 | Re: Одговор: Devijantnost i zlocin |
|
Прилажем нову верзију семинарског рада са темом која је, иако промењена, и даље у оквирима проучавања девијатности те стога претпостављам да нема потребе за отварањем нове теме на форуму. Филозофски факултет Универзитет у Београду Семинарски рад из Увода у социологију I Појам девијантности код Диркема, Енгелса и Бекера Професор: Вера Вратуша – Жуњић Студент: Дуња Јанковић СО10/68 Београд, јануар 2011 Садржај Увод 3 Диркемов поглед на девијантност 4 Енгелсово схватање утицаја класних сукоба на девијантност 10 Бекерова теорија етикетирања 13 Закључак 15 Коришћена литература: 16 Увод Објашњавању и дефинисању појма девијантности мора се приступити са опрезом, будући да је и у свакодневом говору, као и у социолошкој терминологији немогуће апсолутно и потпуно дефинисати девијантност. Будући да се махом посматра као кршење норми, девијатност је релативан појам јер директно зависи од постојећег система вредности, тј. може се објаснити само у односу на неки стандард. Како нема фиксних и непромењљивих стандарда, ни девијантно понашање се не може фиксно дефинисати. Исти чин се у различитим друштвима може посматрати и као девијантан и као нормалан што опет указује на закључак да је девијантност условљена културом. Ширина и спектар различитих схватанја појма девијантости узроковали су велики број рразличитих, између себе често контрадикторних социолошких теорија који је покушавају објаснити. Овај рад бавиће се схватањима три утицајна социолога различитих теоријских оријентација и њиховом схватању девојантности и њеним узроцима. Диркемов поглед на девијантност Функционалистичка анализа узрок девијантности тражи у друштву насупрот нпр. биолошким или психолошким теоријама које узроке девијантности налазе у нарави појединца. Будући да девијантност крши друштвене норме, на први поглед се чини чудним што неки функционалисти, попут Диркема, наглашавају њену позитивну улогу у друштву јер упоредо са тим наглашавају и важност заједничких норми и вредности којима она представља претњу. Међутим „сви се функционалисти слажу да су механизми друштвене контроле, попут полиције и судова, нужни за обуздавање девијантности и заштиту друштвеног поретка.“ (Хараламбос, 2002:353) Питање девијантности је разрадио и најистакнутији представник функционлизма, Емил Диркем, чијим ћу се разликовањем нормалног и патолошког у Правилима социолошке методе (Диркем, 1963) бавити у наставку. Основни појам проучавања Емил Диркема (1858 - 1917) у овом делу је друштвена чињеница коју он на самом почетку трећег поглавља под називом „Правила која се односе на разликовање нормалног и патолошког“ (Диркем, 1963:55) дели на нормалну и патолошку. У складу са овим Диркем поставља питање „Да ли наука располаже средствима која омогућују да се ово разликовање учини?“ (Диркем, 1963:55) Наглашава важност овог питања „јер од његовог решења зависи идеја која се има о улози науке.„ (Диркем, 1963:55). Анализирајући теорију по којој наука готово да нема практичне ефикасности из чега следи да нема ни великог разлога њеног постојања, Диркем се пита како нас наука може научити да изаберемо прави пут ако нам не може помоћи ни при избору најбољег циља. „Идеолошка метода, истина, омогућује да се избегне овај мистицизам“ (Диркем 1963:56) признаје он, али идеолози у објективно узетим појавама нису нашли ништа по чему би се оне могле класификовати по практичној вредности. Из тога следи да је једини начин да се оне оцене јесте да се доведу у везу са неким појмом који ће овладати њима. Међутим, уколико ова пракса постане смишљена, такво расуђивање се не може назвати научним. Узимајући за пример бол, који се сматра симптомом болести (мада су у неким случајевима то и одсуство бола или чак и задовољство) Диркем поставља питање :“ Да ли ћемо рећи да се здравље, које се састоји у срећном развоју животних снага, познаје по савршеном прилагођавању организма својој средини, и обрнуто, да ли ћемо болешћу назвати све што смета овом прилагођавању?“ (Диркем, 1963:57) Међутим чак и уколико би ово мерило било тачно било би нам потребно још једно које би рекло „по ком се начелу може одлучити да је један начин прилагођавања савршенији од неког другог.“ (Диркем, 1963:58) Дакле, уколико одредимо здравље као последицу савршеног прилагођавања организма својој средини, а болест као супротно, морамо одредити и критеријуме према коме се неки начин прилагођавања може окарактерисати као савршенији од другог. У вези са овим Диркем каже да слабљење организма не мора нужно бити последица болести и наводи да међу неким врстама и функција размножавања може довести до истог ефекта. Уосталом, старци и деца су подложнији разарањима што доводи до питања :„Да ли су они стога болесни и треба ли узети као здрав тип само одраслог?“ (Диркем, 1963:58) Најзад, болест врло често нема за последицу непоправљиво неприлагођавање већ нас само принуђава да се прилагодимо другачије од већине. „Догађаји који настају у току друштвеног живота и који се скро истоветно понављају у свим друштвима истог типа сувише су разноврсни да би било могућно одредити у којој је мери један од њих могао допринети да убрза крајњи исход.“ (Диркем, 1963:60) Дакле, последица разноврсности догађаја је та да је немогуће доћи до чињеничног доказа тј. крајњег исхода па се због тога у доношењу закључака који се тичу разликовања нормалних и патолошких чињеница можемо користити само дедуктивним расуђивањем чији закључци имају вредност субјективних претпоставки. Доказаће се не само то да неки догађај слаби друштвени организам већ и да он треба да има такву функцију, поред тога за собом ће повући одређену последицу која ће бити окарактерисана као неповољна по друштво и, у складу са тим, биће проглашен болесним. Диркем наводи само један разлог зашто би се последица сматрала кобном а то је да ремети нормалан ток функција. Међутим, такав доказ је могућан само уколико је претходно утврђено шта је нормалмо стање тј. по ком се знаку може познати. „Заједнички недостатак ових дефиниција је што превремено теже да допру до суштине појава. Исто тако, оне претпостављају да су стечене поставке које, биле тачне или не, не могу бити доказане пре но што наука већ довољно одмакне.“ (Диркем, 1963:61) Свака социолошка појава је у стању да узима разне облике а да остане суштински иста и Диркем разликује две врсте ових облика: опште и изузетне. Општи се налазе „ако не у свих јединки, бар у већине њих и, ако се не понављају истоветно у свим случајевима где се опажају већ се мењају од једног субјекта до другог, ове промене се налазе у оквиру врло уских граница“ (Диркем, 1963:61) за разлику од изузетних који су „изузетни не само зато што их сретамо само у мањине већ, чак и тамо где се јављају, најчешће се дешава да не трају читавог живота јединке.“(Диркем, 1963:61) То су две различите врсте појава: нормалне (оне које имају најопштије облике) и болесне или патолошке (оне којима недостаје каррактер општости). Диркем просечним типом назива схематичко биће које се меша са нормалним типом и свако одступање од овога је болесна појава. Својства просечног типа су променљива тј. нису стална и зато не може бити одређен са прецизношћу као појединачни тип. „Као што се види, чињеница се може означити патолошком само у односу са датом врстом.“ (Диркем, 1963:62) Ово правило није оспоравано у биологији нпр. „никада ником није пало на ум да оно што је нормално за мекушца нуде нормално и за кичмењака“ (Диркем, 1963:62), ово начело се примењује и у социологији мада је често занемарено. У вези са тим Диркем каже :“Треба се одрећи још сувише распрострањене навике да се једна установа, један поступак, једно морално правило, оцењују као да су они, сами по себи и сами од себе, добри или рђави за све друштвене типове без разлике.“ (Диркем, 1963:62) Једна друштвена чињеница може бити нормална за једну одређену врсту која је у одређеној фази развоја а за другу врсту може бити болесна, чак се може мењати и за једну исту врсту уколико је она сама склона промени. Дакле, може бити патолошка за људе у ранијим фазама развитка, а за људе у каснијим фазама може бити нормална, и обрнуто. Дакле, мора се узети у обзир и фаза развоја а не само врста. Диркем за врсту каже да је она „ по превасходству норма и, према томе, не може да садржи ништа анормално“ (Диркем, 1963:63). Каже и да је општост, будући да обележава нормалне појаве а и сама је објашњива појава, „чињеница коју је потребно објаснити и која стога изискује узрок.“ (Диркем, 1963:63) Сасвим је сигурно да тај узрок постоји али је потребно знати и какав је. „Нормално обележје појаве биће у ствари неоспорније ако се докаже да спољни знак који ју је у почетку открио није само привидан, већ заснован на природи ствари, ако се, једном речи, ова фактичка нормалност може подићи на правну нормалност.“ (Диркем, 1963:64) У прелазним периодима када се врста налази у развоју једини нормални тип је онај из прошлости, а он више није у вези са новим условима живота. Диркем затим тврди да је изузетно важно да се од почетка истраживања чињенице поделе на нормалне и анормалне. Потом, да би се чињеница уопште могла назвати нормалном, треба „видети да ли је она корисна или нужна по односу са нормалним типом.“ (Диркем, 1963:67) Однос корисног и нормалног упоређује са односом рода и врсте. Дакле, појам корисног је шири и појам нормалног се састоји у њему док се из нормалности не може извести корисност. Након што је утврђена општост појаве Диркем формулише три правила: 1) „Друштвена чињеница је нормална за одређен друштвени тип, посматран у одређеној фази његовог развоја, кад се она јавља у просеку друштава ове врсте, посматраних у одговарајућој фази развоја. 2) Резултати претходне методе могу се проверити показујући да општост појаве зависи од општих услова колективног живота у разматраном друштвеном типу. 3) Ово проверавање је нужно кад се она чињеница односи на друштвену врсту која још није завршила свој потпун развој.“ (Диркем, 1963:68) Диркем увиђа да разлике између болести и здравља чинимо сваког дана али напомиње да треба да се запитамо чинимо ли то како ваља будући да социологија користи чињенице које су комплексније и променљивије од чињеница које проучава биолог. Иако узроке криминалитета објашњавају на различите начине, сви криминолози се слажу у једном – криминалитет је патолошко обележје. Користећи горе наведена правила Диркем проучава криминалитет и долази до следећих закључака: он се запажа у свим друштвима свих типова; нема ниједног друштва где криминалитет не постоји; он мења облик; по неким подацима показује чак и тенденцију раста. Криминалитет је, дакле, појава која показује све знаке нормалности јер је уско повезана са условима читавог колективног живота. „Правити од криминалитета болест значило би прихватити да болест није нешто случајно већ да, напротив, произилази у извесним случајевима из основног састава живог бића; то би значило да се свака разлика између физиолошког и патолошког брише.“ (Диркем, 1963:69) Међутим и криминалитет може имати анормалне облике нпр. када му је стопа превелика или премала. У овим, екстремним случајевима криминалитет је дисфункционалан док је у противном тј. када је умерен функционалан. Диркем доказује да свака промена у друштву настаје са неким обликом девијантности, према томе, да би наступила промена оно што се некада сматрало девијантним сада мора постати нормално. Девијантност је, према Диркему, не само нормална већ и здрава јер путем промене друштво напредује, међутим, власт коју има морална свест не сме бити пренаглашена јер ће у противном бити мало девијантности и , у складу са тим, неће бити промена ни било каквог напретка. (Хараламбос, 2002:353) Криминалитет је, дакле, користан јер је неопходан за нормалан развој морала и права, као и због тога што оставља отворен пут за нове промене и директно их припрема нпр. према атинском праву Сократова осуда је била праведна, међутим, његов преступ (независност његове мисли) је био користан и за његову отаџбину као и за само човечанство. Поред Сократа, постоји још оваквих примера као што су Мартин Лутер Кинг, Мајка Тереза, Нелсон Мендела, итд (Хараламбос, 2002:354). Дакле, „криминалитет, са своје стране, не треба више замишљати као зло које се не може дрижати у сувише уским границама, већ, далеко од тога да је умесно радовати се кад се деси да се он спусти сувише осетно испод редовног нивоа, може се са сигурношћу сматрати да је овај привидан напредак у исти мах истовремен и узајамно повезан са неким друштвеним поремећајем.“ (Диркем, 1963:74) На крају, важно је поменути да Диркем када говори о нормалном типу не мисли на физиолошки, већ на искључиво социолошки смисао. Енгелсово схватање утицаја класних сукоба на девијантност Упоређујући различите извештаје својих савременика, као и државних институција, о животним условима радничке класе у градовима Енглеске 19-ог века, Енгелс проучава како су ти услови утицали на саме раднике, каквим људима су их ти услови начинили, као и какво је њихово морално и телесно стање. У даљем раду анализираћу његово дело, Положај радничке класе у Енглеској у коме Енгелс говори о резултатима свог истраживања. „Кад један човек нанесе другоме телесну повреду, и то такву која за собом повлачи смрт повређенога, онда ми то називамо убиством; а ако је убица унапред знао да ће повреда бити смртоносна, онда ми то називамо убиство са предумишљајем. Али кад друштво ставља стотине пролетера у такав положај да их неизбежно мора стићи превремена, неприродна смрт, исто тако насилна као од мача или пушке; када их лишава хиљаде најнужнијих животних услова, ... – онда је то такође убиство са предумишљајем.“ (Енгелс, 1977:183) Енгелс овде под друштвом подразумева ону само класу која поседује друштвену моћ (у овом случају буржоазију). Он сматра да је његова задатак да докаже да је друштво свесно да је положај радничке класе опасан по њихово здравље и живот, а да не чини ништа да њихов положај поправи. Као узроке обољевања радничке класе Енгелс наводи слабу снабдевеност најнужнијим животним потребама; велику концентрацију становништва, услед чега долази до велике загађености ваздуха; лошу вентилацију ваздуха у предграђима; недостатак воде; недостатак јавног канализационог система, што је за последицу имало то да су фекалије и отпад често бацали на улицу; мањак простора (по туце их је спавало у једној соби); влажни станови; рђава храна... „Шта се друго и може очекивати него огромна пропорција смртних случајева, сталне епидемије, све веће и веће телесно слабљење радног становништва?“ (Енгелс, 1977:185) Овакви животни услови резултирали су наглим променама расположења и до претеривања у сексуалним задовљствима и пијанству (што је донекле разумљиво будући да само њих нису лишени) на шта се буржоазија згрожавала. Услед оваквог животног окружења неизбежне су биле и многе болести попут туберкулозе, сушице, шарлаха, тифуса, грознице, ... Епидемије су биле честе а највише жртава однела је епидемија која се појавила после кризе 1842 када је оболело 12% становништва Шкотске, међутим, поред тако лоших услова чудно је што се ова грозница није још више раширила. Директни узрок другог низа болести је лоша храна. Тешка храна није погодна за децу а радник нема ни средстава ни времена да својој деци набави нешто друго, а уз то, деци су се често давали опијум и ракија услед чега су често оболевали од разних болести органа за варење. Деца су била подложна шкрофулама, рахитису, неправилном расту,... Због немогућности да промене лоше животне услове није ни чудо што су се радници масовоно одавали алкохолизму који је још више појачавао све диспозиције за болест. Поред тога, били су у немогућности да их прегледају искусни лекари будући да су тражили велике хонораре које радници нису били у стању да плате. У недостатку адекватне лекарске помоћи окретали су се разним шарлатанима, бапским лековима и тзв. патентираним лековима. Многе од тих лекова, који су садржавали различите опијате давали су и деци која би од њихових последица најчешће умирала пре навршене друге године живота. Због овог и других, већ поменутих, разлога проценат смртности је био изузетно висок управо због велике смртности мале деце. Образовање је било на ниском нивоу, делом због лоших школа, делом због неадекватних професора, делом због тога што је већина деце радила и није могла да посећује школе. Обавезно школовање је постојало само на папиру. Биле су организоване вечерње школе на којима је већина младих људи, након смене од 12 сати, спавала. Школе су оснивале и верске секте. Међутим „Енглески радник, који једва уме читати, а још мање писати, зна ипак врло добро шта су његови интереси и интереси читаве нације – он зна и то какви су специјални интереси буржоазије и шта он од те буржоазије има да очекује. Ако не уме да пише, он уме ипак да говори, да јавно говори; ако не уме да рачуна, он бар може да са национално – економским појмовима тако оперише да је у стању да прозре и побије буржуја који укида закон о житу.“ (Енгелс, 1977:196,197) Што се тиче морала, необразованом раднику су чак и прости принципи који регулишу међуљудске односе конфузни и нејасни. Радници су занемарени од стране владајуће класе у физичком, интелектуалном и моралном погледу, једини обзир који постоји за њих је закон. „Није, дакле, никакво чудо што радници, са којима се поступа као са животињама, или стварно постају животиње, или задржавају свест и осећање свога човечјег достојанства само силном мржњом и непрестаном унутрашњом побуном против владајуће буржоазије.“ (Енгелс, 1977:197) Будући да је сиромашан и да живот за њега нема никаквих дражи сам његов положај му улива јаке склоности ка неморалу (пију ракију, трче за женама, ...). А буржуји такво понашање радника, нарочито за време високих надница, сматарју скандалозним. Сиромаштво је, дакле, по Енгелсу, велики подстрек за непоштовање читавог друштвеног система. Међутим, концентрација становништва има и добре стране, радници почињу да се понашају као класа и почиње њихово одвајање од буржоазије. Жаришта радничког покрета су велики градови који су, између осталог покидали последње споне патријархалног односа радника и послодавца. Временом је, по Енгелсу, радничка класа постала народ различит од буржоазије. Непоштовање поретка се најјасније увиђа у преступу. Услед бруталности буржоазије, закључује Енгелс, порастао је број преступа у Енглеској. Поводом овога Енгелс каже да „ никоме више ни на памет не пада да се на миран начин споразуме са својим суграђанима“ (Енгелс, 1977:210) тј. „свако види у другом човеку свог непријатеља“ (Енгелс, 1977:210). Криминал временом постаје све већи и силе се деле на два супротстављена табора – буржоазију и пролетеријат. Бекерова теорија етикетирања Интеракционисти су се, такође, бавили девијантношћу. Међутим, они су акценат ставили на интеракцију између девијантне особе и оних који је као такву дефинишу као и на то зашто су уопше деијантни тако дефинисани. Они наглашавају важност значења која актери уносе унутар те интеракционистичке ситуације. Са њиховог становишта, дефиниција девијантности је исход договора актера о девијантности. (Хараламбос, 2002:357,358) Хауард С. Бекер је један од првих интеракциониста и његовим делом Outsiders: studies in the sociology of deviance ћу се бавити у даљем раду. За почетак битно је нагласити да Бекер разликује две врсте правила: формална која могу прерасти у закон у ком случају су за њихову примену одговорни полиција и сама држава и неформална која представљају договоре, најчешће под утицајем традиције и спроводе се путем неформалних санкција разних облика. Међутим, небитно да ли правило има снагу закона или традиције оно је разултат традиције. (Бекер, 1967,2) Формална, као и неформална правила, закључује Бекер, могу изумрети тј. престати да важе због све мање и мање применљивости. У наставку бавићу се оним правилима која су ову судбину избегла и која још увек живе. „ Све друштвене групе формирају правила и покушавају да их примене у одређеним условима и временима. Друштвена правила дефинишу ситуације и типове адекватног понашања дефинишући неке чинове као добре и забрањујући друге као лоше.“ (Бекер, 1967:1) Дакле, да ли је чин девијантан или не зависи од тога како ће га други дефинисати, јер, по Бекеру, девијантан чин као такав не постоји. У друштвеном уређењу правила имају велку улогу будући да дефинишу међусобне односе појединаца а девијантност је, у суштини кршење тих истих друштвених правила, те онај ко их крши може бити схваћен као посебна особа тј. аутсајдер. Међутим, врло је могуће да особа која је етикетирана као аутсајдер има другачије виђење ствари тј. она сама може видети људе који је осуђују као аутсајдере и сматрати да чини праву ствар. Степен реакције других људи тј. мера „искључења“ девијантних људи варира од случаја до случаја. То делом зависи од тога ко је злочин починио а делом од тога ко се осећа повређено његовим чином. Различитим типовима група су девијантне различите ствари. Пре него што ће конструисати своју дефиницију девијантности Бекер анализира дефиниције других теорија одбацујући их све као већином тривијалне мада се са некима делом и слаже. Друштво је створило девијантност међутим тешко је одредити шта је функционално за друштво а шта не. „Друштвене групе креирају девијантност успостављајући правила чија кршења саму девијантност конституишу и примењујући та правила на одређене људе обележавају их као отпаднике.“ (Бекер, 1967:9) Дакле, да ли је неки чин девијантан или није зависи од виђења осталих појединаца, међутим не мора нужно да значи да ће се сваки чин противан правилима завршити етикетирањем и обрнуто, не мора да значи да свако ко није повредио никакво правило неће бити етикетиран. Такође, постоји и временска одредница тј. не кажњавају се сви девијантни чинови исто у различито време. „Девијантан је онај на кога је успешно примењена таква етикета; Девијантно понашање је оно које људи тако етикетирају.“ (Бекер, 1967:9) Међутим, неки девијанти су чак развили идеологије у којима објашњавају зашто су у праву за ралику од оних који их осуђују. „Хоће ли се та етикета применити или не, овиси о томе како публика тумачи тај чин. То, пак, овиси о томе тко га чини, када и где је учињен, тко га проматра, те о договарању између различитих актера укључених у интеракцијску ситуацију.“ (Хараламбос, 2002:373) Бекер, поред тога, каже да се нека правила на неке људе примењују а на неке не, за пример овог узима упоредни пример туче међу омладином – у богатијем крају би се ово сматрало дечјим нестлашлуком а у сиромашнијем примером деликвенције. (Бекер, 1967:12,13) „Девијантност није једноставно својство, којег има у неким врстама понашања, а нема у другим. Напротив, она је производ процеса који укључује реакције других људи на то понашање. Исто понашање може бити повреда правила у једном тренутку, али не и у другом; оно може бити преступ кад га почини једна особа, али не и ако је у питању нека друга; нека правила се крше некажњено, друга не.“ (Бекер, 1967:14) Закључак Плурализам схватања девијантности који се у великој мери огледа и у анализираним делима јасно указује на широку употребу и појавне облике овог појма. Три поменута аутора заузимају различите вредносне ставове о девијантности као и различите приступе овом проблему. Ипак, без обзира на теоријска становишта које различити истраживачи заузимају, чињеница је да је девијантност присутна и изражена у свим аспектима људског друштва – све док је норми и вредносних система биће и оних који се са њима неће слагати и који ће их кршити а које ће друштво, зависно од околности и облика девијације посматрати као отпаднике или прогресивне појединце. Коришћена литература: Диркем, Е, Правила социолошке методе, Правила која се односе на разликовање нормалног и патолошког, Савремена школа, 1963, Београд Енгелс, Ф, Положај радничке класе у Енглеској-Резултати, у Маркс, Енгелс, Дела, т. 4, Просвета: БИГЗ, 1977, Београд Бекер, Х, Outsiders: Studies in the Sociology of Deviance, The Free Press of Glencoe, 1967. Њујорк Халарамбос, М, Социологија - теме и перспективе, Глобал Маркетинг, 2002, Загреб |
