 | Последице модерности |
|
СЕМИНАРСКИ РАД из Увода у социологију I ТЕМА: Последице модерности
Живановић Драгана, ФС09/44 Београд, децембар 2010.
Увод ,,Да ли развој науке и технике утиче морално на развој човека?“[1], ако се на самом почетку ове расправе вратимо у даљу историју и поставимо себи ово питање које је Русо поставио у самом јеку напредовања друштва, долазимо до закључка до којег је стигао и сам Русо, а тај закључак је да модерност која долази руши све принципе и мостове друштва и уноси страхове и немире. У том закључку ми можемо доћи и до сукоба мишљења између олакшаног живота и животних немира које доноси тај живот. То значи да напредак науке, технике и друштвених токова може донети разне недоумице у друштву у којем се налазимо. Пример за то је велики напредак војне индустрије која из дана у дан све више напредује - ствара се страх од великог нуклеарног рата или од глобалне загађености. Ако су Маркс и Енгелс својевремено могли рећи да ,,баук кружи Европом - баук комунизма“ и да се читава Европа уротила против тога, ми сада можемо рећи да баук модерности кружи светом и да се тај свет окренуо ка том бауку, неки га прате, а неки страхују. ,,Модерност чува своје карактеристике и особине у црној кутији.“ (Гиденс, 14.) Овом реченицом нас Гиденс уводи у саму срж модерности и шта она носи. Помиње талас модерности који је кренуо у 17. веку у Европи и каже да тај талас неће стати, већ сада влада читавим светом. ,,Социологија у кризи модерног света“ или вид вере у последицама модерности Име овог дела расправе преузето је од Бергера и Келнера из дела ,,Социологија у модерном кључу“. Дела које се базира на проблемима које носи модерност и колико та модерност утиче на развој друшта, а пре свега утицај модерности на социологију. ,,Ако се вратимо у мислима много миленијума, у освит историје, можемо замислити појаву првог интелектуалца. После векова током којих су људи само ударали каменим заметцима оруђа и чували ватру да се не угаси, појавио се неко ко је прекинуо те здраве активности таман колико му је било довољно да дође до неке замисли, коју је он (или она) онда сачувао да би је саопштије осталим члановима свог племена. Са приличном поузданошћу можемо претпоставити у чему се састојала та замисао: `Наше племе је запало у кризу`! Ништа се није променило од тог времена. Итнелектуалци су стекли право да објављују кризе, јер то привлачи интересовање јавности... “ (Бергер и Келнер, 151.) Овим погледом у сам почетак људске врсте Бергер и Келнер желе да укажу на проблем ,,гласа разума“ који је данас још већи у модерности, тј. модерном кључу. Они указују да се ти проблеми узимају у потпуности без дозе сумње, то значи да људи слабијег интелектуалног степена узимају те чињенице као чисту истину. Развој науке и технике улази у свест сваког појединца и на тај начин ми долазимо до неке врсте ропства у развоју модерности. Ово би се односило на истовремени развој науке и пад степена цивилизације. ,,Поверење није исто што и релијабилност личности или система; то је оно што је изведено из те вере. Поверење је управо између вере и поуздања, и то је оно што га разликује од `слабог индуктивног знања`. Ово друго је поуздање засновано на некој врсти овладавања околностима у којима се поуздање показало оправданим. Свако поверење је у извесном смислу слепо поверење!“ (Гиденс,41.) Гиденс јасно указује на то да поверењем у модерности долазимо до највишег облика кризе у модерности. Долази до ,,слепог“ веровања у системе и појединце, речи стручњака се узимају као једине валидне и ствара се подређена друштвена форма. Можемо узети за пример здравство где лекари воде кључну реч и њихове дијагнозе и суд узимају се као комплетна истина, а кроз пример здравства пролазе разне грешке и недостаци. Гледано на појединце све је питање вере и самопоуздања. То значи да морамо свесно прихватити неке могуће ризике које модерност може донети. Kонкретно гледано проучавања друге половине 20. века главни ризици су нуклеарни рат или еколошка катастрофа. Очиглед-но је да је Гиденс био у праву када каже да се све своди на слепо веровање. Дисконтинуитет модерности ,,Животни облици које је донела модерност уклонили су све традиционалне типове друштвеног покрета, на начин који никада није раније забележен. И по својој ширини и снази, преображаји које доноси модерност дубљи су од већине промена које су се догађале током ранијих периода.“ (Гиденс, 16.) Дисконтинуитет који доноси модерност највећа је друштвена промена у историји. Такве промене се мењају као на траци и долази до тоталног испадања из колосека. Долази до сукоба модерности и традиције. Кроз историју постојао је континуитет међу њима, али у садашњој ери живота модерност искаче из старе паралеле. Модерност руши све границе и шири се у свим правцима. То значи да неке традиције могу трајати од данас до сутра. Тада одговорно можемо тврдити да модерност рађа истински нихилизам у свим границама моралног и друштвеног живота. Неки одређени токови губе свој ритам у последицама модерности и тада гледано од појединца до читавог друштва све губи свој континуитет.
Ризици које доноси модерност
Гиденс је у свом делу Друштвени покрети покушао да одреди и дефинише шта је на нама да урадимо да бисмо избегли све ризике и опасности које са собом вуче модерност. Он такође наводи и пар чинилаца који нам онемогућавају да реформишемо и променимо будућност коју одређује сам процес модерности. Ипак, ниједан од тих чинилаца не успева да потпуно искорени методе којима се ми можемо служити. Један од њих је грешка у нацрту. Гиденс каже: "Модернст је неодвојива од апстрактних система, који омогућавају искорењaвање друштвених односа преко граница времена и простора и премошћују и подруштвљену природу и друштвени свет."(Гиденс, 145.) Поредећи модерност са таквим системима који (судeћи на основу цитата) имају веома лоше последице, Гиденс покушава да нагласи негативан карактер модерности. Још наводи и то да сваки од система, било друштвени или природни у себи има садржану грешку у нацрту која би се тицала самог програма система и било би је тешко уклонити. Следећи у низу тих чинилаца је грешка у управљању: "Сваки апстрактни систем, ма колико добро био пројектован, може да не ради на предвиђен начин, због тога што праве грешке они који њиме управљају." (Гиденс,146.) То је тако из простог разлога што таквим системе пројектују и одређују људска бића која су склона грешци и на индивидуалном плану, па према томе вероватноћа за грешку у неком ширем систему је знатно већа. Гиденс још наводи и ненамераване последице. Он је јасан када каже да у неком систему, колико год добро били упућени у њега, никада не можемо предвидети последицу. То је тако пре свега због сложености система, а и због још једног чиниоца. То је рефлексивност или циркуларност. "У условима модерности, друштвени свет никада не може да буде стабилно окружење, у смислу уношења нових знања о његовом карактеру и функционисању." (Гиденс, 147.) Уношење новог знања у друштвени систем њега неће учинити једноставнијим, нити ће нама омогућити да га боље схватимо. Такве иновације значајно утичу на структуру друштвеног система, чине је комплекснијом и неорганизованијом. Да би се све потешкоће избегле, неопходна је добра координација свих владајућих фактора. Неопходна је повезаност интереса и циљева која, нажалост, када је реч о целокупном људском роду, тешко да може да се испољи. То је оно на шта Гиденс мисли када каже: "Иако га ми сами производимо и репродукујемо својим деловањем, ми не можемо друштвени свет потпуно да контролишемо". (Гиденс, 147.) Гиденс још експлицитније говори о рефлексивности модерности у првој глави своје књиге Последице модерности: ,,Са наступом модерности, рефлексивност добија друкчији карактер. Она улази у саму основу система репродукције, тако да се мишљење и деловање непрестано међусобно осветљавају. Рутинизација дневног живота није ни најмање унутрашње повезана са прошлошћу, осим утолико уколико `оно што је пре тога учињено` коинцидира са оним што се може принципијелно бранити у светлу нових знања.“ (Гиденс,44.) Гиденс провлачи рефлексивност кроз кључ модерности и прави однос модерности и традиције кроз појам рефлексивности. Пошто је традиција систем по којем се односимо јер нам је то неко оставио као начин по којем треба да делујемо.пошто традиција представља неки систем који наслеђујемо можда из далеке историје он се у модерном свету доводи у питање.Зато долази до разних анализа и одбацивања старих профила и опет се кроз појам рефлексивности може у ери модерности доћи до нихилизма.Мада рефлексивност у неким модерним земљама и даље расветљава неке делове традицје и није тотално занемарила ту сферу друштвеног деловања.
Модерност и постмодерност
,,Израз постмодернизам би, ако то нешто уопште значи, најбоље било применити на стилове или покрете у оквиру литературе, сликарства, вајарства и сл., као и архитектуре.“ (Гиденс, 51.) Овде се указује на постмодерност кроз класичан пример те епохе, тј. кроз губитак свих граница које су тада владале у свери друштва, конкретно кроз уметност. Уметност као таква још кроз историју руши све границе. Она ствара нови поредак и зато Гиденс узима уметност као пример за објашњење постмодерности. ,,Прихватљиву почетну тачку можемо да тражимо у `нихилизму` Ничеа и Хајдегера.Упркос разликама ова два филозофа,постоји становиште у којем се они приближавају. Обојица са модерношћу повезују идеју да историја представља све веће присвајање рационалних основа знања. Према њима то се изражава у појму превазилажења.“ (Гиденс, 52.) Гиденс помиње Ничеа и Хајдегера као почетне тачке расправе о постмодерности узимајући њихов заједнички став превазилажења. На тај начин он покушава да објасни да њихов став у неку руку може бити валидан код објашњења постмодерности. О, пак, подразумева рушење традиција ако је то потребно или анализа ставова и друштвених токова, па по систему одбацивања, узима се оно што ваља. Гиденс у даљем току наводи да се овај пример не може узети као читаво објашњење постмодерности, тј. жели да каже да то схватање може донети велике потешкоће. Гиденс у наставку текста говори о постмодерном периоду, говори о њему као о веома сложеном систему који подразумева велики број трансформација. "Ја мислим да можемо да идентификујемо основне црте постмодерног поретка и да већ постоје основни институционални трендови који сугеришу да се такав поредак може остварити." (Гиденс, 156.) Постмодерност би требало да представља процес који одговара на проблеме модерности и покушава да их реши. У тексту је то објашњено као кретање "са оне стране модерности". У тексту се joш наводи појам постоскудичног система који би требало да може да разреши проблем који се односи на реформисање капитализма. Међутим, Гиденс сматра да морамо имати алтернативу за решавање овог проблема јер је појам постоскудичног система веома проблематичан (због огромне неједнкости између држава и регија). Гиденс износи тезу да би неопходна била глобална редистрибуција богатства.
Проблеми технократије
,...тешко би било замислити модерну технологију без појединаца чија је свест обликована на описани начин, барем када су на послу у неком од техничких занимања модерног друштва. Проблем је у томе што те особине више нису ограничене само на такве техничке послове, већ су се развиле на многе друге области. Преливање које нас овде интересује само је део тог општег процеса технолошког или инжењерског `империјализма`.“(Бергер и Келнер, 132.) Проблем који задаје технолошки процват улази у главе појединаца. Ти појединци чине главне фигуре које се крећу према новим модерним токовима. Они су масони над друштвом, јер они имају увид у бољи прогрес. Овај технолошки империјализам рађа из дана у дан нове хегемоније тј. одваја одређене групе људи које држе у шаци конце модерног света и модерне идеологије. Зашто баш идеологија? То је зато што из тих кругова искачу нове идеологјије. Можемо узети класичан пример развоја технологије почетком 20.века и утицај тог развоја на књижевну епоху футуризма. Одушевљеност машинама био је поглед на свет већине футуриста, манифест самог футуризма базиран је на одушевљености машинама. ,,Социологија не може и не треба да се примењује за потребе неких ширих друштвених, ваннаучних циљева - чак и за потребе технократских организација, под претпоставком да се ове могу бранити етичког становишта. Међутим, таква примена је увек проблематична и социолози који се баве тим треба да су свесни те чињенице.“ (Бергер и Келнер, 134.) Бергер и Келнер кроз читаво дело вуку црту социологије у проблемима модерности и кроз ову дату тезу они желе да објасне оно етичко становиште које носи модерност. У даљем тексту они ће узети пример између сликара и меце-не. Сликар који треба да наслика свог владара долази до питања да ли свог вла-дара треба да наслика како изгледа у природи, на пример као старог и оронулог, или треба да поради на његовом интегритету и висини и наслика га као младог и страшног. Ту долази до сукоба између могућности сликара који жели да своју имагинацију испољи на начин на који то треба то урадити и жеље владара која се мора испунити ту се долази до етичких проблема који показују подређеност. Тим чином губи се интегритет самог уметника као оног који нешто ствара у овом процесу. Зашто се узима овај пример? Овај пример показује подређеност новим системима који се могу упоредити са системом живљења у периодима мецена и поданика.
Модерност кроз друштвене токове
Ако узмемо Гиденсово мишљење као тачно да модерност креће да се развија од 17. века онда можемо узети неке примере друштвених праваца који се провлаче кроз тај период развитка модерности. Шта се то дешавало у тим друштвеним струјама у току њиховог развоја. Марксизам, комунизам и социјализам вуку струју и идеју да се превазиђе ера капитализма. Гиденс тврди да прелаз из капитализма у социјализам можемо назвати постмодерношћу. Сама идеја марксизма је, да би се опстало, да се морају производити храна и материјална добра у добро организованим друштвеним круговима. Превазилажење експлоатације значи прекидање рада на рачун другог, тј. тога да сви раде за једног или један човек држи хегемонију над одређеном групом. Идеја марксизма јесте да сви раде за корист друштва без разлика. Развија се појам радничке класе која је главна алка друштва. Овај систем, тј. марксизам избегава све ,,душевне законе“. Кроз ову кратку црту марксизма пролазимо гледајући пример развоја ове идеологије, долазимо до закључка да кроз модерност ова идеја губи сјај. То би значио брз развој модерних токова који доводи до тога да марксизам постаје пример експлоатације само у форми друштва то значи да је више људи је подређено једној групи људи, а не једном као у капитализму. Феминизам је настао као идеја слична марксизму и састојала се као и марксизам из одређених друштвених група. Кључна ствар ове идеје јесте да се направи разлика између жена и мушкараца, тј. да жене не буду више подређене у друштву. Ова идеја је имала добар ток, била је јака у свом почетку као и свака идеја. Временом она губи свој значај кроз последице модерног доба, неке друштвене гране почињу да се мешају у те идејне токове и долази се до самих крајности. Феминизам у модерном добу није више обичан правац борбе за права жене у нормалним границама, то је сада склоп екстремне мржње. Слобода говора и писања довеле су да разне ауторке и присталице феминизма развију такву свест и слом друштвене сфере феминизма. За разлику од функционализма и марксизма, идеја интеракционизма се не базира на одређеним друштвеним заједницама већ на појединцима. Само име указује на то - интеракција деловање од појединца. Када се крене од појединаца и према систему који иде веома споро, јер тај низ може потрајати, долази се до одређених закључака око напредовања друштва. Овде се срећемо са потпуном разлика од марксизма где је база друштва нека одређена група људи. У интеракционизму база је тај појединац и то је начело капитализма. Из ове идеје може се изразити капитализам и овај систем већ вековима траје на Западу, он се може оцртати као масонерија или нека врста хегемоније. Ова епоха у модерности превазилази све границе етичких закона, а то значи да одређени појединци контролишу читав свет. Њихове идеје су главне одредбе за све подухвате у светској друштвеној заједници, а остало становништво света спада под ,,мале људе“. Функционализам као још један вид друштвене форме делује тако што се друштво састоји из више група које чине то друштво. Те групе су међусобно повезане и не могу једне без других. Као пример за то може се узети породица која не може бито то што јесте ако неки члан фали. Та друштвена заједница састоји се из правила по којима се мора кретати и која чине основ за друштвену заједницу. Функционализам се бори за неки вид једнакости, и покушава на све начине да суделује у том правцу. Ова идеја полако губи сјај јер модерност носи један вид аутономије, тј. стварају се системи самог деловања - нешто попут интеракционизма где комплетну моћ држи појединац и све се нагиње ка сфери капитализма који на Западу влада већ вековима. Као и марксизам кроз временске токове губи свој основ, своју базу према којој се развија даље гледиште тих идеја. Кроз модерност долази, или се само развија ера појединаца који у рукама др-же све конце.
Утопијски реализам
"Ми можемо да пројектујемо алтернативне будућности, а то што се за њих залажемо може да помогне да се оне остваре. Оно што је неопходно јесте стварање модела утопијског реализма." (Гиденс, 148.) Гиденс овим тврди да ми можемо да урадимо нешто за нашу будућност и да умањимо ризике са тешким последицама. Он сам признаје да појам утопијског реализма звучи контрадикторно, али ослањајући се на Марксову теорију објашњава да су нама реални циљеви заправо утопијски. Оно што желимо је готово немогуће остварити због других циљева, хтења или мишљења. Реално остварење таквих могућности, у овом случају смањивање опасности, мора бити свеопшти циљ. Одређење критичке теорије гласи: "Она би морала да буде социолошки осетљива - спремна да уочи иманентне институционалне трансформације које модерност трајно отвара за будућност; она мора да садржи политичку, па и геополитичку тактику, у том смислу што би признала да посвећеност моралним циљевима и "добре намере" могу саме по себи бити опасне у свету у којем постоје ризици с тешким последицама; она мора да створи моделе доброг друштва, који нису ограничени ни на подручје националне државе ни на само једну институционалну димензију модерности; и она мора да призна да еманципаторске политике треба да се повежу са политикама живота , или политикама самоактуелизације." (Гиденс, 149.) Гиденс овом дефиницијом критичке теорије покушава да објасни да сваки сегмент друштва, захваћен овом методом, мора бити повезан. Такав систем мора бити обазрив и добро организован, мора бити свестан лоших последица и мора бити заснован на глобалном нивоу. Још једном реченицом Гиденс наглашава да ми погрешно разумемо и тумачимо друштво. То што смо ситни у односу на свет, што делујемо немоћно, не изражава наше немогућности да се супротставимо процесу модерности.
Друштвени покрети
Занимљива ствар коју бих на самом почетку приче о друштвеним покре-тима поменула јесте то да Гиденс сматра следеће: "Суштински је важно да се схвати да, из перспективе утопијског реализма, они (друштвени покрети[2]) нису нужна или једина основа промена које би нас могле упутити ка сигурнијем и хуманијем свету". (Гиденс, 154.) Наиме, сваки од друштвених покрета (било то раднички, покрет за слободу говора, мировни покрет или еколошки) своје напоре улаже у искорењивање лоших последица. Њихови се извори налазе у разним пољима покрета капитализма или индустријализма (јер су углавном ти покрети они који асоцирају на модерност). Гиденс потврђује да је утицај друштвених покрета на разјашњавање могуће будућности велики, али такође сматра да ту морају постојати још неки утицаји које друштвени покрети одбацују. Један од тих утицаја је моћ. "Становиште утопијског реализма признаје неизбежност моћи и не сматра њену употребу иманентно штетном. Моћ је, у најширем смислу, средство које омогућава да се одређене ствари учине." (Гиденс, 155.) Често је немогуће избећи коришћење моћи оних који су привилеговани ради виших или нижих циљева, али са друге стране ово још више ојачава утопијски статус ове теорије јер је заиста бесмислено полагати велику наду у то да ће они који имају моћ учествовати у јачању тенденција које би могле покопати њихов положај.
Искорењивање
,,Под искорењеношћу подразумевам издизање друштвених односа из локалних контекста интеракције, њихово реструктурисање у оквиру неодређеног протезања времена - простора. (...) Желим да направим разлику међу између два типа механизама искорењивања, који чине иманентан део развоја модерних друштвених институција. Први ћу назвати стварање симболичких знакова, а други успостављање експертских система. “ (Гиденс, 31.) Гиденс жели да кроз појам искорењивања покаже да друштво кроз модерност све више делује према његовим примерима механизама, механизму симболичких знакова и експертских система. Он узима за симболички знак новац као класични и практични пример. То значи да новац може служи као главно средство егзистенције у ери модерности. Дакле, може преживети онај ко има новац или монопол, тј. онај који има моћ. То ипак није суштина приче, већ је та да новац мења неке односе између, на пример, купца и оног који продаје неку робу јер сада се тај процес може извести са једног краја света на други. Новац се може уплатити на разне начине и губи се стари систем такозване трампе коју Гиденс помиње. Он у том погледу помиње појам новца као појам ,,чисте робе“. Новац почиње да се појављује у разним облицима као лична имовина, дуг, кредит...у много облика. Кроз ову расправу Гиденс помиње појам поверења као један од кључних појмова модерности. Када се узме у обзир експертски систем ту је поверење изражено у већој мери него код симболичког система. Експертски систем ради на нивоу информација које добијамо од стручњака и ми као обични лаици примамо те савете без сумње. Тако у сфери модерности ма који процес обављали ми смо под утицајем експертског система. Седели у кући, возили се аутомобилом, авионом, бродом...ми се користимо проценама стручњака који су радили на сигурности тог система или нас уопште не занимају те процене него без трунке сумње улазимо у тај процес. Литература: - Е.Гиденс, Последице модерност, Београд, 1998. - Е.Гиденс, Друштвени покрети, Београд, 1995. - Х.Бергер и П.Келнер, Социологија у новом кључу, Градина, Ниш, 1991.
|