Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

Napomena: U prilozenoj word verziji sadrzane su i fusnote

Filozofski fakultet
Univerzitet u Beogradu











Seminarski rad iz Uvoda u sociologiju I
Devijantost i zločin








Profesor:
Vera Vratuša Žunjić
Student:
Dunja Jankovic SO10/68


Beograd, decembar 2010
Sadržaj

1. Uvod ....................................................................................................................3
2. Devijantnost i teorijske perspektive.....................................................................4
2.1 Biološke teorije .....................................................................................4
2.2 Psihološke teorije...................................................................................5
2.3 Funckionalistička perspektiva................................................................8
2.4 Strukturalne i supkulturalne teorije devijantnosti..................................9
2.4.1 David Matza – delikvencija i lutanje....................................12
2.5 Interakcionistička perspektiva.............................................................13
’ 2.6 Fenomenološka perspektiva.................................................................15
2.7 Tradicionalne marksističke perspektive...............................................15
2.8 Neomarksističke i radikalne perspektive.............................................16
2.9 Levi realizam.......................................................................................18
2.10 Desni realizam...................................................................................19
2.11 Rod i zločin........................................................................................20
2.11.1 Muškost i zločin..................................................................21
3. Zaključak............................................................................................................23
4. Literatura............................................................................................................24












Uvod

Objašnjavanju i definisanju pojma devijantnosti mora se pristupiti sa oprezom, budući da u svakodnevnom govoru kao i u sociološkoj terminologiji jer je nemoguće apsolutno i potpuno definisati devijantnost. Budući da se mahom posmatra kao kršenje normi, devijantnost je relativan pojam jer zavisi od sistema vrednosti tj. može se objasniti samo u odnosu na neki standard. Kako ne postoje fiksni i nepromenljivi standardi, tako se ni devijantno ponašanje ne može u potpunosti definisati. Isti čin se u različitim društvima može posmatrati kao devijantan i kao normalan što dovodi do zaključka da je devijantnost određena kulturom.
Širina i spektar različitih shvatanja pojma devijantnosti uzrokovali su veliki broj različitih, između sebe često kontradiktornih i isključujućih socioloških teorija koji je pokušavaju objasniti. Ovaj rad predstavlja pokušaj da se na sistematičan način obrade te različite teorije koje se bave objašnjavanjem devijantnosti kao i da se čitaocu približi i detaljnije objasni sam pojam, posmatran iz različitih teorijskih perspektiva.










Devijantnost i teorijske perspektive
Biološke teorije

Biolške ili fiziološke teorije devijantnosti polaze od stava da je devijantnost povezana sa određenim biološkim crtama tj. da su neki pojedinci skoloniji devijantnom ponašanju od drugih zbog svoje genetske strukture.

Osnivač antropolpške škole, italijanski lekar Cesare Lombroso (1835- 1909) u svojoj knjizi Delikventan čovek (L’Uomo Delinquente) među prvima povezuje zločin sa čovekovom biologijom. U ovoj knjizi on sažima rezultate svojih istraživanja koji se svode na dve osnovne teze:
- da je genijalnost prikriven oblik epilepsije;
- i da postoji jedan broj ljudi koji se rađaju sa zločinačkim instinktom i koji oličavaju degeneraciju ljudske vrste.
Budući da on zločinca smatra „greškom evolucije“, „moralnim ludakom“ njegova teorija je poznata kao „evolucioni atavizam“ koji se spolja manifestuje određenim crtama koje naziva stigmate degeneracije. Lombrosova gledišta oštro su kritikovana naročito nakon kasnijih istraživanja koja nisu našla dokaze koji bi išli u prilog ovoj teoriji.

Sheldon (1886- 1980) i Eleanor (1888- 1972) Glueck u Objašnjenje maloletničke delikvencije insistiraju na multidisciplinarnom („eklektičnom“ ) pristupu koji neće izostaviti nijedan činilac koji prouzrokuje devijantnost zbog čega su istraživanje usmerili ka međuodnosu pojedinca i sredine koja ga okružuje. Takođe, u svojim radovima iz 1940-ih i 1950-ih tvrdili su da su pronašli uzročno- posledičnu vezu između telesne građe i delikvencije.

Teorija hromozomske abnormalnosti javila se među britanskim kriminolozima tokom 1960-ih. Hromozomska šema XYY tj. poremećaj hromozoma koji se razlikuje od njihove normalne strukture dovođen je u vezu sa zločinačkim ponašanjem.
Henry E. Kelly, poput još nekih kriminologa u poslednje vreme, zagovara biohemijske teorije zločina. Smatra da hemijska neravnoteža npr hiperglikemija ( previše šećera u krvi) može dovesti do zločinačkih dela.

Anne Moir i David Jessel u knjizi A Mind to Crime (1997) dokazuju da je niska inteligencija nasledna i da uslovljava impulsivno ponnašanje. Takođe veruju da premalo serotonina u mozgu može uzrokovati zločin i delikvenciju. Između ostalog tvrde da su muškarci skloniji zločinačkom ponašanju od žena zbog svojih hormonskih i bioloških razlika a deo zločinačkog ponašanja kod žena pripisuju PMS- u. Moir i Jessel dalje povezuju poremećaje ličnosti sa oštećenjem delova prednjih režnjeva mozga. Međutim, oni ne misle da je ponašanje pojedinca potpuno uslovljeno njegovim genima već da ga oni samo predodređuju.

Henry Goddard (1866- 1957) američki psiholog i eugeničar u knjizi The Kallikak family (New York, 1912) govori o svojim istraživanjima vezanim za porodicu simbolično nazvanu „Kalikak“ (od grčkih reči kalos – dobar i kakos – loš).Osnivač porodice je sa prvom ženom, koja je bila slaboumna, imao sina, prvog u nizu potomaka među kojima su bili zastupljeni alkoholizam i kriminalne sklonosti, kao i slaboumnost. Sa drugom („normalnom“) ženom dobio je decu koja su bila moralna, prosperitetna i nadasve inteligentna lica. Iz ovih podataka izveo je zaključak da su inteligencija, duševno zdravlje i moralnost osobine koje nasleđujemo od predaka.

Generalno, teorije koje dovode u vezu zločin sa fizičkom konstitucijom mogu se podeliti u dve grupe:
- one koje zločince smatraju organski inferiornim nad ostalim delom stanovništva,
- i one koje povezuju konstituciju čoveka sa njegovom prestupničkom delatnošću.
Većina sociologa danas odbacuje biološke (fiziološke) teorije kao neosnovane jer nijedna od njih ne daje sasvim uverljivo objašnjnje zločina tj. svaka veza između fizičkih osobina i devijantnog ponašanja može se objasniti na drugi način.

Psihološke teorije

Psihološke teorije kriminalnog ponašanja temelje se na tvrdnji da je ono određeno psihičkim crtama pojedinca. Imaju određene sličnosti sa biološkim teorijama:
- devijantnu osobu smatraju drugačijom od stanovništva uopšte,
- ona je abnormalna u normalnom stanovništvu,
- abnormalnost je čini predodređenom za devijantnost.
Međutim psihološke teorije pretpostavljaju da bolest i abnormalnost devijantne bolesti potiču iz mentalnih procesa a ne iz telesnih razlika.

Britanski psiholog nemačkog porekla Hans Eysenc (1916- 1997) u knjizi Primena psihologije kod zatvaranja (1987) uključuje u svoju teoriju biološki element ali samo kao sklonost nekih tipova ličnosti da usled dejstva određenih faktora iz spoljašnje sredine reaguju antisocijalnim ili kriminalnim ponašanjem. Smatra da da pojedinici naleđuju različite činioce koji stvaraju predispoziciju za kriminalno ponašanje. Pretpostavlja tri dimenzije ličnosti: psihoticizam, ekstraverzija i neuroticizam pri čemu smatra da će osoba sa razvijenom ekstravertnom dimenzijom imati najviše kriminalnih sklonosti jer „čezne za uzbuđenjima, riskira, često se izlaže opasnostima, deluje na trenutan podstrek i uopšte je impulsivna“ (Eysenc, 1964.).

John Bowlby je u svojoj knjizi Četrdeset i četiri maloletna lopova (Forty-four Juvenile Thieves, 1946.) tvrdio kako je detetova najvažnija osnovna potreba emocionalna sigurnost. Ukoliko mu je uskraćena velika je verovatnoća da će se razviti psihopatska ličnost. Tvrdio je da delikventi koji su hronični recidivisti u ranom detinjstvu nisu imali majčinu ljubav. Bowlby je značajan jer je smatrao da se devijantnost ne nasleđuje već da je rezultat rane socijalizacije dece.

Neki psiholozi objašnjenje za zločine traže u psihoanalitičkim teorijama Sigmunda Freuda (1856- 1939), osnivača psihoanalize. On je smatrao da postoje tri dela psihičke ličnosti: Id, Ego i Super – Ego tj. Ono, Ja i Nad – Ja.
- Id je sastavljen od nesvesnih instikata ,
- Ego je deo ličnosti koji dolazi u dodir sa okolinom,
- Super – ego preko Ega cenzuriše delovanje Ida.

Sudeći po nekim psihoanalitičarima zločin može biti rezultat neravnoteže između delova uma, a uzrok je ponekad nerazrešenje Edipovog ili Elektrinog kompleksa.
Aichorn je delikvenciju objasnio nerazvijenim Super – Egom što je pripisao neodgovarajućem odrastanju gde roditelji nisu bili prisutni. On svoju teoriju temelji na istraživanju delikvenata u domu. Smatra da nerazvitak Super- Ega dovodi do toga da pojedinci nemaju isti osećaj za moral i krivicu kao oni kod kojih se potpuno razvio.

Nasuprot Aichornu neki drugi teoretičari poput Glover-a smatraju da zločin može biti posledica previše razvijenog Super – Ega npr. deca se mogu poistovetiti sa strogim roditeljima, konflikte potisnuti u nesvesni deo uma i, kao posledica, postati neurotična i opterećene osećajem krivice. To ponekad može dovesti do zločinačkog ponašanja.

Većina sociologa je sklona da odbaci psiholloška objašnjenja devijantnosti jer:
- u nastojanju da objasne devijantnost takve teorije zanemaruju društvene i kulturne činioce
- metodologija mnogih od tih istraživanja je sumnjiva
- uglavnom odbacuju prioritet koji se pripisuje iskustvu iz detinjstva
- su većinom nenaučne (odnose se na unutrašnje duševne procese koje istraživač ne može direktno posmatrati).

Funkcionalistička perspektiva

Funkcionalistička analiza devijantnost traži u naravi društva nasuprot biološkim i psihološkim teorijama koje devijantnost traže u naravi pojedinca. Budući da devijantnost krši društvene norme čini se čudnim da neki funkcionalisti poput Dirkema tvrde da je ona neophodan deo svih društava i da ima pozitivnu funkciju u njima.

Emil Durkheim ( 1858- 1917) u Pravilima socološke metode smatra da je zločin neizbežan i „integralan deo svih zdravih društava“. Osnovni pojam njegovog proučavanja je društvena činjenica koju on deli na: normalnu (postoje u svim društvima i vremenima) i patološku (nedostaje im karakter opštosti). Po njemu kriminalitet možemo shvatiti samo ako pođemo od pojmova kolektivne svesti i društvene podele rada budući da je osnovna razlika između primitivnih i civilizovanih društava u tipu morala i društvenoj solidarnosti. Po njemu, zločin može biti i funkcionalan. Samo u slučajevima kada je stopa kriminala u okvirima ekstrema zločin postaje disfunkcionalan. Neke zločine Durkheim naziva „anticipacijom morala budućnosti“ u kojima npr. neki teroristi ili borci za slobodu mogu predstavljati deo nekog budućeg poretka. Što se kazne tiče Durkheim kaže da ona „služi da zaceli rane nanesene kolektivnim čuvstvima“. Njegovo stanovište razradili su mnogi sociolozi, između ostalog i Albert K. Cohen, koji je analizirao dve moguće funkcije devijantnosti:
- sigurnosni ventil
- korisno upozorenje.

Durkheimov pojam anomije razradio je Robert King Merton (1910- 2003) koji u knjizi Društvena teorija i socijalna struktura (1968) anomiju određuje kao tip društvene strukture. U ovom delu on daje podelu oblika prilagođavanja pojedinca datim društvenim uslovima. Po njemu, postoje sledeći modeli devijantnog ponašanja:
- inovacija ( pojedinac usvaja ciljeve, ali odbacuje sredstva za njihovo postizanje),
- ritualizam ( odustaju od proklamovanih ciljeva, ali se zato ritualno pridržavaju pravila),
- povlačenje ( napuštaju i ciljeve i sredstva),
- pobuna ( odbacuju se i nametnuti ciljevi i sredstva, a umesto njih prihvataju se nova).

Merton polazi od vrednosnog konsenzusa dokazujući kako devijantnost potiče iz samog društva. Pošto se pojedinci u društvu ne nalaze na istim položajima u društvenoj strukturi nemaju zajedničke vrednosti što može dovesti do anomije a kasnije uroditi devijantnošću.

Kritičari napadaju Mertonov rad po nekoliko osnova – neki od njih smatraju da zanemeruje odnose moći u društvu kao celini u kojoj nastaju devijantnost i konformizam; neki zato što nije do kraja doveo analizu; neki, opet, zato što polazi od predpostavke da u američkom društvu postoji vrednosni konsenzus. Međutim, uprkos kritikama, njegova teorija ostaje jedan od najverodostojinijih pokušaja da se stope zločina objasne u čitavim društvima.

Strukturalne i supkulturne teorije devijantnosti

„Strukturalne teorije devijantnosti slične su Mertonovoj teoriji. One poreklo devijantnosti objašnjavaju položajem pojedinaca ili skupina u društvenoj strukturi.
Supkulturalne teorije objašnjavaju devijantnost supkulturom neke društvene skupine“. (Haralambos, 2002)

Supkulturalne teorije smatraju da je devijantnost posledica prilagođavanja pojedinaca vrednostima i normama društvene skupine kojoj pripadaju. Često se kombinuju kao u analizi delikvencije Alberta Cohena.

Albert Cohen u svom delu Delikventni dečaci: potkultura ganga (1955) kao osnovni uzrok nastanka prestupničkih bandi i njihove supkulture navodi sukob vrednosti i kulturnih obrazaca koje srednja klasa nameće i nemogućnost radničke omladine da te modele usvoji. U ovom delu on iznosi dve bitne primedbe Mertonovom stavu o devijantnosti radničke klase:
- tvrdio je da je delikvencija kolektivna a ne individualna reakcija,
- kao i da Merton nije objasnio neutilitarni zločin.

Cohen podržava mišljenje da se nepostojanje obrazovnog uspeha među pripadnicima niže klase može pripisati kulturalnoj deprivaciji iz koje proizilazi statusna frustracija koju rešavaju odbacivanjem ciljeva uspeha matične kulture praveći delikventnu supkulturu. Prema Cohenovim rečima, „delikventna supkultura preuzima svoje norme iz šire kulture, ali ih okreće naopačke“.

Međutim Steven Box stavlja u pitanje Cohenov stav da većina delikvenata oseća sram i krivicu zbog neuspeha. Oni, po Boxu, zapravo, osećaju bes i ogorčenost što ih drugi vide kao neuspešne.

Mertonovo učenje razvili su Richard Cloward (1926- 2001) i Lloyd Ohlin ( 1918- 2008) u delu Delikvencija i šansa ( Delinquency and Opportunity). Oni uglavnom prihvataju njegove poglede na kriminalnu devijantnost mada mu zameraju što nije objasnio njene različite oblike. Polaze od istih stanovišta kao Merton – pritisak prema devijantnosti jači je za pripadnike radničke klase jer oni imaju manje šansi za uspeh legitimnim sredstvima. Razlikuju tri moguće reakcije na tu situaciju:
- kriminalnu supkulturu
- konfliktnu supkulturu
- supkulturu povlačenja.

Međutim, sudeći po Tayloru, Waltonu i Youngu njihova objašnjenja nisu uverljiva za svaki tip devijantne kulture. Oni smatraju da pojedinci imaju mnogo raznolikije ciljeve nasuprot Mertonu, Cohenu, Clowardu i Ohlinu koji pretpostavljaju samo jedan cilj – uspeh u sticanju bogatstva.
Walter B. Miller zločin shvata kao proizvod niže klase. On nije video nesposobnost pripadnika niže klase da postignu uspeh kao začetak devijantne supkulture. Poseban kulturni sastav – kultura „niže“ klase uključuje niz fokusnih interesovanja tj. sopstvenih vrednosti i navodi ih šest: nevolja, žilavost, prepredenost, uzbuđenje, sudbina, autonomnost. Takođe, navodi i dva činioca koja ističu i naglašavaju žarišne interese supkulture niže klase u životu maloletnika:
- njihova sklonost ka pripadanju grupi koja zahteva strogo poštovanje svojih normi,
- njihova zaokupljenost statusom koji se postiže u okviru normi grupe.
On, iz toga, zaključuje da je delikvencija jednostavno izražavanje žarišnih interesa potkulture niže klase.

Međutim, u kritici Milera, David Bordua kaže da Miler pripadnike niže klase posmatra kao potpuno izdvojene od ostatka društva koji nemaju nikakav odnos sa matičnom kulturom.

Neki sociolozi tvrde da se sa smanjenjem broja pripadnika niže klase javila potklasa koju čine oni koji su nezaposleni i nezapošljivi. Charles Murray smatra da je uparvo ta potklasa odgovorna za visoku stopu zločina jer njeni pripadnici nemaju iste vrednosti kao ostatak društva. Nastanak ovih vrednosti Murray dovodi u vezu sa darežljivošću socijalne države. Iako Murrayov neistomišljenik, Stephen Jones se slaže sa njim po pitanju sve brojnije potklase. Tvrdi da su uslovi u kojima žive njeni pripadnici (siromašna područja) plodno tle za nastanak kriminalnih aktivnosti. Po tom pitanju sa njima se slaže i Ian Taylor, međutim, on smatra da su za nastanak potklase odgovorna smanjena potražnja za nekvalifikovanim radom tj. produbljivanje nejednakosti.

Ove teorije o potklasi doživele su brojne kritike, neki su čak dovodili u pitanje i samo postojanje potklase.

David Matza – delikvencija i lutanje

David Matza, američki sociolog, je dao vlastito objašnjenje delikvencije. Smatra da su mnoge sociološke teorije koje se bave ovom problematikom pogrešne iz dva razloga:
- jer se iz njih stiče utisak da su devijantne osobe posebnije nego što jesu,
- jer izlažu previše determinističko shvatanje o nastanku devijancije.

Matza tvrdi da delikventi, zapravo, nisu okrenuti protiv normi i vrednosti društva već da su im odani. U svojoj knjizi Tehnike neutralizacije: teorija delikvencije (1957) koju je napisao zajedno sa Gresham Sykesom pokušava da odgovori na pitanje: zašto ljudi krše norme u čiju osnovanost veruju? Devijantnost je mogućna kada pojedinac ili grupa primene tehnike neutralizacije koje ih na kratko oslobađaju vlasti koju društvo ima nad njima. Tehnike neutrralizacije uključuju:
- poricanje odgovornosti
- poricanje nanesenih povreda
- poricanje postojanja žrtve
- osuda onih koji osuđuju
- pozivanje na višu lojalnost

Matza smatra da upotreba ovih tehnika dovodi u pitanje pojam devijantnih potkultura:
- tehnike neutralizacije su dokaz postojanja krivice i stida što ukazuje na delimično prihvatanje matičnih normi.
- tehnike neutralizacije se često služe jednim skupom matičnih normi kako bi opravdale kršenje drugog što, takođe, pokazuje privrženost matičnoj kulturi.

Matza objašnjava sklonost devijantnosti pomoću prikrivenih vrednosti koje postoje u društvu uporedo sa službenim vrednostima. Kada se potencijalni delikvent oslobodi prisile društva nalazi se u stanju lutanja u kome može, ali i ne mora kršiti zakon. Odluka o upuštanju u delikvenciju dolazi kada maloletnici iskuse raspoloženje fatalizma (osećaju se nemoćno). Da bi taj osećaj pobedili i vratilli stvari u raspoloženje humanizma ( žele da prestanu da se osećaju nemoćno) i tad pribegavaju delikvenciji.

Taylor, Walton i Young sumnjaju da oni koji se služe tehnikama neutralizacije ne dovode u pitanje vladajuće vrednosti u društvu.
Stephen Jones misli da Matzina teorija dobro objašnjava povremenu delikvenciju koja nije preterano ozbiljna ali ne može se sasvim primeniti u objašnjavanju nasilja.

Interakcionistička perspektiva

Interakcionisti se bave ispitivanjem interakcije između devijantne osobe i onih koji je doživljavaju kao takvu. Oni ispituju zašto se neki pojedinci označavaju kao devijantni i kako tu utiče na njihovo ponašanje. Sa njihovog stanovišta definicija devijantnosti je ishod dogovora aktera o devijantnosti.
Howard S. Becker, jedan od prvih interakcionista, u delu Autsajderi: studije sociologije devijacija (1963) daje jedan od najuticajnijih iskaza o devijantnosti. Tvrdi da devijantan čin kao takav u određenom smislu ne postoji već da postaje takav tek kada ga društvo tako definiše tj. etiketira. On zatim ispituje kako etiketiranje može uticati na osobu kojoj je etiketa prilepljena. Budući da definiše pojedinca kao posebnu osobu etiketa nije neutralna, ona je ocena pojedinca, i postaje glavni status jer utiče na svaki drugi status koji pojedinac poseduje. Pojedinci često počinju sebe da vide na temelju reakcija okoline i time se može proizvesti samoispunjavajuće proročanstvo ( „devijantna identifikacija postaje dominantna“). Becker nabraja moguće faze u tom procesu:
- Prvo je pojedinac etiketiran kao devijantan.
- To može biti podsticaj za dalju devijantnost.
- Slične posledice može imati i službeni postupak prema devijantnosti.
- Devijantna karijera se upotpunjuje kada se pojedinci priključe nekoj organizovanoj devijantnoj grupi.
- Unutar grupe razvija se devijantna supkultura.
Međutim, Becker smatra da ovaj proces nije nikako neizbežan.

Edwin M. Lemert je poput Beckera isticao važnost reakcije društva i uveo razliku između „primarne“ i „sekundarne“ devijacije. Primarna devijacija su devijantne radnje pojedinaca pre njihovog javnog etiketiranja. Sekundarna devijacija je povratna reakcija pojedinca ili grupe na reakciju društva. Lemert je smatrao da se istraživanja trebaju bazirati na ovoj drugoj budući da primarna devijacija nema velike posledice za predstavu pojedinca o sebi.

Erving Goffman je ispitivao lečenje duševnih bolesnika u institucijama. Pri dolasku u instituciju dešava se proces koji Goffman naziva proces uništavanja (oduzima im se odeća, lični predmeti) a zatim počinje niz uništavajućih doživljaja (moraju da se ponašaju u skladu sa normama koje su predviđene, da sve rade po rasporedu bez slobodnog vremena) zbog čega jedan deo bolesnika postane institucionaliziran (misle da ne mogu da funkcionišu u spoljnom svetu).

Taylor, Walton i Young tvrdili su da je mišljenje Beckera i Lemerta da devijantnost stvara društvo koje pojedince definiše kao devijantne pogrešno. Sa njihove tačke gledišta devijantnost se može posmatrati kao postupak protiv društvenih pravila a ne kao reakcija javnosti. Za razliku od Lemerta smatraju da je bitno objasniti zašto neki pojedinci vrše određene radnje za koje znaju da će ih društvo osuditi.

Glavna kritika interakcionističkog stanovišta je da je previše determinističko. Švedski sociolog Johannes Knutssen dokazuje kako interakcionisti nemaju dovoljno dokaza da će etiketiranje pojačati devijantnost.


Fenomenološka perspektiva

Fenomenolozi pokušavaju da razumeju šta je neka pojava. Etnometodologija je američka sociološka perspektiva koja načela fenomenologije primenjuje na proučavanje društva. Jedan od najpoznatijih etnometodologa je Aaron V. Cicourel koji je smatrao da proces definisanja delikventa nije jednostavan. On je ustanovio blisku vezi između delikvencije i društvene klase. Smatrao je da je pravda rezultat dogovora i da su delikventi produkt društvene kontrole.

Taylor, Walton i Young mu zameraju to što ne objašnjava kako posedovanje moći moće uticati na definiciju devijantnosti.

Tradicionalne marksističke perspektive

Neki sociolozi upotrebili su marksističke pojmove radi lakšeg razumevanja devijantnosti u kapitalističkim društvima. Smatraju da je vlast u rukama onih koji poseduju sredstva za proizvodnju, samim tim država kao instrument vladajuće klase donosi zakone koji nisu izraz vrednosnog konsenzusa već odraz ideologije vladajuće klase. Većina sociologa je zapazila da se veliki deo ovih zakona odnosi na vlasništvo u kapitalističkom društvu. Laureen Snider npr. primećuje kako kapitalističke države često nevoljno donose zakone koji bi mogli ugroziti profitabilnost kapitalizma mada se, međutim, ponekad donose i zakoni koji se naizgled bave zaštitom potrošača od strane privatnika.

Uporedo sa donošenjem zakona, interes vladajuće klase štiti se i nedostatkom pravne regulacije u slučajevima koji joj odgovaraju, te tako neki bitni problemi ostaju pravno nepokriveni. Sniderova tvrdi da društvu daleko više škode korporacijski zločini što potvrdjuje odgovarajućim statističkim podacima. Godišnja šteta od uličnih zločina u SAD iznosi 4 milijarde dolara, više od dvadeset puta manje od štete koju čine korporacije nepoštovanjem zakona. Neki autori, poput Williama Chambissa tvrde da organizovani kriminal nije samo sluga vladajuće klase nego njen sastavni deo. Na osnovu desetogodišnjeg istraživanja u Sijetlu on zaključuje da su vodje organizovanog kriminala pripadnici političke i ekonomske elite, da je kriminal u interesu cele vladajuće klase a ne samo jednog njenog dela, da je korupcija lokalnih sudskih, policijskih i političkih vlasti neophodna za funkcionisanje organizovanog kriminala i da zločini koji su interesu vladajuće klase ne bivaju sankcionisani, za razliku od onih koji im ne koriste.

Marksisti u neku ruku opravdavaju zločin u kapitalističkom društvu smatrajući ga odgovorom na nejednakosti u društvu i konkurentsku prirodu kapitalističkog sistema. David Gordon, pored zauzimanja stava o racionalnosti i opravdanosti zločina tvrdi da selektivna primena zakona predstavlja još jedan bitan faktor održanja moći i jačanja ideologije vladajuće klase. Selektivnom primenom zakona skreće se pažnja javnosti sa zločina vladajuće klase budući da se kao problematična prezentuje upravo radnička klasa.

Marksističke teorije kritikovane su sa različitih strana i danas je tradicionalni pristup u velikoj meri zanemaren. Ipak, značaj ovog pristupa ogleda se u činjenici da je uticao na veliki broj kritičkih perspektiva.

Neomarksističke i radikalne perspektive

Sociolozi koji prihvataju neomarksističku perspektivu zločina i devijantnosti slažu se sa marksistima da u društvu postoje grupe sa sukobljenim interesima. Međutim, njihov rad se po nekim bitnim pogledima razlikuje.

Godine 1973. Taylor, Walton i Young objavili su knjigu Nova kriminologija iz koje se primećuje sličnost njihovih stanoviša sa marksističkim:
- smatraju da je ekonomija najvažniji deo svakog društva
- smatraju da se nejednakosti koje proizvodi kapitalistička klasa nalaze u korenu zločina
- smatraju da je društvu potrebna radikalna promena

Oni se uglavnom bave kritikovanjem postojećih teorija zločina. Odbacuju teorije prema kojima je čovekovo delovanje uslovljeno spoljnim faktorima i insistiraju na tome da pojedinci sami odlučuju da li će činiti zločin ili ne. Kao što smo već pomenuli, oni se zalažu za promenu društva ali za razliku od marksista koji novi tip društva nazivaju „socijalističkim“ neomarksisti ga nazivaju „komunističkim“.

U novom društvu iznad svega naglašavaju slobodu i prihvatanje grupa koje se u kapitalističkom društvu shvataju devijantnim. Taylor, Walton i Young se zalažu za to da bi u okviru zločina i devijantnosti trebalo istražiti sedam aspekata:
- prvo se mora razumeti raspodela bogatstva i moći u društvu
- zatim se moraju razmotriti okolnosti u kojima pojedinac odlučuje da počini neko devijantno delo
- neophodno je razmotriti devijantni čin da bi se otkrilo njegovo značenje za počinioca
- moraju se razmotriti na koje načine i iz kojih razloga društvo reaguje na devijantnost
- zatim treba otkriti ko u društvu ima moć da donosi pravila
- slažu se da je neophodno istraživati uzroke etiketiranja, međutim, smatraju da etiketiranje ne mora nužno voditi jačoj devijantnosti već može imati različite posledice
- smatraju da treba istraživati odnose između tih različitih aspekata kako bi zajedno stvorili celovitu teoriju

Kritikovali su ih feministički sociolozi jer zanemaruju rod kao činilac zločina već se bave uglavnom zločinima muškaraca, kao i „realisti nove levice“ koji su smatrali da zanemaruju uticaj zločina na žrtve.

Rešavanje krize od Halla, Critchera, Jeffersona, Clarka i Robertsa takođe je pod uticajem marksizma ali se ipak razlikuje od njegovih tradicionalnih pogleda. Razlikuju se od Taylora, Waltona i Younga po tome što ne smatraju da je većina zločina politička i jer su više pod uticajem italijanskom marksiste Antonija Gramscija nego pod direktnim uticajem Marxa.

Hall i njegove kolege primećuju da u zakonu nijedan zločin nije okarakterisan kao „mugging“ (termin koji se u to vreme počeo često upotrebljavati sa porastom uličnih zločina u Britaniji) a, prema tome, ministar unutrašnjih poslova nije mogao odrediti njegov opseg. Ovi zločini su izazvali „moralnu paniku“ i oni su pokušavali otkriti otkud tako snažna reakcija i sveopšti strah od „mugginga“. Otkrili su da se i „mugging“ i „moralna panika“ mogu objasniti jedino u kontekstu problema sa kojma se britanski kapitalizam suočavao u to vreme. Hall i njegove kolege tvrde da su reakcije na zločin i „mugging“ bile rezultat zavere vladajuće klase.

Kriza je međutim nadilazila ekonomske probleme. Bila je to, takođe, i kriza hegemonije . Ovaj termin prvi je upotrebio Antonio Gramsci koji je smatrao da postoji tendencija da državom dominiraju delovi vladajuće klase koji nastoje dobiti podršku za svoju politiku. Kriza hegemonije se javlja kada se javi sumnja u autoritet države i vladajuće klase.

Levi realizam

Najistaknutiji predstavnici levog realizma bili su Young, Lea, Matthews i Kinsey. Kritični su prema gledištima koja rešenja za zločin vide u zatvorskim kaznama i smatraju da je njihovo stanovište blisko stanovištu britanske Laburističke stranke. Jedno od njihovih osnovnih načela je da su i drugi zločini, osim zločina belih okovratnika, ozbiljan problem i tvrde da su, time što su sve zločine uzeli jednako ozbiljno, povratili ravnotežu.

U Šta da se radi sa zakonom i poretkom od Lea i Younga vidi se njihovo stanovište da je zločin ukorenjen u društvenim uslovima kao i da je povezan sa depriviranošću, supkulturom i marginalizacijom. Smatraju da će depriviranost voditi zločinu samo kada se vidi kao relativna depriviranost jer može uzrokovati frustraciju a ona može voditi nasilju. Za Lea i Younga su supkulture kolektivno rešenje za probleme neke grupe.
Što se marginalizacije tiče, marginalne skupine su one koje nemaju organizacije koje bi predstavljale njihove interese u politici i nemaju određene ciljeve. Lea, Young i Kinsey u knjizi Gubljenje bitke protiv zločina iznose par predloga kako da se promeni policijska praksa ( poboljšanje odnosa sa zajednicom pomoću minimalnih primena metoda za održavanje reda). Young ne smatra da je ovo jedino rešenje zločina. Po njemu problem zločina biće umanjen jedino ako se društvene nejednakosti ublaže.
U poslednje vreme svi aspekti zločina su sjedinjeni u jedan teorijski pristup rešavanju zločina. Nazvan je četvorouglom zločina i uključuje četiri elementa:
- državu i njene agencije,
- prestupnike i njihovo delovanje,
- neformalne metode društvenog nadzora,
- žrtvu.

Levi realizam kritikuju zbog njegovog lošeg pokušaja da objasne uzroke uličnog zločina i zbog oslanjanja na teoriju supkulture ( po Hughesu), zbog preterivanja u opsegu zločina u teoriji relativne depriviranosti i prevelikog naglašavanja žrtava ( po Jonesu), i zbog ne razmatranja kako se zločin može integrisati u rad koji se obavlja za korporacije (Vincenzo Ruggiero).

Desni realizam

Najuticajniji sociolozi desnog realizma su James Q. Wilson i Richard Hernstein.

U knjizi Razmišljanje o zločinu James Q. Wilson poriče da će pokušaji rešavanja problema siromaštva uroditi plodom i doneti veliko smanjenje zločina. Smatra da je zločin posledica racionalnih kalkulacija. U članku koji su napisali zajedno, Wilson i Kelling govore o tome kako sprečiti raspad zajednice kao posledici kriminaliteta. Po njima, ključno je održati duh susedstva. U knjizi koju je napisao sa Hernsteinom, Wilson je zastupao tezu da su uzroci zločina biološke naravi.

Rod i zločin

Carol Smart 1977. iznosi nekoliko razloga za slabo istraženo područje odnosa žena i zločina:
- one čine manje zločina nego muškarci,
- većina zločina koje one čine su trivijalni,
- i u sociologiji i u kriminologiji preovladavali su muškarci,
- kriminal žena smatrao se manje problematičnim od kriminala muškaraca.

Otto Polak tvrdio je da statistiku o rodu i zločinu upućuje na pogrešne zaključke. Tvrdio je da je ustanovio da je verovatnoća neregistrovanja nekih zločina koje čine žene velika.
Sudeći po istraživanjima Anne Campbell mnogo je verovatnije da će osumnjičene žene biti upozorene nego gonjene, za razliku od osumnjičenih muškaraca. Sociolozi ne mogu da se slože oko toga da li je sudstvo blaže prema ženama ili ne.

Sandra Walklate smatra da se na kraju na sudu nađe žena kao žrtva, a ne osumnjičeni muškarac jer one moraju dokazati kako su čestite da bi im se verovalo.

Dobash i Dobash su utvrdili kako se u slučajevima nasilja u porodici prema muškarcima blago postupa.

Heidensohnova smatra da se prema ženama postupa oštrije kada odstupaju od stereotipa žene.

Hilary Alen je ustanovila kako će žene češće proći sa manjim novčanim kaznama i ređe će biti poslate u zatvor.

Neki od prvih pokušaja objašnjenje ženske devijantnosti temeljili su se na biološkim teorijama. Dokazivali su da žene imaju manje osećaja za moral, da su sklonije osveti i ljubomori.

Anne Moir i David Jessel objašnjavaju neke od zločina žena PMS- om.

Prema Pat Carlen, žene iz radničke kontrolisane su putem obećanja nagrada. Takve žene ohrabruju da ulaze u „klasnu pogodbu“ ( materijalne nagrade) i „rodnu pogodbu“ ( psihološke i materijalne nagrade). Kada te nagrade nisu moguće, pogodba puca i kriminal je moguć. Carlen je ustanovila da su žene svoje devijantno ponašanje pripisivale određenim faktorima ( zloupotreba droge, želja za uzbuđenjem... ).

Frances Heidensohn dokazuje kako patrijarhalna društva uspešnije obuzdavaju žene nego muškarce. Kućni poslovi umanjuju ženine mogućnosti za kriminal a one koje se odupru tradicionalnim ulogama izlažu se da im bude silom nametnut. Pored patrijarhalne vlasti muškarci, vrlo često, žene kontrolišu i pomoću finansijske moći. U javnosti žene se nadziru idejom očuvanja „dobrog“ ugleda i „ideologijom odeljenih sfera“.

Muškost i zločin

Retke studije o povezanosti muškosti i zločina koristile su se uglavnom jednostavnim modelima.

Walter Miller je npr. povezao zločin sa radničkom kulturom čvrstine, Lombroso i Ferrero povezali su rodne razlike sa biološkim razlikama.

James W. Messerschmidt odbacuje biološke teorije čak odbacuje i tvrdnje da su dva roda oštro odeljena jer neka društva imaju i treći rod berdache.

On odbacuje i teorije polne uloge jer pretpostavljaju muškarce i žene previše pasivno i jer zanemaruju uticaj instituciaj i odnosa moći na društveni život. Tvrdi da su klasna, rasne i rodna struktura najvažnije društvene strukture. U pogledu odnosa prema rodovima razlikuje tri ključne društvene strukture koje služe kanalisanju ponašanja muškaraca i žena:
- podela rada,
- rodni odnosi moći,
- strukture koje su vezane za pol.
Smatra da muškost nije dana već da se stiče ali da ne grade svi muškarci isti tip muškosti. U skladu sa tim muškost deli na dva tipa: hegemonističku i podređenu. Hegemonističke su dominantne i najviše vrednovane muškosti dok su podređene manje moćne i nose niži status. Za njega pojam muškosti igra glavnu ulogu u objašnjavanju zločina jer je pretpostavlja kao glavnu motivaciju.

Međutim Jefferson mu zamera mu što nije objasnio kako to da neki pojedinci čine kriminalna dela a neki ne.











Zaključak
Pluralizam shvatanja i ideja o devijantnosti jasno ukazuje na široku upotrebu i pojavne oblike ovog pojma. Različite teorije nesumnjivo zauzimaju različite vrednosne stavove o devijantnosti – neki je posmatraju kao poželjnu silu koja društvo gura napred, kao logičnu reakciju na potlačeni položaj „devijantnih“, drugi osuđuju devijantno ponašanje i usmeravaju svoje istraživanje kako bi pružili rešenje za problem. Ipak, bez obzira na teorijsko stanovište koje istraživač zauzima, činjenica je da je devijantnost izražena i prisutna u svim aspektima čovekovog društva – sve dok postoje norme i vrednosni sistemi, postojaće i oni koji će ih kršiti. Zavisno od okolnosti i oblika devijacije, društvo će takve posmatrati i kao progresivne pojedince i kao opasnost po društvo.
Nadam se da je ovaj rad ispunio svoj cilj i da je čitaocu približio i bolje objasnio pojam devijantnosti kao i različita teorijska shvatanja ove pojave. Još bih želela da istaknem činjenicu koja se provlači kroz ceo rad i koja se nužno nameće prilikom proučavanja ovog pojma – devijantnost je oduvek bila neodvojivi deo društva i služila je progresu na različite načine. Razmislite, svi veliki mislioci kroz istoriju su u jednom trenutku bili devijantni jer, da nisu, ne bi uspeli da radikalno promene shvatanje njihove okoline već bi ga podržavali. Kao takva, devijantost se mora dobro i detaljno razumeti i proučiti ukoliko težimo potpunijem i sveobuhvatnijem shvatanju društva u kojem živimo.











Literatura:
Haralambos, M. i Holborn, M., Sociologija: teme i perspektive, Golden Marketing, Zagreb 2002.
Ignjatović, Đ., Kriminologija, Pravni fakultet, Beograd 2010.
Ignjatović, Đ., Kriminološko nasleđe, Beograd 2006.
Ignjatović, Đ., Teorije u kriminologiji, Beograd 2009.
Mitrović M., Petrović S., Sociologija za III разред стручних школа и IV razred gimnazije Zavod za udžbenike, Beograd 2008
Bošković, M. Kriminološki leksikon, Novi Sad 1999