Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

Поштована професорка, дугујем вам још једно извињење, прву страну сам копирала из старог семинарског рада од прошле године тако да вам шаљем исправљени семинарски рад у ћирилици :


УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
ОДЕЉЕЊЕ ЗА СОЦИОЛОГИЈУ











ТЕМА
Хомо Социологиkус
Ралф Дарендорф













Ментор Студент
Вера Вратуша Марија Давидовић СО09/90


Београд, 2010.






1. Белешке о аутору


Ралф Густав Дарендорф је (1.5.1929 – 17.06.2009) био је немачки и британски политичар, филозоф и социолог. Најпознатији је по свом доприносу развоју конфликтних теорија друштва.
Његова разматрања супростављала су се некада доминантном структуралном функционализму. Супротно друштвеној стабилности и реду који истичу функционалисти дарендорф се занима за динамику и друствену промену.
У свом раду обрадила сам једно од његових дела „Хомо Социологикус“ у коме говори о човеку као носиоцу друштвених улога и повезаношћу човека и друштва.






2. Увод

На месту на коме се укрштају појединац и друштво, стоји Хомо Социологиkус, човек као носилац друштвено предодређених улога.
Појединац је, за социолога, скуп уједињених улога, али ове улоге, са своје стране, представљају друштво као неумољиву и наметљиву чињеницу. Решавајући своје проблеме, социологија нужно узима друштвене улоге као своје аналитичке елементе, њен је предмет структура друштвених улога.
Покушај да се човек сведе на Хомо Социологикуса да би се решили одређени проблеми, није ни тако нов као што би се могло помислити. Са човеком као носиоцем друштвених улога ствари стоје слично као и са Хомо Ецономицусом и психолошким човеком : У првом реду он није опис стварности већ научна конструкција. Међутим, упркос томе што велики део научне активности може да личи на игру, било би погрешно сматрати како је научна делатност изузетна за искуствену стварност.
Друштвена улога је категорија која се под различитим именима, често и са неразјашњеном нужношћу намеће научницима који су се посветили упознавању природе или човека у друштву. Када је једном пронађена она није само значајна, то јест корисна у операционалном смислу, већ је и веродостојна. У одређеном смислу она је очигледно категорија.





3. Ко је Хомо Социологикус и какве су му могућности ?

Да би смо добили одговор на ово питање, требало би да започнемо са контекстом посматрања и теорије у коме се јавља Хомо Социологикус.
Ралф Дхарендорф даје занимљив пример. Предпоставимо да смо на некој забави упознали господина Ханса Шмита, по занимању доктора. Постали смо знатижељни да сазнамо нешто више о нашем новом познанику. Ко је Ханс Шмит ? Неке од одговора могли би да добијемо одмах, на пример да је Ханс Шмит старији мушкарац који има око тридесет и пет година, носи венчани прстен, па из тога закључујемо да је ожењен, са обзиром да има титулу доктора он је дакле стручњак. Све остало, сазнајемо од заједничких познаника. Они би могли да нам кажу на пример да је Шмит професор гимназије, отац двоје деце, избеглица из рата и слично. Могли би да нам кажу и то да је стекао добар глас тако што је био подпредседник месне заједнице и благајник фудбалског клуба или да је страствени карташ и не тако добар возач. Његови познаници могу да нам кажу још много тога о Господину Шмиту, али је свим овим сазнањима и обавештењима наша знатижеља задовољена. Поред тога, сада можемо да кажемо да осећамо да нам господин Шмит више није странац. Наша сазнања о господину Шмиту упућују на одређена места која он заузима то јест на тачке у координатном систему друштвених односа.
Сваки положај имплицира мрежу других положаја који су са њим повезани, то јест поље положаја. Као отац Шмит се налази у једном позиционом пољу заједно са својом супругом, сином и ћерком, као професор он се налази у односу са својим ученицима, родитељима својих ученика, колегама и службеницима административне службе ... Као председник странке повезан је са партијским колегама, са бирачима. Нека од ових позиционих поља се поклапају, али два идентична не постоје. Сваки од бројних положаја које на пример гопсодин Шмит има, има своје властито позиционо поље.
Хомо Социологикус је како Дарендорф каже :“пре свега и поврх свега, средство за рационализовање и објашњавање одређених видова света у коме живимо“ (Дарендорф,1989:153)



4. Категорија друштвеног положаја кроз пример господина Шмита

Термин друштвени положај означава свако место у пољу друштвених односа уколико појам друштвених односа поширимо тако да обухвати не само положаје као што су професор гимназије и подпредседник странке већ и положај оца и карташа.
Положаје не само да човек може, већ по правилу мора да преузме, односно један број положаја и може се предпоставити да тај број положаја расте заједно са усложњавањем друштва.
Позиционо поље које се подудара са датим положајем може да се састоји од мноштва различитих референата, као што је то пример са Шмитовим положајем професора и благајника фудбалског клуба, што говори о томе да сами положаји могу да буду сложени. Према томе, друштвени положаји се могу схватити као скупови сегмената положаја. На пример, да се положај професора разуме као целина његових сегмената: Професор – ученици, професор – родитељи, професор – колеге, професор – административни службеници, при чему сваки сегмент одговара посебном смеру односа.Из положаја господина Шмита може да се у извесној мери, изведе не само то што он ради, већ и какав је он заправо; У ствари, спољашност човека често може да открије „ко је он“, и какве положаје заузима. Као професор Шмит носи „пристојну“ али не сувише скупу одећу, рачунајући ту светле панталоне и сако са кожним закрпама, а као супруг венчани прстен. Из његовог понашања вероватно се може видети да ли је његова странка чији је члан радикална, он има спортски изглед, а вероватно је надпросечно интелигентан и енергичан.
Овај списак показује да се Хомо Социологикус, слично као и психолошки човек може претворити у забавну представу са озбиљним импликацијама. Однос појединца према његовим друштвеним улогама укључује стварање Хомо Социологикуса
Сваки положај носи са собом извесне очекиване начине понашања; Сваки положај захтева од особе која га заузима да ради извесне ствари и да показује одређене карактеристике;
Сусретање појединца и друштва се може објаснити помоћу мисаоног експеримента, који пружа увиде у вредности. Са обзиром на то да се положаји могу довести у међусобну везу, независно од њихових носилаца, структура друштва може се замислити као џиновска организација на којој су милиони положаја централизовани у своја поља.
Мисаони експеримент се састоји у томе да се смишљају начини спајања положаја на мапи, са људима без положаја и то тако да сваки положај заузме бар једна особа и да свакој особи припадне бар један положај. Други захтев је много лакше задовољити него први јер број положаја у друштву далеко превазилази број расположивих људи . При спајању је допуштено углавном случајно комбиновање људи и положаја . Свако друштво се сусреће са задатком састављања положаја и људи и то је једна од основних функција друштвених процеса. Математички речено проблем усклађивања великог броја особа и још већег броја положаја има јако велики број могућих решења.
Са обзиром на расподелу, друштвени положаји се могу поделити на два типа :
1. Положаји које човек добија без икаког труда
2. Положаји које човек стиче сопственим делањем.

Та дистинкцијаи змеђу приписаних и стечених положаја важи у свим друштвима, али се положаји могу мењати тако што приписани положаји прелазе у стечене положаје. Приписани положаји су слични прописима планиране економије са обзиром да друштво не мора да се брине за њихову судбину , супротно томе, у случају стечених положаја где постоји индивидуални избор , потребан је неки друштвени механизам који одлучује о томе ко стиче који положај. Дхарендорф каже да су друштвени положаји дарови које друштво поклања појединцу.. Чак и да их није стекао својим напором и да су му приписани од рођења они од њега нешто потражују јер сваки положај са собом носи и друштвену улогу и скуп очекивања која су одговарајућа понашању носилаца положаја и која су санкционисана од стране референтних група у позиционом пољу .







5. Значење и границе категорије друштвене улоге и референтне групе

Сваком друштвеном положају припада друштвена улога. Преузимајући друштвени положај, појединац постаје личност у драми коју пише друштво у коме живи.
Са сваким положајем који преузима, друштво му додељује улогу да је игра. Управо се помоћу положаја и улога врши посредовање између појединаца и друштва и управо помоћу ова два појма описујемо – Хомо Социологикуса, социолошког човека, основну јединицу социолошке анализе. Појам улоге је далеко важнији од појма положаја. Положај једино идентификује места у референтним пољима, док нам улоге говоре о томе како се људи на датим положајима однос епрема особама на другим положајима у истом пољу.
Друштвене улоге представљају захтеве које друштво поставља носиоцима друштвених положаја. Ти захтеви могу да буду двоврсни: једни су они који утичу на понашање (роле, бехавиоур), док су други они који утичу на изглед и „карактер“ (роле атттрибутес).
Друштвене улоге су заправо скупови очекивања упућени на носиоце положаја у датом друштву. Битно је рећи да сваки од човекових друштвених улога садржи један број сегмената улоге. Према томе, свака је улога комплекс или скуп очекивања у вези са понашањем.
Али пре него што поједница може да игра своје улоге, потребно је да он те улоге зна. Човек као друштвено биће, мора попут глумца да научи своје улоге и да буде добро упућен у садржину тих улога и санкције које те улоге подупиру. Овде срећемо други основни механизам друштва – процес социјализације , путем интернализовања образаца понашања. Индивидуа мора да на неки начин усвоји друштвене прописе и да их учини основом свог понашања, управо се на овај начин врши посредовање између појединца и друштва и човек се поново рађа као Хомо Социологикус. Алокација положаја и интернализација улога су комплементарни процеси и зато није случајно што су индустријска друштва доделила примарну одговорност за оба процеса јединственом институционалном поретку – систем образовања и васпитања.
Многи писци би се сложили да је друштво то које дефинише друштвене улоге, и које надзире њихово извођење. Друштво није особа и свака персонификација друштва прикрива његову природну и разводњава оно што се о њему каже. Друштво се састоји од појединаца и у оном смислу појединци су га створили. Али са друге стране искуство сугерише да је друштво нешто више од збира својих појединачних чланова, већ и нешто што је значајно другачије по врсти : „Оно представља отуђену персону појединаца, Хомо Социологикус, сенка која је измакла човеку да би му се вратила као господар“ (Дарендорф,1989:120)



5.1 Референтне групе

Када дефинишемо положаје и улоге понекад је корисно да обе категорије посматрамо као скупови сегмената. Већина положаја необухвата само један однос према другој особи (пример односа муж - жена) већ поље односа према другим особама и према категоријама или агрегатима особа. На пример, професор гимназије је повезан са својим ученицима, њиховим родитељима, колегама и предпостављенима и он располаже одвојеним скуповима очекивања за сваку од тих група. Тумачећи податке о америчком војнику у Другом светском рату који су прикупили Стоутер и његови сарадници, Роберт Мертон је отворио категорију „референтне групе“ , који су касније научници сматрали корисном за дефинисање појма улоге. Ова категорија је настала у области социјалне психологије, и потиче из запажања да људи своје понашање оријентишу према одобравању или неодобравању група којима они сами не припадају. Референтне групе су спољне групе које функционишу као вредносни стандарди и оне карактеришу оквир унутар ког појединац процењује како сопствено тако и туђе понашање.
Уколико референтну групу не одредимо као произвољно изабрану спољну групу, већ као групу са којом човек има нужан однос на основу једног од својих друштвених положаја, онда можемо рећи да сваки сегмент положаја успоставља однос између носиоца положаја и једне или више референтних група. Овако схваћене референтне групе нису нужно спољне групе јер појединац може да буде њен члан на основу свог положаја. Природа друштва покреће питање како референтне групе формулишу и санкционишу очекивања повезна са положајима које одређују. Слично питање је покренуо Гросс који улоге упућује на групу других положаја и улога, иако он не користи термин „референтна група“. Гросс предлаже да се чланови датих позиционих референтних група питају о томе каква очекивања они доводе у везу са носиоцима положаја.
Ову замисао Гросс примањује на положају управника школе. Он интервјуише управнике, предпостављене, наставнике, управнице и друге о томе шта очекују од управника школе. И надао се да ће му њихови одговори помоћи да дође до јасне дефиниције повезаности очекивања са улогама. Међутим он није пронашао никакве сагласности о многим елементима, у најбољем случају забележена очекивања повезана са улогама нису начини понашања о чијој пожељности постоји већа или мања сагласност. То су начини понашања који су обавезујући за појединца и чији је обавезујући карактер институционализован, то јест који важи независно од његовог сопственог или било чијег мишљења. А установа која одређује очекивања копчана са улогом датог положаја може пронаћи у нормама и санкцијама тих позиционих референтних група, а посебно у оним нормама и санкцијама који се односе на дати положај.
Уколико би требало да артикулишемо очекивања везана за дати положај морамо најпре идентификовати референтне групе тог положаја, а затим пронаћи оне норме које су у употреби у групама са обзиром на тај посебан случај.
Такав поступак најбоље функционише у случају организованих референтних група. Сва мандаторна, а и већина професионалних очекивања су дело таквих група. Мандаторна очекивања налазе се тамо где друштво као целина, посредством свог правног система, релативна референтна група, то јест тамо где се одређени захтеви носиоцу положаја намећу законом. Преференцијална очекивања често имају своје порекло у јавним организацијама или установама, од којих многи имају своје статуте, установљене обичаје, санкције и норме.
Мишљења чланова из референтних група и степен сагласности у оним групма значајни су за социометријске сврхе, тако и за анализу улога. У теоријском располагању морамо да разликујемо :
1. Утврдјене норме референтних група које се додељују носиоцу положаја као очекивања повезана са улогом.
2. Мишљења чланова референтних група о овим нормама које одређују њихову легитимност и вероватношћу промена.
3. Стварна понашања играча улоге.


За појам друштвене улоге норме су релативне само у правом смислу – као очекивања: питања о њиховој легитиности и о стварном понашању особа на које се оне примењују предпостављају појам улоге и значајна су само у односу према том појму
Примена теорије референтне групе на категорију друштвене улоге може да нам буде од помоћи да персонификацију „друштва“ заменимо прецизнијим категоријама.
Са обзиром на друштвене улоге, друштво се показује као скуп више или мање обавезних и посебних скупова норми. Сваки скуп доприноси одређивању образаца мног улога и обрнуто. Образац могу карактерисати различити облици друштвеног сукобљавања , а међу њима и разне улоге појединаца.


5.2 Статус и улога

Ралф Линтон у расправи „Статус и улога“ у својој књизи која се појавила 1936 „Студy оф ман“, прво говори о „статусу“ који одговара ономе што је Дрендорф назвао „положај“. У апстрактном смислу, статус је положај у посебном склопу. Статус је збир права и дужности који се као такав разликује од појединца који се може заузети, а улога представља по њему динамичан аспект статуса.
Појединац је статусу друштвено додељен и заузима га тако што се односи према другим статусима . Када активира права и дужности која конституишу статус, он заправо обавља улогу. Улога и статус су нераздвојиви.
Кингсли Дарвис је рекао: „Начин на који појединац стварно дела на датом положају за разлику од начина за који се предпоставља да ради, зовемо његовом улогом, улога је дакле, начин на који особа извршава захтеве свог свог положаја. Она је дакле, динамички аспект статуса и она је под утицајем чинилаца другачије врсте него што су они који условљавају сам положај“.
За разлику од оваквих дефиниција социологија, социјални психолози разликују на челу са Мурајем „индивидуалне и друштвене улоге“. Маршал, предлаже да се ова два приступа помире тако да се категорија улоге сасвим препусти социјалној психологији, а да се статус очишћен од психолошких аспеката учини основом социолошке анализе.




6. Социјализација и интернализација – тачка укрштања појединца и друштва

Два појма која се користе за опис процеса посредовања између потпуно асоцијалне индивидуе и друштва јесу социјализација и интернализација – припадају тачки укрштања појединца и друштва , а сходно томе, категорија улоге пада на линију између социологије и психологије.
Са становиштва друштва и социологије, човек постаје део друштва и бива доступан социолошкој анализи путем учења очекивања скопчаних са улогама, преображавањем у Хомо Социологикуса. Јер човек без улога је, могло би се рећи , ентитет који не постоји за друштво и за социологију. Да би постао део друштва и предмет социолошке анализе, човек мора да буде социјализован, чврсто повезан са друштвом као чињеницом и учињен његовим стварањем.
Школа и црква такође помажу појединцу да развија своје способности . Главни интерес друштва за ове установе произилази из чињенице што оне ефикасно и економично припремају индивидуу за извршење свих задатака које јој друштво поставља.
Човек који је постао Хомо Социологикус изложен је без заштите законима друштва и хипотезама социологије. За појединца и психологију овај процес има другачији аспекат . Из ове перспективе људска бића се не преображавају у нешто страно, она у себе преузимају нешто што је изван њих, интернализују то и чине га делом своје личности који се обликују помоћу наметљивости света
Интернализација очекивања повезаних са улогама , за психологију личности, један је од значајних формативних процеса људског живота и тај процес утиче на многе слојеве личности. У друштвеном смислу, најважнија последица интернализације друштвених улога јесте истовремена интернализација санкција које контролишу наше понашање.






7. Тумачење „становника земље“ Роберта Мусила

Како је Роберт Мусил, аустријски приповедач и драматичар приметио „становник земље“ у најмању руку има девет природа, односно карактера, а то су : грађанска, национална, професионална, класна географска, полна, свесна и подсвесна а може бити и приватна природа. Он их у себи саставља, али га оне растављају и он по Мусиловим речима није ништа друго него „кориташце које испирају ови милећи поточићи“ (Дарендорф,1989:163).
То је и разлог, Дарендорф наводи, због ког сваки становник света поседује и десету природу која је пасивна фантазија неиспуњених простора. Та природа човеку брани све оно што би требало да га испуни.
Становник земље је човек у односу према друштву и он није само једноставно човек, већ је он човеј једне „земље“ који живи у унутрашњости одређених граница, политичких граница, заједно са другим људима на које је упућен. Као такав, он има много нарави, личности, маски и пре свега улога. Мусил је споменуо чак и старосну и породичну, као и друге природе.
Становник једне земље није само Хомо Социологикус, већ је, упоредо и психолошки човек. Његове природе му остављају мало слободе које може, уколико има способност и жељу да искористи за своје ствари и потребе. Ова приватна природа упоредо стоји са другим природама. Човек није створио природе иако су оне сасвим његове, оне имају своју стварност изван човека, а када их он усваја оне га „растављају“ и он постаје играч улога које више нису ни мало плод његове маште већ су то закони земље у којој живи. Улоге које су му додељене обликују га, међутим када човек умре улоге му одузима друштво које му је исте и доделило и даје их некоме другом у новим комбинацијама. Човекова десета природа, умире са становником света , она је потпуно његова и он сам управља њом.




8. Закључна разматрања

На било који начин гледали на Хомо Социологикуса, он никада неће и не може бити наш отац, брат или колега. Хомо Социологикус није у стању ни да воли ни да мрзи, нити да исказује своје емоције. Он је заправо вештачки човек. Он нам заправо одређује меру помоћу које можемо да разумемо наш свет. Хомо Социологикус, обезбедјује нам меру помоћу које разумевамо управо нашег оца, брата или колегу.
Ако се идентификујемо са Хомо Социологикусом и његовим унапред предвиђеним путањама, у нама се тада буди наша „десета природа“ о којој је Мусил говорио, али смо и упркос томе принуђени да пратимо те путеве онако како су дати на мапама социологије.
Социологији су предходиле и кумовале две намере. Нова дисциплина је требало да учини друштво као чињеницу која би била доступна рационалном разумевању помоћу предпоставки и теорија које је могуће проверити и да човеку пружи помоћ на његовом путу ка слободи и самоостварењу.
Алфред Wебер и његови истомишљеници навели су да су социолози конструишући Хомо Социологикуса допустили да им господин Шмит, са својом јединственом индивидуалношћу и својим захтевима за уважавањем и слободом, измакне из руку. Такође сматрају да је социологија платила хуманошћу својих намера егзактност својих предпоставки и да је постала нехумана и аморална наука.
Дарендорф сматра да они греше у једној јако важној ствари,. Он је навео да није било ни мало случајно што је социологија временом изгубила људе као хумана бића, већ да је такав развој ствари био неминован од тренутка када се социологија појавила као наука. Наводи да су две сврхе са којима је почела социологија биле инкомпатибилне . Све док социолози тумаче свој задатак као морално питање морају да се одричу анализе друштвене стварности.
Кант је опширно разматрао питање о слободном или условљеном карактеру људског делања. Један вид његовом разматрања се састоји у томе да је човек нашег искуства слободан, док је по њему Хомо Социологикус детерминисан, други аспект је указивао на то да је становник света целина која је неподељена, док се држављанин јавља само као збир или прости скуп безличних елемената. Кантовим језиком речено, Хомо Социологикус је човек који је једноставно „омађијан“ природним законима и да је сваки његов покрет једна карика у великом ланцу препознатљивих односа.
Према Канту и слобода и природа, и Хомо Социологикус и цело људско биће имају и своје предности и своје недостатке.
Ми не морамо да одлучујемо да ли је човек „становник света“ или „становник земље“, али морамо да решимо врло важно питање, а то је, да ли је социологија, претварајући човека у Хомо Социологикуса ишла против својих изворних намера и тако постала присталица нехуманости и неслободе.

















8. ЛИТЕРАТУРА


Дарендорф, Р. (1989), Хомо Социологикус, „Градина“, Ниш


Интернет извори

1. http://hr.wikipedia.org/wiki/Ralf_Dahrendorf
























САДРЖАЈ





1. Белешке о аутору
2. Увод
3. Ко је Хомо Социологикус и какве су му могућности ?
4. Категорија друштвеног положаја кроз пример господина Шмита
5. Значење и границе категорије друштвене улоге и референтне групе
5.1 Референтне групе
5.2 Статус и улога
6. Социјализација и интернализација – тачка укрштања појединца и друштва
7. Тумачење „становника земље“ Роберта Мусила
8. Литература