у виду да се овде идеологија (идеологизована свест) узима у значењу које јој је дао Маркс: та је свест искривљена и лажна – привидно је издвојена из стварних друштвено-историјских услова човековог постојања, феноменална је (описује само појавну страну стварности), делимична/парцијална је  и неисторична (о овоме вид. Милић, 1986: 52–55) – а у друштвеном животу има функцију да прикрије стварно стање – да посебност (интерес једне [владајуће] друштвене класе међу другима) прикаже као општост (општи интерес читавог друштва – тоталност свих класа). Манхајмово схватање вредносно-неутралног појма идеологије – у којем се овај изједначава са друштвено условљеним мишљењем – никако не може да буде исходиште тезе да је пролетаријат дугорочно оспособљен за укидање идеологизоване свести уопште: ма у којој друштвено-економској формацији мишљење различитих слојева и појединаца увек ће бити детерминисано друштвеним чиниоцима. Пролетаријат је, дакле, дугорочно оспособљен не да ослободи друштвену свест њених друштвених корена – јер то је немогућно – него да укине њену искривљеност и лажност, чинећи тако излишном и њену друштвену улогу прикривања, замагљивања, мистификовања, ирационализовања итд. стварних друштвених односа.

      Пролетаријат је експлоатисана класа. У начелу, експлоатисане класе немају потребу за идеологијом, већ само за практичном истином о друштву; то a fortiori важи за пролетаријат. Пролетаријат је, с једне стране, једина истински револуционарна класа у буржоаском друштву: он је једина класа која је производ буржоазије – све друге класе се растројавају и пропадају с развитком крупне индустрије – и који се развија у истој мери као и буржоазија (упор.: „Али буржоазија није само исковала оружје које јој доноси смрт; она је створила и људе који ће то оружје носити – модерне раднике, пролетере“ [Маркс, Енгелс, б. г.: 59].) С друге стране, пролетаријат је најнапреднија друштвена класа у историји (класних друштава). То је зато што је он универзална класа, што значи да се његов партикуларни интерес подудара са општечовечанским не само тренутно него и принципијелно. Све напредне класе у историји значиле су универзалан напредак, али ниједна није била универзална класа – победа сваке од њих стварала је (само) ново класно друштво, док победа пролетаријата значи потпуно укидање класа. (Тезу о напредности и универзалности пролетаријата највише је развио Лукач, у Историји и класној свести; за овде наведено упор. Колаковски, 1985: 305–308).

2) Којим је класама интелигенција „углавном прилазила“ и „прикључује“ се и данас?

      Прикључивање, прилажење различитим класама односи се на практично ангажовање интелигенције (или интелектуалаца): интерес које класе ће она артикулисати и заступати; на који начин ће она њене припаднике освешћивати, мобилисати и организовати у правцу остваривања класно пожељних замисли друштвене праксе; како ће оспоравати „теорију“ других класа и њихове интелигенције – овде су основна питања. При том, треба разликовати друштвено порекло интелектуалаца (из које друштвене средине они примарно потичу?), с једне, од њиховог опредељивања за неку од класа које се у датом тренутку у друштвеном простору међусобно боре, с друге стране.

      Нема никакве сумње да је, историјски посматрано, интелигенција најчешће прилазила владајућим (или њима блиским) класама. То није случајно. Ако се ad hoc изузму голи утилитарни разлози (свесни и несвесни) у покушају објашњења ове чињенице – наиме, сигурно је да пристајање уз владајуће увек носи са собом шире и веће могућности наплаћивања властитог интелектуалног ангажмана – ваљало би размотрити и неке особене дугоделајуће чиниоце оваквог стања ствари.

      Да би нека потлачена класа могла да привуче интелектуалце, мора, најпре, постојати системска друштвена могућност да она, та класа, идејно изрази властите особености, које проистичу из њене друштвено-егзистенцијалне укорењености, да јој то, дакле, није друштвено забрањено – односно, да не постоје сувише велика друштвена ограничења у том погледу. Речју, друштвена структура мора, барем у уском опсегу, да буде отворена. У супротном, та класа не само да неће бити у стању да ствара властите интелектуалце – што се овде и подразумева – него неће успети ни да привуче оне у друштвеном простору већ постојеће (сем у изузетним појединачним случајевима). Она ће увек бити (само) усмеравани друштвени слој (пример: робови и кметови).

      Када се једном друштвена структура делимично отвори, потлачена класа почиње да привлачи различите интелектуалце на своју страну, али сâма још није оспособљена да с пуним разумевањем учествује у друштвеном животу – да ствара властиту интелигенцију. Када, међутим, та класа ојача, када се њена улога у репродукцији укупног друштвеног живота покаже као структурно неопходна, када почне да се бори за своја права – у економском, политичком и културном погледу – она настоји да створи (и ствара) властите („органске“) интелектуалце. Ту се јавља додатни проблем – који врши притисак на „органске“ интелектуалце потлачених класа да пристану уз владајућу (а не да остану уз своју примарну средину). То је случај са интелектуалцима пролетаријата.

      Интелектуалцем се постаје школовањем; како каже Манхајм, учествовањем у заједничком образовном процесу. Имајући у виду да је образовни систем (и његов садржај и његова форма) у савременим друштвима углавном успостављен и контролисан од стране владајуће класе, није ништа необично да интелектуалци пролетерског порекла постају заступници владајуће класне замисли. То, ипак, не значи да је такав њихов пут судбински предодређен: многи пролетерски интелектуалци таквима су и остали, као што су се пролетаријату прикључивали и бројни грађански интелектуалци.[1]

3) Да ли су сва „промишљања друштвене стварности подједнако легитимна“?

      Питање подједнаке легитимности различитих (и бројних) у друштвеном простору постојећих тумачења друштвене стварности не би требало, полазећи од Манхајмовог схватања друштвено-егзистенцијалне укорењености, уопште да буде спорно. Са становишта друштвених група (слојева) у којима такава тумачења настају, које их негују и развијају, она су потпуно легитимна (тј. оправдана): представљају идејне изразе њихових властитих друштвених ситуираности, њихових интереса, хтења, тежњи и потреба. Она не морају, и најчешће и нису, подједнако легитимна из перспективе тоталности друштвених односа – погледа на целину друштвеног живота – али као ограничен аспект те целине – угао гледања посебних друштвених група (слојева) – сигурно да јесу. Уосталом, „подједнако легитимна“ ни у ком случају не значи и „једнако вредна“ – у смислу да имају приближно исту сазнајну вредност или да у приближно истој мери доприносе стварању идејног синтетичког погледа на укупност друштвене стварности. (Упор.: „Ако ближе погледамо видећемо да у истом времену не постоји само један искуствени контекст (...) са неком посебном усмереношћу (...), него да се „свет“ може сазнавати само са више страна, пошто се истовремено више (иако не истог порекла и једнако вредних [подв. С. Ј.]) супротних тежњи мишљења бори за вазда друкчије тумачење „заједничког“ искуственог света“ [Манхајм, 1978: 264].)

4) Да ли је постигнута „синтеза“ односно „сагласност“ у погледу тумачења свих аспеката „природе“?

      Наравно да није; то се пак не коси са увидом да се синтеза природнонаучног сазнања подразумева, те да је поглед на природу данас константа укупног погледа на свет. Спорови који у стручној заједници природословаца постоје – на пример: око настанка Сунчевог система, природе светлости или електрицитета, структуре атома, посматрања појава у физикалном микросвету итд. остају увек, такорећи, затворени у кабинетима и лабораторијама научникâ – они нису пресудни за њихово друштвено позиционирање – прихватање ове или оне политичке идеологије – а камоли за позиционирање тзв. обичних људи.

      Овде се у суштини ради о разлици између природних и друштвених наука. Иако би било претерано рећи да оне почивају на двема различитим логикама (логичко-епистемолошким начелима), нема сумње да је реч о двема различитим медијацијама. У социологији, на пример, практично да нема ниједног значајнијег појма о коме не постоји много супротстављених гледишта. Када би се социологија ослањала само на појмове око којих постоји унутарнаучна сагласност, неизвесно је да ли би уопште нешто могла да проучава. Начелно говорећи, различита схватања истих појава су у социологији условљена првенствено природом њеног предмета – она се бави друштвеним детерминизмом, а овај је далеко сложенији од природног. Такође, она је, као друштвена наука, подложнија идеологизацији од природних наука (или је бар та идеологизованост на историјски кратак рок видљивија, израженија и очигледнија) – ту вансазнајне претпоставке снажније делују и на избор проблемâ и на перспективу из које им се прилази. Најзад, систематско бављење друштвом на довољно општем и теоријском плану релативно је – у односу на дубоку историјску утемељеност природних наука – новија појава: наиме, као што је познато, социологија је настала средином деветнаестог века.

ЛИТЕРАТУРА

Колаковски, Л. (1985): Главни токови марксизма (III), Београд: БИГЗ

Манхајм, К. (1978): Идеологија и утопија, Београд: Нолит

Маркс, К., Енгелс, Ф. (без године издања): Манифест Комунистичке партије, Сплит: Конференција организације СК у ЈНА

Милић, В. (1986): Социологија сазнања, Сарајево: Веселин Маслеша

Сартр, Ж.-П. (1981): Филозофске и политичке расправе, Загреб: Школска књига