Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

Филозофски факултет у Београду
Социологија
Предмет: Увод у социологију I
















СЕМИНАРСКИ РАД

друштвена стратификација















Професор Студент
др Вера Вратуша-Жуњић Иван Драговић



Београд, јануар 2011. године




Увод

Неједнакости постоје у свим типовима људског друштва. И у најједноставнијим културама постоје разлике између појединаца, између мушкараца и жена, младих и старих. Све је почело у природи када је јединка у борби за опстанком морала да се бори против других јединки истог рода, моћ је произилазила из супериорне физичке снаге, или старости која је са собом доносила ауторитет. Појава је прерасла у правило чак и када опстанак није више био чин свакодневице. Човек се као природно биће трансформисао кроз векове, али је поред основних физиолошких потреба задржао и потребу да буде испред својих сународника. Увек постоји вођа, не само као природна потреба када је у питању опстанак врсте већ и у тренуцима мира и блаженства, јер са собом повлачи гомилу повластица за оне на врху хијерархијске лествице. Са развојем људске цивилизације и поделом рада, привилегије изабраних се нису смаљивале нити нестајале, напротив расле су и продубљивале, а самим тим су расла и раслојавања међу људима. И у савременом свету раслојавање је остало у истом нивоу као и пре више хиљада година, само је прерасло у сложене системе класне поделе, са својим подкласама. Иако је велики део данашњег света прихватио егалитаристичке принципе по којима формалноправно не би требале постојати никакве класе, а неке државе и системи су чак због идеолошких разлога прибегавале драстичним мерама њиховог брисања, оне ипак постоје, и постојаће. Под генералним појмом слоја подразумевамо све историјске типове класа, као и друштвене групе које имају посебан положај у друштвеном систему, његовој хијерархизованој, вертикалној структури и све одговарајуће карактеристике које произилазе из истих основних интереса, начина живота и слојне свести.



ДРУШТВЕНА СТРАТИФИКАЦИЈА

Да би се описала неједнакост говори се о друштвеној стратификацији. Друштвена стратификација је диференцијација становништва у хијерархијски постављеним класама, и огледа се у постојању виших и нижих слојева. Њена сама суштина се састоји од неједнако распоређених права и привилегија, дужности и одговорности, друштвене моћи и утицаја међу члановима друштва. Пошто се подела друштва на класе или слојеве јавља у готово свим историјским епохама, сасвим је разумљиво што су се тим питањем бавили филозофи још у античком добу, нема ниједног значајнијег мислиоца коме је измакла чињеница да у сваком друштву постоје мање или веће разлике између људи, и да на неки начин заузму ставове на ту тему било позитивне, било критичке. Друштвена мисао је врло рано открила те разлике, њихову бројност и различитост. Ако је економски положај чланова једног друштва неједнак, ако има и богатих и сиромашних, друштво је економски раслојено, без обзира на то да ли је његова организација комунистичка или капиталистичка, да ли у његовом уставу пише да је то друштво у коме су појединци равноправни или не. Хоћу рећи да „етикете“ не могу да промене реалну чињеницу економске неједнакости, која се огледа разликама у приходима и економском стандарду, у постојању богатих и сиромашних слојева.
Ако су друштвени сталежи у оквиру једне заједнице хијерархијски претпостављени у односу на свој ауторитет и престиж, на своја одликовања и титуле, ако постоје управљачи и они којима се управља, онда то значи да је заједница политички раслојена.
Ако су припадници неког друштва подељени у групе према занимањима, а нека занимања се сматрају часнијим од других, ако су припадници једне групе подељени на шефове различитих ауторитета и на припаднике подређене тим шефовима, онда је та заједница раслојена према занимањима.
Конкретни облици друштвене стратификације су многобројни. Већина њих се може свести на три главне класе : економску, политичку и професионалну.
Генерално ови облици су међусобно уско повезани. Уобичајено је да онима који заузимају више позиције у једном смислу, припадају више позиције и у другим аспектима. На пример, људи који припадају вишим економским слојевима често су и у вишим политичким и професионалним слојевима. Са друге стране, сиромашни су лишени политичких права и припадају најнижим слојевима професионалне хијерархије.



ФУНКЦИОНАЛИСТИЧКО СТАНОВИШТЕ
ДРУШТВЕНЕ СТРАТИФИКАЦИЈЕ

Функционалисти „претпостављају да постоје становите темељне потребе и функционални предуслови којима треба удовољити да би друштво преживело“ (Хараламбос, 2002;26).
Функционалсити полазе од претпоставке да делови друштва стварају интегралну целину и тврде како је одређени ниво реда и стабилности битан да би друштвени системи функционисали.

„Талкот Парсонс верује да се ред, стабилност и сарадња у друштву темеље на вредносном консензусу, односно на општем споразуму припадника друштва о томе што је добро и вредно“ (Хараламбос, 2002:26).
Функционалисти су склони посматрати однос између скупина у друштву као однос сарадње и међусобне зависности, будући да једна скупина није самостална и не може удовољити потребама својих припадника. Организација која се шири, укључује централизацију и диференцијацију вођства и ауторитета, према чему се одређује и статус зависан о важности посла који обављају. Као и разлике у угледу, неједнакост у моћи, такође се темељи на заједничким вредностима.
Моћ прихваћена као таква зато што се они који су на позицијама власти служе својом моћи да би постигли заједничке циљеве, изведене из централних вредности друштва.
Парсонс схвата друштвену скупину и као неизбежну и функционалну за друштво зато што је изведена из заједничких вредности друштвених система те служи интеграцији различитих скупина у друштву.

Дејвис и Мур доказују како постоје одређени функционални предуслови којима треба удовољити да би се систем одржао и функционисао. Један предуслов је подела улога и савесно извођење.
„Социјална неједнакост је несвесно развијено средство којим друштво осигурава да најважније положаје свесно заузимају најквалификованије особе“
(Дејвис-Мур,“Неки принципи стратификације“,
у Кувачић,И,1990:347).
Људи се разликују у својим способностима и талентима, те се положаји који стварају друштво разликују на темељу њихове важности за одржање.
„Главна функција стратификације је повезати најспособније људе са функционално најважнијим положајима“ (Хараламбос, 2002;28).
Високе награде.
Високе награде уграђене у те положаје осигуравају потребан стимуланс и мотивацију за такво деловање.
„Највећу награду и највиши ранг имају они положаји:
-од највеће важности за друштво
-који изискују највеће увежбавање и таленат
Први фактор се тиче функције и има релативни значај, а други се односи на оскудицу средстава“ (Дејвис-Мур,“Неки принципи стратификације“,у Кувачић,И,1990;347-8).
Важност неког положаја мери се ступњем у којем је тај положај јединствен и ступњем од којег су други положаји зависни о дотичном.

Тумин сматра како разлике у плати и угледу по занимању могу бити последица разлике у њиховој моћи, а не функционалној важности.
Дејвис и Мур сматрају да само ограничени број појединаца поседује таленат да стекне вештине потребне за функционално најважније позиције.
Тумин упућује да не постоји успешна метода мерења тих талената и доказ да је тај таленат потребан.
Друштвена стратификација може деловати као баријера мотивацији и регрутовању талената.
„Што је друштво круће стратификовано то је мања шанса да ће бити откривен неки нови податак о талентима његових чланова“ (Тумин,М. „Неки принципи стратификације: критичка анализа“, у Кувачић,И.1990;358).
Што је класна позиција нижа, то је већа вероватност да ће завршити школовање што раније и мање се трудити да доспе на високо награђени положај. Себично коришћење моћи за властите интересе, такође, може ограничити долазак талентованих појединаца на високо награђене положаје.
Тек ако постоји уистину равноправан приступ регрутовању и обуци за потенцијално надарене особе, могуће је оправдати различито награђивање као функционално.
Диференцијација може подстакнути непријатељство, неповерење и сумњичавост. Она раздваја и слаби друштвену интеграцију и смањује потенцијал за друштвену солидарност.



ПОЈАМ И КЛАСНА СТРУКТУРА ДРУШТВА

Класе су велике групе људи које се разликују по свом месту у историјски одређеном систему друштвене производње, по односу према средствима за производњу, по улози у друштвеној организацији рада и према начину добијања и величини оног дела друштвеног богатства којим располажу. Класе су такве групе људи од којих једна може да присваја рад друге, захваљујући разлици њиховог места у одређеном систему друштвене привреде. По правилу класни системи не настају путем правних, законских или религиозних одредаба, нити су одређени рођењем и наслеђем, већ се стичу, отуда следи и њихова еластичност за разлику од осталих типова, и простире се кроз широку лепезу карактеристика, јер границе између класа нису јасно дефинисане. Код Карла Маркса је појам класе везан за начин производње, од кога у целини зависи репродуковање класне структуре друштва. Друштвена подела рада одређује место и улогу класа у друштву.
Оно што је Маркса дубоко погађало је неједнакост коју је створио капиталистички систем;
„Са развојем модерне индустрије, међутим, богатство се производи у количинама већим него икада раније, али радници имају мало приступа богатству које њихов рад ствара. Они остају релативно сиромашни, док богатство које акумулира класа власника расте. Маркс је користио термин пауперизација да опише процес у коме радничка класа постаје све сиромашнија у односу на класу капиталиста. Чак и кад радници постају реално имућнији, јаз који их дели од класе капиталиста све је већи...Маркс је приметио да развој модерних фабрика и механизација производнје доводе до тога да рад често постаје монотон и у великој мери угњетавачки.“
(Гиденс,Е. „Социологија“,Београд,2007:291)

У свакој друштвено-економској формацији положај класе одређен је односом према средствима за производњу. Валсничке класе су увек имале повлашћен положај и вршиле основну функцију експлоатора, док су већи део ситног и средњег сељаштва представљале невласничке класе или експлоатисане слојеве. То Енгелс наглашава:
„Средње класе морају све више нестајати, док се свет не подели на милионере и на сиромахе, на велике земљопоседнике и сиромашне надничаре“.
( „Нацрти за критику националне економије“,у Маркс-Енгелс “Рани радови“,Загреб:Напријед,1989:112)

„Поред различитих конкретних економских облика, у којима су се јављале основне класе експлоататора и експлоатисаних у разним друштвено економским формацијама класног друштва, постоје још и прелазне класе. Оне означавају у неком одређеном друштвеном облику остатке једне или више конкретних класа из претходних друштвених облика, које су се нашле у фази распадања, као нпр. сељаштво у доба капитализма, или су ипак заметци нових друштвених група, које ће се касније развити у основне класе, као нпр. становништво у средњевековним градовима од 11. века...“. (Мандић.Олег „Касте у историји друштва“ део10;Загреб, 1954:40)
Категорија прелазних класа омогућава да се избегне статичност гледања на конкретне класе са становишта производних односа.

Сматра се да је марксистичка социологија дала реалистичку дефиницију појма класе. Макс Вебер је у оквиру грађанске социологије дао номиналистичку дефиницију класа, тако што сматра да се класни реалитети међусобно разликују на основу ових елемената:
- заједнички специфични услови живота,
- заједнички економски интереси и
- положај појединца на тржишту рада.
Карактеристично за Веберов социолошки концепт класне структуре је да он у методолошком погледу изражава сличност са Марксовим методолошким становиштем када је реч о истраживању класне структуре капиталистичког друштва. И код Маркса и код Вебера наилазимо на методолошки поступак повезивања начина производње са класном структуром друштва.
Класну структуру савременог капитализма чине три класе:
- радничка класа,
- капиталистичка класа и
- средња класа.
Између радничке и капиталистичке класе постоје непомирљиве класне супротности.
Марксисти су сагласни у томе да основу друштвене класе чини не приход или богатство, него улога која се игра у производњи, циркулацији и дистрибуцији економских добара, улога која одређује животни стандард, свест, идеологију, културу и политички став класе. Марксистички социолози од Енгелса, Кауцког, Бернштајна, до Лењина, Бухарина и Лукача дали су различите дефиниције друштвених класа, критикујући узајамно једни друге.



МАРКСИСТИЧКО СТАНОВИШТЕ

„Мада је друштвена мисао врло рано открила да се све друштвене разлике између људи у крајњој линији своде на разлике у материјалном богатству и погодностима за стицање дохотка или другим речима, да је приватна својина узрок поделе друштва на класе или слојеве који заузимају различите положаје у друштвеној структури, ипак се економско тумачење друштвене неједнакости обично везује за Карла Маркса. То није нимало случајно. Јер Маркс је први уздигао ово откриће на степен општег принципа и захваљујући њему оно је постало познато у читавом свету, како као жариште теоријског мишљења, тако и као оруђе револуционарног деловања. Додуше Маркс није на систематски начин показао како и под којим условима разлике у економским интересима доводе до поделе друштва на класе, ма колико да се за све што је написао с правом може рећи да је у неку руку повезано с питањем стварања и борбе између класа. Како изгледа, он је то намеравао да учини у последњој књизи Капитала. Али, у томе га је претекла смрт. Па ипак, Марксово схватање је лако реконструисати. Треба се само држати чворних тачака које повезују многоструке нити његове анализе капиталистичког друштва.“ ( „Социологија Макса Вебера“ у Ђурић.Михаило; „Изабрани списи III„ Београд,1997:141)
Марксова заслуга је у томе што је дошао до темељног социолошког открића да су друштвене класе истински друштвени светови, који имају сопствене социолошке нужности способне да доминирају нужностима глобалних друштава у која су укључена. Буржоазија, пролетаријат, ситна буржоазија, ситно сељаштво, надзорници производње и технобирократи, свака од ових класа показује своју специфичну детерминираност везану за улогу те класе у производњи, за њену класну свест и њену идеологију. Пре него што друштвена класа дође на власт или после губитка власти, та нужна детерминираност може да доспе у сукоб. Тако да једна друштвена класа која се бори за власт, представља све живе силе целине друштва, укључујући ту и детерминираност.
Ни Маркс ни његови ученици нису поставили питање колективне свести и њених односа са индивидуалном свешћу, јер без решења тог питања „класна свест“ остаје нејасан појам. Маркс је говорио о „реалној свести“ и о „мистифицираној или идеолошкој свести“ која све друштвене односе представља испреметано. Код Марксиста „класна свест“ је остала недоречена између те две свести. Маркс је увек мислио да постоје две класе, међутим све анализе које је предузимао водиле су према констатацији да постоји више класа. Маркс је у економским радовима констатовао пет или шест класа међу којима се јавља узнемирујућа сенка технократске класе (управљача и надзорника производње који раде у самим предузећима), док се буржоаска класа распада на финансијске, трговачке и индустријске капиталисте.
„Маркс је веровао да ће радничка класа-људи запослени у производњи као плави оковратници- постепено бити све бројнија. На томе је Маркс и заснивао своје гледиште по коме ће радничка класа постати замајац револуционарних промена у друштву“ (Гиденс.Е. „Социологија“, Београд,2007:299).
Што није био случај, у већој мери историја свих друштава, прошлих и будућих је историја владајућих класа. Увек ће је бити, а са њом и експлоатације.
„Та реалистичка наука чијем су напредовању помогли Парето, Вебер, Михелс и други, на различите начине била је усмерена пре свега на побијање Марксове концепције владајуће класе и побијању бескласног друштва, пошто у сваком друштву има и мора бити мањине која стварно влада.“ („Елита:Концепција и идеологија“ у Т.Б.Ботомор; „Елите и друштво“,Београд,1964:22)
Она је временом заправо постала малобројнија, а и највећи број тих радника тзв. Плави оковратници не живе у сиромаштву. Истовремено Лењин је констатовао постојање више сеоких класа и више градских класа. Маркс се колебао да ли да призна постојање класа у свим типовима друштва, осим у архаичним и у будућем друштву, у коме ће бити заступљен комунизам.
Маркс у одређивању појма класе полази од експлоатације као фундаменталног критеријума класне диференцираности, односно класне поларизације у друштву. За Маркса је класна поларизација директно условљена експлоатацијом, тако да појам класе веже за односе експлоатације у друштву. Целокупна Марксова анализа класа у капитализму везана је за анализу процеса дијалектичке поларизације друштвених група посредством процеса експлоатације у оквиру капиталистичког начина производње.
Насупрот марксистичком становишту о класној борби између буржоазије и пролетеријата, („Кад у току развитка буду ишчезле класне разлике и цела производња буде концентрисана у рукама удружених индивидуа, јавна власт изгубиће политички карактер. Политичка власт у правом смислу јесте организована власт једне класе за угњетавање друге класе. Када се пролетаријат у борби против буржоазије нужно буде ујединио у класу, кад буде револуцијом постао владајућа класа и кад као владајућа класа насилно укине старе односе производње, он ће с тим односима производње укинути и услове опстанка класе, класе уопште, а тиме и своју сопствену класну владавину“) чији ће законити историјски исход бити изградња бескласног социјалистичког и комунистичког друштва, елитисти постављају теорију о вечитој и неотклоњивој подели друштва на релативно малобројну елиту и највиталнијих који владају и масу оних којима се влада.
Маркс/Енгелс; „Манифест комунистичке партије“,страна15
http://www.skoj.org.rs/Karl%20Marks%20%20Manifest%20komunisticke%20partije.pdf



СТАНОВИШТЕ МАКСА ВЕБЕРА

Веберов приступ стратификацији израђен је на Марксовој анализи, али уз одређене измене. Иако Вебер прихвата Марксово мишљење да се класа заснива на објективно датим економским условима, он сматра да већу улогу у формирању класа имају разноврсни економски чиниоци. Према Веберу, класне поделе настају не само услед поседовања или непоседовања средстава за производњу, већ и на основу економских разлика које немају никакве непосредне везе са имовином. Вебер је отишао много даље од Маркса у једнм другом погледу, јер сматра да разлике нису само класне разлике, већ да друштвену слојевитост чине и друштвени углед и друштвена моћ. Позиција појединца на тржишту има јак утицај на његове животне шансе, стручно знање, школске квалификације повећавају вредност на тржишту.
„И на нижем нивоу, високо квалификовани радници добијају веће наднице него полуквалификовани и неквалификовани“. (Гиденс,Е. „Социологија“,Београд,2007:291)
„Да би што јасније истакао релативну самосталност друштвеног угледа према класном положају, Вебер уводи појам сталежа. Све друштвене разлике које се тичу оцене части и престижа, он назива сталешким разликама. Што је још важније, он сматра да се те разлике по правилу кристалишу у релативно трајним друштвеним облицима.“ („Социологија Макса Вебера“ у Ђурић,М; „Изабрани списи III„ Београд,1997:146)



ТЕОРИЈА МИХАИЛА ПОПОВИЋА

„Михаило Поповић сматра да је друштвена моћ, односно њена неједнака расподела у економском и политичком облику, главни извор и услов за неједнаку расподелу других елемената и карактеристика социјалног стратума. Поред учешћа у социјалној моћи, сваки слојни положај одређен је и другим обележјима-местом у расподели материјалних и других друштвених добара, друштвеног угледа, заједничким интересом, сличним друштвеним условима живота, начином понашања, схватања и навика.“ (Раденовић,П; „Општа социологија“,XIV,1999:292)


ДРУШТВЕНЕ КЛАСЕ СА ГЛОБАЛНЕ ТАЧКЕ ГЛЕДИШТА

Да би се одредио појам друштвених класа, треба почети са сналажењем места друштвених класа у макрокосмосу посебних групација; треба студирати друштвене класе:
- у њиховим односима с групацијама које се укључују у друштвену класу,
- у односима са групацијама које су ван класе,
- са типовима глобалне структуре у којима се класе јављају, делују и међусобно боре,
- у односима са манифестацијама друштвености који се у класи актуелизирају.

Следећих шест обележја нам помажу да разликујемо друштвене класе од других групација:
Надфункционалност класа, њихова радикална међусобна неспојивост, њихов карактер, по коме су оне одбојне према прожимању глобалним друштвом, тенденција према интензивној структурацији, њихов карактер групације фактичке или са дистанцом.
На основу тога произилази следећа дефиниција:
Друштвене класе су посебне групације фактичке и са дистанцом, групације чија су обележја натфункционалност, јака тенденција ка структурацији, отпор прожимању глобалним друштвом као и радикална неспојивост са другим класама.

Друштвене класе су фактичке групације - по томе се разликују од наметнутих и добровољних групација. Групације са којима су друштвене класе биле често мешане већином су биле наметнуте. На пример, сталежи, редови, корпорације, касте... Свакој наметнутој групацији се намеће дужност, док се код друштвених класа не води рачуна о наметнутим правним регулативама.
Друштвене класе се стварају без икаквих интервенција. Оне су фактичке групе које имају јаку тенденцију према структурацији, много богатије садржајем и много јаче саздане од већине других фактичких групација.
Класе су групације са дистанцом, не спадају ни интимним групацијама стално окупљеним нити онима повремено окупљеним. Изражавају се у мноштву организација које могу бити врло активне и врло утицајне, самим тим те класе у неким својим секторима постају групације са вештачким контактом, остајући у целини као групације са дистанцом.

Надфункционалност класа - једна друштвена класа на свој начин тумачи све функције које врши она сама и функције које врше друге класе и групације. Надфункционалност класа указује на сав сукоб између једне класе с једне и између сваке од њих и глобалне социјалне структуре с друге стране.
Свака друштвена класа је свет за себе и хтела би да постане једини свет.
Друштвене класе су макрокосмоси разних једнофункционалних и мнофофункционалних групација. Оне обухватају не само породице и професије, него и групе по добу старости, произвођаче и потрошаче, религиозне групације итд. Зато се води борба између групација другачијих врста.

Друштвене класе чине специфичну хијерархију класа и унутар сваке класе, једну другу хијерархију, хијерархију слојева - Те две хијерархије су увек у тзв. Такмичењу са хијерархијом функционалних групација које карактеришу структуру глобалног друштва. Зато се друштвене класе јављају само у оним глобалним структурама у којима хијерархија функционалних групација допушта супарништво, хијерархије друштвених класа и подређених група које формирају скале у класама.

Радикална међусобна неспојивост - проблем мере спојивости поставља се само између групација исте врсте. Само друштвене класе представљају радикалну и сталну неспојивост групација које нису затворене. Немогуће је истовремено припадати двема или више друштвених класа.

Отпр прожимању глобалним друштвом – друштвене класе имају тенденцију да глобалним друштвом буду прожете мање него све остале групације. Оне су групације које се истовремено и опиру прожимању глобалним друштвом, али су и у супарништву са хијерархијом функционалних групација карактеристичних за глобалну структуру у којој класе делују.

Тенденција ка интезивној структурацији – конституисана друштвена класа има једну јединствену организацију, али она не може да се изрази једном једином организацијом. Виртуелне друштвене класе су структурабилне као и све групације, међутим оне су само у почецима структурације, па утолико пре не могу бити изражене ни једном организацијом. Критеријум интензивне структурације друштвених класа садржи у себи и критеријум о класној свести, делима цивилизације класе и идеологије. *НАПОМЕНА*



ЗАКЉУЧАК

Стратификација и подела друштва је саставни део живота и функционисања, али неке основне поставке и правила би се требала изменити и побољшати како би друштво било равноправније и усклађеније. У данашњем свету такав пример је демократија, која идеално приказује једнака права и темеље слободе доступне свима, али та права су, врло често, искривљена и недоступна људима свих социоекономских положаја на корист владајућег слоја друштва.
Једнакост би постала стварност тек у друштву у коме не би било ни класа ни елита, а сам тај појам би онда постао сувишан, јер би једнаке животне шансе појединаца у свакој новој генерацији биле стварност, а идеја могућности не би представљала борбу за пењање у вишу друштвену класу, већ могућност да сваки појединац у неограниченом дружењу са остатком света у потпуности развије квалитете интелекта и своју личност.










ЛИТЕРАТУРА:



 Т.Б.Ботомор; „Елита:Концепција и идеологија“ у „Елите и друштво“,Београд,1964:14-25
 Гиденс,Ентони. „Социологија“,Београд,2007:290-299
 Дејвис- Мур, “Неки принципи стратификације“,
у Кувачић,1990;347-8
 Ђурић.Михаило; „Социологија Макса Вебера“ у „Изабрани списи III“ Београд,1997:140-146
 Маркс-Енгелс „Нацрти за критику националне економије“,у “Рани радови“,Загреб:Напријед,1989:110-112
 Маркс-Енгелс; „Манифест комунистичке партије“,страна15
http://www.skoj.org.rs/Karl%20Marks%20%20Manifest%20komunisticke %20partije.pdf
 Мандић,Олег „Касте у историји друштва“ део10;Загреб, 1954:39-40
 Раденовић.Петар; „Општа социологија“,XIV,1999:292
 Тумин.М. „Неки принципи стратификације: критичка анализа“, у Кувачић.И; 1990;358
 Халарамбос,М, „Социологија - теме и перспективе“, Голден Маркетинг, Загреб,2002:23-32




НАПОМЕНА:

 За одређени текст, тачније „Друштвене класе са глобалне тачке гледишта“ нисам навео литературу из разлога што је исти написан у скрипти коју сам добио од старијих колега и не садржи библиографске податке.