Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

Универзитет у Београду
Филозофски Факултет-Социологија







Семинарски рад из предмета Увод у социологију 1

Тема: Дефиниција девијантности
(Диркем, Енгелс, Бекер)




Др Вера Вратуша-Жуњић

Сандра Светлица
СО10/72
Децембар, 2010.год.



Садржај






страна
1. Увод...................................................................................3
2. Нормално и девијантно.............................................................................4
3. Улога друштва................................................................................6
4. Закључак...............................................................................8
5. Литература.............................................................................9 

Увод

Коришћење различитих методолошких оријентација доприноси објективном и истинитом сазнању о некој појави, спречавајући тако једнообразност , ускомишље, могуће грешке... То је поготову важно за социологију, будући да је њен предмет истраживања друштво чији феномени, са свим својим одликама, тешко да могу бити искључиво, коначно дефинисини. Једна од тих појава је девијантност, чије значење желим да приближим у овом раду, служећи се објашњењима трију аутора различитих социолошких перспектива. ( Емил Диркем- функционалистичко-позитивистичка, Фридрих Енгелс- марксистичка, и Хауард Бекер- интеракционистичка перспектива).Сматрам, да је разумевање ове појаве веома битно, с обзиром на њену општеприсутност и утицај на све нас.

Сажетак

Људи су као друштвена бића део, тј. чланови неке друштвене групе, заједнице. У свакој друштвеној групи, у циљу свог опстанка, створене су норме које усмеравају и управљају понашањем њихових чланова, који су дужни да их следе. Понашање чланова који не следе општа правила бива санкционисано, позитивно (награда) или негативно (казна). Санкције се огледају у поступању и реакцији друштва према појединцу који је својим понашањем одсупио од норми. Санкције се разликују у зависности од облика одступања. То одступање од друштвених норми назива се девијантност, која је једна од главних предмета социолошког истраживања.
''Девијантност је релативна: не постоји апсолутан начин да дефинише девијантан чин. Девијантност се може дефинисати једино у односу на неки стандард, а нема стандарда који би били фиксни или апсолутни.'' (Хараламбос, 2002, 348)
Девијантно понашање постоји у сваком друштву, што значи да смо се сви у неком моменту живота сусрели с њим или га сами произвели. Међутим, иако сви имамо такво искуство, наша сазнања се међусобно разликују а самим тим и став о томе шта је девијантно а шта не. Људи су склони самосталном интерпретирању и дефинисању девијантности, неправедно се опходећи и дискриминишући, мењајући тако ток живота људи на које се те дефиниције односе. Зашто нека понашања добију одредницу девијантног? Зашто она, као таква, настају? Како се она одређују? Ово су нека од питања на које ћу покушати да одговорим у даљем истраживању.

Нормално и Девијантно

Да бисмо могли да опазимо девијантно морамо прво да разумемо појам нормалног, на основу којег се девијантно одређује. Емил Диркем, упоређујући друштво са организмом, говори да је неопходна норма која ће нам пружити могућност разликовања здравља и болести, односно нормалног и патолошког, тј. девијантног.

Наводи да би та општа норма за организам представљало његово преживљавање, при чему би било ''здравље оно стање организма кад су сви изгледи преживљења на највећој висини, а болест, напротив, све оно што за последицу има да их умањи''.(Диркем, 1963, 58) Али, постоје болести које доприносе одржавању организма ( нпр. богиње- стиче се отпорност), те је ово правило разликовања углавном непримењљиво, са чиме се слаже и Диркем.

Затим долази до сазнања да су у социологији могућа само дедуктивна расуђивања, при чему неко деловање не мора стварно да утиче на слабљење друштвеног организма, већ је довољно да се претпостави дедуктивним закључком да ће то деловање имати последицу која је неповољна за друштво, односно, ремети његово нормално функционисање. Међутим, с обзиром да изведен закључак има субјективну вредност, то доводи до оцњивања истих појава, у зависности ко их одређује, као корисних и као штетних по друштво (контрадикторност), што се често дешава у социологији и историји.

Да би се то избегло, Диркем предлаже: ''Уместо да се полаже право да се одмах одреде односи нормалног стања и његове супротности са животним снагама, тражимо једноставно какав спољни, непосредно опажљив али објективан знак који ће нам омогућити да ове две врсте чињеница разликујемо једну од друге''(Диркем, 1963, 61). Пошто постоје појаве које су присутне, опште код свих чланова друштва, и постоје оне које су изузетне и јављају се само код мањине, сходно томе, Диркем нормалним чињеницама назива оне које су опште, а оне друге патолошким. Дакле, нормалне појаве су у корелацији са општим, а све оне појаве које одступају од овог правила су девијантне. Та општост, у односу на коју се одређује нормално и девијантно, није универзална.''Треба се одрећи још сувише распрострањене навике да се једна установа, један поступак, једно морално правило, оцењују као да су они, сами по себи и сами од себе, добри или рђави за све друштвене типове без разлике''(Диркем, 1963, 62). Што значи да одређена општост, правило одговара само одеђеној групи у одређеној фази њеног развоја, јер оно што је нормално за дивљака није нормално и за човека из цивилизације, и обрнуто.

Аутор друге социолошке оријeнтације наводи да ''Формална правила, која спроводи нeка специјално за то конституисана група, могу се разликовати од оних које највећи број људи заправо сматра прикладним''(Бекер, 1998, 85), што значи да не морају све групе имати исти интерес у датим општим правилима.''Засад је довољно запазити да људи заправо увек намећу своја правила другима, примењујући их мање-више против воље и без пристанка тих других''(Бекер, 1998, 86). Старији постављају правила младима, тако што је читав културни утицај, односно образовање скројено по интересу првих. Жене се у многим друштвима управљају по правилима које су поставили мушкарци, црнци по правилима белаца. Нижа класа мора поштовати правила више класе, где долазимо до закључка да ''разлике и способности да се правила стварају и примењују на друге људе у суштини представљају разлике у моћи (законској или ванзаконској). Оне групе којима друштвени положај обезбеђује средства и моћ имају и највећу способност да спроведу своја правила. Старосне, полне, етничке и класне разлике повезане су са разликама у моћи.''(Бекер, 1998, 86).

На класне разлике највише упире Фридрих Енгелс, акцентовајући капиталистичке односе где наводи следеће:''Кад говорим о друштву као одговорној целини која има своја права и дужности, онда се разуме да мислим на друштвену моћ, на ону класу, дакле, која данас поседује политичку и социјалну власт, а тиме сноси и одговорност за положај оних којима не даје никаквог учешћа у власти. Та владајућа класа је у Енглеској, као и у свима другим цивилизованим земљама, Буржоазија''(Енгелс, 183). Дакле, пролетеријат нема никаквог учешћа у стварању правила, која одређују друштвену норму. Из овог није тешко закључити да ће они бити ти који ће ''кршити'' правила, тј. одтупати од њих будући да нису у складу с њиховим интересима и могућностима. Тако да схватање пролетера као девијантног није објективно, јер припадају другој друштвеној групи у којој владају друге норме.

Све ово говори у прилог томе да је моћ одредница нормалног и девијантног, а не норма сачињена од општеприсутних чињеница. Но, ово нећу схватити као коначно и неизбежно јер као будућем социологу задатак ми је да потпомогнем стварању и откривању друштвене `истине`, која би требало бити другачија од друштвене ралности.
 
Улога друштва

Одређивању нормалних и девијантних обележја неке појаве треба приступити опрезно због сложености и променљивости чињеница. Криминалитет је патолошко обележје које неоспорно изгледа као такво. Постоји у свим друштвима и њихов је саставни део. Емил Диркем његову присутност, у складу с његовом теоријом, схвата као нормално обележјe, тј. као сатавног чиниоца здравог друштва. Свако друштво поседује норме, морална колективна осећања, али пошто се појединци разликују неминовно је да се испољи разлика која има кривично обележје. Појединац својим криминалним актом крши норме због недовољно јаке моралне свести о колективном добру. Када би колективна осећања ојачала криминал би ,можда, опао? Емил Диркем тврди да би и онда постојао али с том разликом што би и најмање слабости биле санкционисане као некад пре кривична дела. Дакле, само би се граница спустила, што говори да је злочин неизбежан друштвени чинилац.

Та слабост колективних осећања, која се чини лошом због повећања криминала, је у ствари пожељна јер омогућава слободнију свест и могућност промене постојећег уређења. ''Да би се морална свест могла развијати, потребно је да се може појавити појединачна особеност; дакле, да би се могла појавити особеност идеалисте који сања да превазиђе свој век, потребно је да буде могуђна особеност преступника који је испод свог времена. Једна не иде без друге'' (Диркем, 1963, 73). Оно што је некад било криминално могло би бити будуће морално постоље (пример-Сократ). ''Слобода мишљења коју ми сада уживамо не би никад могла да се прогласи да правила, која су је забрањивала, нису била кршена пре но што су свечано укинута.(...)Слободна филозофија имала је за претходнике разне јеретике које је световна власт с правом гонила у току читавог средњег века и све до уочи савременог доба'' (Диркем, 1963, 73).

Дакле, криминалитет је нормално обележје због своје општеприсутности и улоге у развоју друштва, али може постати патолошко када се подигне изнад или спусти испод редовног нивоа, тј. ако одступа од своје сталности. Да би се спречио раст, када криминал постаје дисфункционалан, примењују се казне које чувају колективна начела и њихову моћ да регулишу стопе криминала. Док велико опадање стопе криминала може бити показатељ неког озбиљног друштвеног поремећаја.
Значи, ''Диркем сматра да друштво само генерира девијантност за властиту добробит.'' (Хараламбос, 2002, 354)

Бекер тврди да ''друштвене групе стварају девијантност стварајући правила чије кршење сачињава девијантност, примењујући та правила на одређене људе и етикетирајући их као аутсајдере.(...)Девијант је онај којем је та тикета успешно приписана; девијантно понашање је оно понашање које људи као такво етикетирају'' (Бекер, 1998, 80). ''Да ли је чин девијантан, дакле, зависи од тога како други људи на њ реагују'' (Бекер, 1998, 82). Интензитет реаговања људи на неко делање као девијантно зависи од времена, тренутка када се оно појави, од субјекта које га изврши (због неједнако примењиваних норми, закона на чланове свих друштвених група, где видимо да су белци, више класе, ''бели оковратници'' повлашћенији у том смислу), Зависи и од последица које произведе дато делање.''Дeвијантност је својство које не почива у самом понашању, већ у интеракцији између особе која врши чин и оних који на њ реагују.'' (Бекер, 1998, 84)

Социолози маркистичке-конфликтне теорије ''виде у злочину природан изданак капиталистичког друштва'' (Хараламбос, 2002, 384). Они наглашавају плуралистичку природу друштва и различиту расподелу моћи којом одређене друштвене групе ставрају посебна правила и остварују властите интересе. То Енгелс описује:''Енглеска буржоазија је тако безобзирна, тако глупаво огранична у своме егоизму, да се није никад потрудила да енглеским радницима улије ни данашњи морал, морал који је скрпарила она сама, у сопственом интересу и за сопствену заштиту!'' (нгелс, 197) Ово ствара противречне односе између група који прерастају у конфликт. Из тог сукоба између интереса различитих друштвених група произилази девијантност. ''Склоност пићу, полна разузданост, грубост и непоштовање својине главни су недостаци због којих буржуј прекорева радничку класу.'' (Енгелс, 205)

Према РЗСС, Жене и мушкарци у Србији, 2005, 41

Ова табела показује пораст криминалних дела против имовине у доба кризних година. Такође се примећује ниска стопа процесуираних криминалних дела ''белих оковратника'', што говори о њиховом повлашћеном положају.

''Главне се разлике између слојева односе на тип почињених злочина и природу законског поступка'' (Хараламбос, 2002, 383)

''С повећањем броја пролетера порастао је и број преступа у Енглеској, а британска нација постала је нација са највише преступника на свету.'' (Енгелс, 208). Већина преступа су против својине начињени услед оскудице. ''Тај рат свих против свих, и рат пролетеријата против буржоазије не сме нас чудити, јер је он само консеквентно спровођење принципа који је садржан већ у слободној конкуренцији.'' (Енгелс, 210)


Закључак

Оно што се показало кроз овај рад јесте да је немогуће конструисати уску дефиницију девијантности, због многих њених чинилаца и одлика. Овде је описан само део. Дотакла сам се појединих својстава девијантности чије је разумевање неопхподно за схватање одређених појава које се око нас дешавају као последице одступања од општих норми, које пак не задовољавају сваки део друштва. Са овим се моје истраживање не завршава, јер, као што сам на почетку рекла, само помоћу више приступа и научних метода могуће је доћи до што потпунијег објашњења девијантности. Такође за разумевање девијантности значајне су и друге друштвене, па и природне науке.

Литература

• Диркем, Е, Правила социолошке методе, Правила која се односе на разликовање нормалног и патолошког, Савремена школа, 1963, Београд, 55-76
• Бекер, Х, Девијантност и девијанти, у Спасић, И, Интерпретативна социологија, Завод за уџбенике и наставна средства, 1998, Београд, 74-86
• Енгелс, Ф, Положај радничке класе у Енглеској-Резултати, у Маркс, Енгелс, Дела, т. 4, Prosveta : BIGZ, 1977, Beograd , 183-210
• Халарамбос, М, Социологија - теме и перспективе, Глобал Маркетинг, 2002, Загреб
• Гиденс, Е, Социологија, Економски факултет, 2003, Београд
• URL: http://webrzs.stat.gov.rs/axd/dokumenti/razno/MuZe.pdf