Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

Филoзофски факултет

у Београду

Семинарски рад

Тема:

Сиромаштво у свету и Србији

Професор: Вера Вратуша-Жуњић

Студент: Урош Минић

Покушаћемо да одговоримо на питања шта заправо представља сиромаштво, где се постављају границе по којој се сиромаштво мери и које су његове импликације?

На почетку је потребно разјаснити какво стање представља сиромаштво? Сиромаштво се често поистовећује са непожељним друштвеним стањем појединца или групе, који се у извесној мери налазе на граници егзистенције или су, пак, сиромашни у односу на нека минимална мерила испод којих су. Аспект из којег можемо посматрати сиромаштво најчешће се односи на матаријалне, али и на друштвене и културне чиниоце, који у извесној мери бивају ускраћени ширем делу популације који бива захваћен овом појавом.

Термини сиромаштво се данас најчешће замењује терминима социјалне искључености, екслузије, маргинализације...

Политике влада широм света базирају се на искорењивању или бар смањењу сирмоштва у својим земљама, повећавањем стопе запослености и социјалне помоћи, као и њиховом изкорењивању из света криминала у коме се често налазе из немогућности да делају као већина популације.

Данашња сведска популација броји око милијарду и по људи захваћених овим проблемо, а жаришта су на Европском и Афичком континенту.

Сиромаштво се може сагледати и мерити као апсолутно и релативно.

„Апсолутно сиромаштво или беда је ситуација људи у којој немају довољно средстава да задовоље основне потребе и не могу да обезбеде своју и био-психо-социјалну репродукцију своје породице[...]“[1]

Уколико јединка не задовољава основне егзистенцијалне потребе попут хране, одеће и крова над главом она се може сматрати сиромашном. Стандард апсолутног сиромаштва подразумева да је применљив на све људе исте старосне доби, без обзира где живе и овај прицип се сматра универзално применљивим.

Насупрот апсолутног, релативни концепт сиромаштва се задржава у границама једне друштвене средине, културе, државе. По овој дефиницји се сиромаштво не може мерити по неком универзалном стандарду.

„Заговорници концепције релативног сиромаштва тврде да се дефиниција мора односити на мјерила одређеног друштва у одређеном времену.Према том гледишту, мјесто на којем ће бити подвучена црта која сиромашне дели од других припадника друштва разликоваће се овисно о богатству тог друштва.“[2]

„Погрешно је поставити да су људске потребе свуда индентичне- у ствари, оне се разликују чак и у оквру једног друштва. Оно што се сматра неопходним у једном друштву у другом моће бити сматрана луксузом“[3]

Насупрот апсолутном, релативно сиромаштво се не може ставити у универзални концепт.Оно се још назива и сиромаштво на рубу опстанка што значи да се оно најчешће посматра из призме материјалне депривираности.

Многи социолози су покушавали да ставе сиромаштво у мерљиву форму.Дреновски и Скот су у чланку „Разина индекса жувота“ (Level of Living index) покушали да формулишу принципе по којима ће се сиромаштво мерити и сврстали су их у три групе:

„1. Прехрана, мјерена у чимбеницима као што су потрошња калорија и беланчевина

 2. Стан, мјерен каквоћом стамбеног преостора и ступњем пренатрпаности

 3. Здравље мјерено чимбеницима какви су смртност дојенчади и каквоћа доступних медицинских услуга.“[4]

Наведене потребе прехране, становања и здравља су основе овог мерила сиромаштва, мада се Дреновски и Скот одлучују да у своју дефиницију уведу идеју темељних културних потреба.У ову категорију укључују факторе попут образовања, сигурности, доколоице и разоноде.

Овај покушај апсолутног дефинисања сиромаштва није избегао критике.

Мора се замерити овом коцепту то да уводи претпоставку једне минималне људске потребе. Наиме, нису сва друштва истих или сличних потрба. То ће пре свега значити да у оквиру једног занимања прехрамбене потребе зависе од положаја појединца у друштву. Јер, радник на градилишту нема исте прехрамбене потребе као благајник у банци који за време свог радног времена седи у столици трошећи минимално своје предиспозиције (калорије, беланчевине).

Ставка критике упућена је и од стране Џека и Џенет Роуч који опвргабају одређивање апсолутног стандарда сиромаштва.

„Живот у граду [...] захтева да адекватно становање не само штити човека од природних увјета, него и да не буде опасност од пожара за околину те да постоје опскрбе водом, канализација и одвоз смећа. Ти се проблеми једноставно решавају у сеоским среднама (Roach and Roach,1972).“[5]

Појам апсолутног сиромаштва теже је бранити са његовог културолошког аспекта, јер се културе разликују од места до места, па је стога успостављање апсолутних мерила немогуће. У свакој култури постоје одређени начини забаве и доколице, што не значи да ће критеријуми Западне културе имати прерогатив над исламском заједницом где религиозни чинови имају велики значај у одржавању заједнице.

Питање које се намеће у проблематици сиромаштва је може ли се оно посматрати искључиво са материјалног аспекта? Једна група социолога се не слаже са становиштем да материјална депривираност чини једини аспект сиромаштва , бећ су у њега сврставане и могућности образовања, квалитета рада, па и недостатка моћи.

Појам социјалне искључености се односи на немогућности чланова заједнице да суделују било у политичким, пословним или култуним проблемима.

Питер Таунсенд је спровео истраживање сиромаштва у Британији. Заговарао је концепт релативне депривираности где „наглашава да би сиромаштво требало дефинисати с обзиром на стандарде одређеног друштва у одређено време. Осим тога сматра да сиромаштво не укључује само недостатак материјалних средстава“[6]

Таунсенд дефинише два мерила сиромаштва:

1. Државно мерило сиромаштва. Под овим становиштем се често подразумева службена статистика према којој се израчунава базна стопа социјалне помоћи.

2. Мерило сиронаштва према релативном приходу у којем су сиромашни сви они чији је приход мањи од потреба за вођење домаћиства у односу на неко друго домаћинство истог састава ( Исти број одраских и деце).

Таунсенд жели да прошири коцепт ван лошег матеијалног положаја, где управо материјални фактори занемарују друге типове ресурса које појединац поседује или то да друштво намеће начин торшења средстава, те доказује да сиромаштво укључује немогућност деловања у прихваћеним друштвеним активностима које се сматрају пожељним.

На тим тврдњама Таунсенд дефинише сиромаштво на следећи начин:

„Може се рећи да су појединци, обитељи и скупине у становништву сиромашни када немају онакву врсту прехране, судјеловања у активностима и живе у увјетима који су уобичајни или барем широко потврђени или прихваћени у друштвима у којима припадају. Њихова су средства толико мања од оних које има просечан појединац или обитељ да су заправо искључени из обичних животних узорака, обичаја и активности. (Townsend, 1972)“[7]

Како би своју дефиницију сиромаштва начинио мерљивом Таунсенд уводи индекс депривираности. Овај индекс се састојао од шездесет типова депримираностимећу којима је дванаест сматрао релевантним за становништво упоште. После прорачуна по домаћинствима Таунсенд је израчунао да је праг сиромаштва приближно сто педест процената основне социјалне помоћи. Управо ће се за овај податак критичари везивази у оповргавању теорије релативне депримираности као и за то да је индекс ствар субјективног мишљења, а не објективна подлога за мерење депривираности.

У истраживању из 1995. год. овај британски социолог разликује материјалну и друштвену депривираност.

„Материјална депривираност укључивала је оскудицу хране или одеће, депривираност у погледу становања и стамбених увјета [...]“[8]

Из овога се може видети да се материјална депривираност односи на егзистенцијалне услове.

„Друштвена депривираност обухватала је одсутност права на запослење, депривираност родитељске активности, недостатну интегрисаност у заједницу, недостатно судјеловање у друштвеним институцијама, недостатну разоноду и образовану депривираност“[9]

У оквиру Лондонског истраживања Таунсенд је разликовао објективну и субјективну депривираност. Објективна се мерила индексом депривираности, док се субјективна мерила испитивањем суграђана колики је приход потребан њиховој породици за нормално вођење домаћинства .

Таунсенд у својим радовима избацује статистичка мерила, те се окреће субјективном схватању сиромаштва.

Видели смо да се у проучавању сиромаштва социолози служе статистичким мерилима која омогућавају увид о распростраљености ове појаве у друштву.

Узроке сиромаштва су многи социолози покушали да ставе у један универзални контекст. Међу таквим је и индивидуалистичка теорија која сву одговорност сваљује управо на сиромашне. Херберт Спенсер овакав начин живљеља назива ,,разузданим животом“ упоређујући неке од њих са криминалцима, те је према њему помагање сиромашнима сасвим излишно с обзиром на то да је њихов статус изазван њиховим делањем, тј. ,,разузданим животом“. Спенсер сматра да се држава што мање меша у живот људи и да најспососбнији опстају међу нама, те уколико држава поступа благонаклоно према сиромашнима наступиће општа лењост и пад моралних вредности, где би друштво, као нужни чинилац државе морао да прихвати одговорност.Овај социолог тврди да се успешнима мора омогућити то да могу за свој труд и марљивост добити награду која им следује.

Једна од савременијих конзервативнох теорија односи се на концепт нове деснице, коју је водила влада Маргарет Тачер.Овај аспект се темељи на опажању Дина и Тејлор-Губија да се људска бића односе према неком раду онако како су за тај рад мотивисана, те су спремни да за успех свог посла уложе и одређени труд. Затим ови социолози уводе и чињеницу да се та мотивација увелико преклапа са делањем и других људи, те завршавју свој концепт „културе овисности“ тиме што се вредности увек огледју кроз снаге појединца које улаже при свом делању.

Следећи аспект коме је потребно дати пажњу је социјална искљученост или социјална ексклузија. Овај појам се односи на процес искључивања појединаца из друштвене заједнице.

„Динамички процес бивања ибаченим, потпуно или дјеломице, из било којег социјалног, економског, политичког и културног сустава који одређује социјалну интеграцију неке особе у друштво“[10]

„Он пажњу усмерава на широку лепезу фактора које појединце или групе лишава могућности расположивих већини популације“[11]

Из цитата можемо видети да се социјална искљученост односи на процес једне врсте неједнакости која искључује појединца из шире друштвене заједнице. Ексклузија се може посматрати из економског, политичког и друштвеног аспекта. Економска искљученост се посматра и у погледу производње и у погледу потрошње.Искљученост у погледу производње је она у којој појединац не може да нађе посао са пуним радним временом , па се самим тим искључује са тржишта рада на које се касније тешко враћа. Ексклузија из економске сфере може се увидети и у образцима потрошње тј. у погледу онога што људи купују или користе у свакодневном животу.

Политичка ексклузија се односи на искључивање из политичких питања.То је ексклузија оних који немају средстава, информације или могућности да се укључе у политичка одлучивања, за шта је потребно и извесна мобилност чланова у друштву. 

Друштвена искљученост подразумева све оне друштвене аспекте попут рекреације, путовања и активности ван куће. Она подразумева и слабу друштвену мрежу комуникација која води изоловању појединаца. Међутим, друштвена искљученост се не односи само на недобровољно искључивање – до ње долази и када сами себе искњучимо из друштва. ,,Када разматрамо феномен друштвене изопштености, морамо опет на уму имати интеракцију између људског деловања и одговорности, с` једне, и улоге друштвених сила у обликовању прилика у којима људи живе, с` друге стране.“ [12]

Израз друштвене искључености је често коришћен као блажи облик поткласа, па стога концепт поткласе везујемо за ,, идеје сличне онима у индивидуалистичким и културним теоријама.“

Један од првих заговорника класе је Чарлс Мареј. Тврдио је да поткласа не укључује само оне који су највише погођени сиромаштвом, већ је у поткласу свтстан и животни стил који подразумева сиромаштво, то јест ,,неки тип сиромаштва.“ [13]

,, Када рабим израз ,,поткласа“, мислим на становит тип сиромашне особе која није дефинирана својим стањем, на пример дуготрајном незапосленошћу, него својим јадним понашањем као одговором на то стање, то јест неспремношчу да прихвата послове који им се нуде. (Мurray, 1989.)“ [14]

У цитату Мареј помиње једно понашање. Под тим појмом увиђа понашање попут криминалног или незаконите деце.

,,У Британији је све бројнија популација радно способних, здравих људи, који живе у различитом свету од других људи, који своју децу подижу да у њима живе, чије вриједности загаћују живот читавих четврти... Јер се људи који онђе живе, и који немају исте вриједности од њих не могу одијелити.“ [15]

Своју тврдњу Мареј систематски оправдава на три подручја:

Мареј уводи као први проблем (али не и најважнији јер су подједнако битна и друга два) статистички износећи појаву рађања ванбраћне деце. [16] Такође показује да већину деце из ванбрачних породица рађају жене из нижих класа, те износи да је у појединим подручјима одсутност оца постала норма. За овогг теоретичара поткласе растућа стопа истраживања у Британији је важна јер ће деца из таквих бракова тенденцијски подивљати, а одсутност оца у оваквим породицама условљена је ,,разином физичке распуштености која отежава живот.“ [17]

Друго подручје Мареј повезује са криминалом. И овог пута му статистичка мерила дају увид у распрострањеност криминала у Британији. Висок проценат криминала је неповољан због фрагментације становништва где људи постају неповерљиви и сумњичави једни према другима. Обрасце криминала ће нужно следити млади, покушавајући тако да опонашају старије и сами се упуштају у криминалне воде. Докле год стопа криминала расте заједница ће нужно бити фрагментисана.

Треће подручје поткласе је незапосленост. Мареј је поистовећује са неспремношћу младих да преузму посао на себе. Велики број незапослених чине старији неквалификовани физички радници. Према његовом становишту старији нараштаји социјалну помоћ сматрају понижавајућом, док су млади срећни животом на рачун државе. Он каже да млади не схватају важност посла као извора самопоштовања, те да ће једног дана бити у немогућности издржавања породице.

Решење које Мареј нуди нису радикална пооштравања казни на судовима или смањење социјалне помоћи, већ предлажев да се локалним заједницама да ,,велика доза самоуправе“ [18]

Замерке Марејевој теорији о поткласи је његово одвраћање од пауперизације и друштвене сегрегације коју води владина политика. Друга се односи на кохабитирање у ванбрачним заједницама, за које је брак формалност, где деца живе са својим родитељима.

Један од теретичара који је значајно допринео дефисању поткласа је Френк Филд. У својим првим делима Филд сматра да поткласе немају своју особену културу, нити да је то нека патолошка скупина која угрожава друштво, већ акценат баца на владу и њену политику као глане кривце. Према Филду, поткласе се састоје из три главне скупине: прву чине они који су дуго незапослени, ,,краће незапослени нису дио поткласе“. Другу скупину која брзо расте чине самохране мајке, које зависе од социјалне помоћи. Трећу чине стари пензионери са недовољним приходом за пристојан живот. Заједничко за све три групе је то што зависе од социјане помоћи. Филд разликује четири узрока настајања поткласа. Први се односи на људе које зависе од примања социјалне помоћи; други узрок имплицира влада повећавајући јаз између виших и нижих класа; трећи урок је повећавање животног стандарда; последњи се односи на ставове јавности који се мењају у погледу економске успешности.

Појам културе сиромаштва у себе укључује скуп вредности и норми које се као такве разликују од остатка друштва. Овај појам је први употребио Оскар Луис, који тврди да је култура сиромашних нацрт за живот који се преноси кроз нараштаје. У овој култури преовладавају осећаји ,,маргиналности, беспомоћности, овисности и инфериорности, осећај резигнације и фатализма, слободне везе, матрификована обитељ, одсутност партиципације и интеграције ширег друштва.“

Појам сиромаштва је уско повезан појмом друштвене стратификације, тј. сиромаштво се у овом случају огледа само кроз факторе попут моћи, престижа и богатства, те се овај сегмент неједнакости односи на све оне које је сиромаштво спојило као извесни извор социјалног идентитета.

Становиште по којем је сиромаштво последица класних борби и капиталистичког друштва и система засупају присталице марксистичког схватања сиромаштва. Марксисити кажу да је богатство сконцентрисано у рукама владајуће класе, те су најамни радници принуђени да свој рад продају неби ли одржали основне потребе своје породице,самим тим се отуђују од свог рада,продајући га по знатно нижим вредностима од оних које стварају у процесу производње. Наиме,мере за сузбијање које владајућа класа може понудити сиромашнима могу само продубити јаз међу њима.

Становиште где ситуација на тржишту одређује сиромаштво заступао је Макс Вебер.Он је тврдио да класну ситуацију у великој мери одређује тржиште, где појединац у зависности

,пре свега, од количине моћи коју поседује, затим и од богатства може да оствари свој интерес на тржишту рада.Међутим, сиромашне најчешће чине стари или самохрани родитељи у већини случајева припадници радничке класе чије су позиције моћи врло мале или готово никакве.

Милосав Милосављевић, социолог са катедре на политичким наукама у Београду, у свом делу Сиромаштво у свету и Србији, даје опширне анализе и статистике појаве сиромаштва.

,,Чињеница да милиони људи живе у немарљивим и различитим врстама лишавања сугерише да је појам сиромаштва и те како социјално, психолошки и културолошки релевантан.“ [19]

Из Милојевићевог дела можемо закључити вишезначност и важност ове појаве.

,,Сиромаштво је веома сложен, вишедомензионални, дуготрајан, постојан, трајан и заједнички социјани проблем свих данашњих друштава.“ [20]

Најбољи илустратор сиромаштва почетком двадесет првог века је податак Светске банке према коме двадесет четири посто укупног светског становништва има мање од једног долара, а чедрдесет шест посто становништва мање од два долара по глави становника дневно; двадесет девет најсиромашнијих држава са триста хиљада становника има бруто национални доходак мањи од двеста долара по глави становника.У Србију проблем сиромаштва долази тек деведесетих година прошлог века, и та одрживост и њена постојаност су резултат неефикасних социјаних мера и економских и политичких противречности. Додатни утицај проширивања сиромаштва је рат у Босни, интерно расељавање становништва, избеглице, улагање домаћих привредних средстава у наоружање, то јест лоше вођење међународне политике. О раширености сиромаштва у нашој држави говоре два показатеља:

,, 1. Прва линија сиромаштва – одређена као 2,4 америчких долара по особи дневно, што је чинило 72 долара месечно.

2. Друга линија сиромаштва - заснована на минималној потрошачкој корпи, што је износило 2,9 америчких долара дневно по особи, или 87 долара месечно.“ [21]

Коришћењем прве линије сиромаштва 800.000 људи је било сиромашно, а коришћењем друге је 1.600.000 људи било сиромашно ( једна петина становништва), док у ово истраживање Роми и и нтерно расељени нису били рачунати. На дрзгој страни Светска банка је известила да је 9,1% становништва 2006. године живело у сиромаштву у Србији.

Милосављевић у закључку свог истраживања каже да су потребне опсежне мере за заустављање или пак смањивање ове појаве. Те мере су подизање животног стандарда, побољшање благостања и социјалне укључености свих грађана у друштво. [22]

Из свега можемо закључити да постоје два објашњења сиромаштва: прво се базира на томе да су појединци сами одговорни за свој положај у друштву. Друго тврди да је сиромаштво продукт структуралне силе у друштву. Дакле, прво се описује као ,,свали кривицу на жртву“, односно ,,свали кривицу на систем“.

Став по којем сиромаштво постоји као одговорност појединаца један је од индивидуалистичких схватања, који се заснива на патологији појединца или извесним недостацима. Сиромашнима су се сматрали они који за успех нису били способни. Тек са увођењем културе сиромаштва (Луис, Мареј) се тај одос променио.

Други став се тиче друштвених процеса који стварају појаву, а који су ван домашаја сиромашних. То су структурални фактори међу којима су најчешћи класа, род, етницитет, професија, образовање.

Ове две струје свакако долазе у сукоб, једни сиромашне виде као жртве, док други, пак сваљују све на њих, посматрајући их као паразите система. Ипак, доза критичког сагледавања је неопходна, јер оба објашњења имају удела у овој појави, и они који пасивно посматрају своју недаћу, као последицу друштва све до оних који су због узгајања културе сиромашних сами социјализовали своја поколења да ту традицију одржавају.

Литература:

Haralambos, M, Holborn, M, Sociologija: Teme i perspektive, Golden marketing, 2002.

Giddens, Anthony, Sociology (fourth edition), Polity press, Cambridge, 2001.

Milosavljević, Milosav, Siromaštvo u svetu i Srbiji, Socijana misao, Beograd, 2008.