 | Екологија и друштво |
|
Универзитет у Београду Филозофски Факултет Одељење за социологију Семинарски рад на тему: Екологија и друштво ментор: студент: проф. др Вера Вратуша-Жуњић Ана Голубовић СО10/6 Београд Децембар, 2010 Увод Човечанство је упознато са ефектом стаклене баште још почетком 19. века захваљујући француском научнику Жан- Батиста Жозефа Фуријеа који је овај појам први дефинисао. Од тог периода до данас прошло је два пуна века, а свет се још увек бави тим истим проблемом- проблемом климатских промена. Шта је на нама да чинимо? Шта треба да се мења? Да ли можемо деловати као појединац или се учинци могу видети само ако смо удружени као општина, град, држава или- као становници једне Земље? Тим и осталим питањима ћу покушати да се бавим у овом раду. Појединац и екологија Човек је свестан климатских промена: окружен је медијима, написан је велик број књига, а и својим чулима може осетити промене. Проблем је што катастрофа која може да се деси још није дефинисана, она је у будућности- филозоф Карл Попер «имао је обичај да каже да ако бисмо то знали не би се више радило о будућности.» (15стр, Ентони Гиденс) Бек, са друге стране, у свом раду говори о иреалности, односно истовремено реалности и нереалности ризика. Они су повезани са предвиђањем, пројектовани су на будућност. Морамо данас да постанемо активни, да предузмемо превентивне мере, за проблем који ће настати тек сутра или прекосутра. Гиденс описује ту «лењост» човека уводећи израз «Гиденсов парадокс»: «Опасности које глобално загревање доноси, ма колико страшне изгледале, нису у свакодневном животу опипљиве, непосредне и видљиве, многи људи ће мирно седети и неће у погледу њих предузимати ништа конкретно. А јасно је да ће за озбиљну акцију, ако чекамо да оне постану видљиве и снажно изражене, бити сувише касно.» (10 стр, Ентони Гиденс) У свакодневним разговорима можемо чути различите реакције на питање решавања тих проблема: неки узвраћају питањем: «То није доказано, зар не?», или се солидаришу: « Кад други то буду урадили и ја ћу», или: «Ја као појединац не могу да променим стање ствари», или су „вредни“: «Има времена, урадићу то једног дана.» «Најнеухватљивија и најважнија информација која нам је потребна тиче се људских вредноћа». (149, Donella H. Meadows и др) Говорећи о недостатку чињеница и информација, аутори Граница раста говоре да се првенствено тражи људска вредноћа као најбитнија информација за успостављање равнотеже у климатским променама. Да ли је потребно променити људску свест? И ако је одговор да, како и ко то треба да уради? Иако би на први поглед природне науке требало да се баве заштитом животне средине, ипак су људи ти који угрожавају ту исту средину. Дакле, порекло људи је друштвене природе, па су такве и многе последице до којих он доводи. Тако да спасавање глобалног окружења подразумева свакако и технолошку промену, али најпре и друштвену. Гиденс износи мишљење да је први корак на политици државе- ограничити глобално загревање увођењем нових политичких мера: «Држава, у доба глобализације, мора да подразумева више нивоа: регионалну, градску и локалну управу. Али, како би резултати били што успешнији држава мора да сарађује с низом других установа и тела, као и са другим земљама и међународним организацијама.» (14 стр, Ентони Гиденс) Покрети «зелених» Корени настанка покрета «зелених» могу се наћи у извештају под насловом Границе раста који је штампао Римски клуб 1974. године. У свом извештају они предлажу стање равнотеже- стање у којем су људи и капитал устаљени: «нека врста стања које не расте». (140 стр, Donella H. Meadows и др) Да би се такво стање одржало за један дужи период потребно је следећа «динамичка равнотежа» (143 стр, Donella H. Meadows и др) : 1) Стопа рађања изједначује се са стопом смртности, а стопа капиталних улагања се изједначује са стопом депрецијације 2) Све стопа узлаза и излаза (рађања, смрти, инвестиције и депрецијације) се одржавају на минимуму 3) Ниво постојаног капитала и ниво људи као и њихов узајамни однос су усклађени са вредностима друштва. Било која људска делатност која не захтева велике количине необновљивих природних извора и која не загађује околину (васпитање, уметност, релгија, научна истраживања, спорт и друштвене делатности) могу се одвијати беконачно. «Најважније је од свега да дугорочни циљеви морају бити назначени, а да краткорочни циљеви морају бити у складу са њима.» (150 стр, Donella H. Meadows и др) «Реалистичан, дугорочан циљ који може водити човечанство уравнотеженом друштву, и људска воља да се тај циљ постигне.» (151 стр, Donella H. Meadows и др) Нове методе које би помогле функционисању новом друштву равнотеже: • рециклирање • делотворни поступци у поновном искоришћавању материјала • бољи дизајн производа ради повећања трајности и олакшања поправки • коришћење сунчевог зрачења • методе природне контроле над биолошким штеточинама • медицински напреци • усавршавање контрацептивних средстава Равнотежа би захтевала да се жртвују одређене људске слободе, као што је слобода рађања неограниченог броја деце, или потрошња неконтролисаних количина природних извора, ради других слобода, као што је ублажење загађивања и неодржив број људи. Да би друштво остало у дуготрајном стању равнотеже, релативни степен развоја становништва и капитала морају бити претходно одређени. Због тога је потребно извршити темељно истраживање и скупити велики број чињеница . Главни проблем раста људи и капитала је тај што се повећава и јаз између богатих и сиромашних, а коначна последица би, по ауторима, био «катастрофални крах» (147 стр, Donella H. Meadows и др), као што и Бек у свом раду помиње могућу апокалипсу. Највећа препрека праведној расподели светских извора, по извештају Римског клуба, јесте раст броја људи. «Зелени» су се развили у глобални покрет на првом светском окупљању непосредно пре конференције Уједињених Нација у Рију 1992. године. Окупили су се страначки представници из 80 земаља. Начела зелених: • «еколошка мудрост» ( еколошки склад или равнотежа) • друштвена правда • учесничка демократија • ненасиље • одрживост • поштовање различитости Гиденс наводи и следеће особине «зелених»: • супротстављање парламентарној политици • страх од превелике сарадње са државом • истицање народне демократије и локализма • супротстављање званичним институцијама власти • неповерење у капитализам и тржиште • непријатељски став према великим корпорацијама «Тиме што политика заштите природне средине постаје део уобичајених активности, зелени покрет ће губити(или је већ изгубио) свој идентитет. Иако зелене групе и странке које подржавају такве идеје неће нестати, утапање зелених у главне политичке токове подразумеваће одбацивање оних видова зелених ативности које нису суштински повезане са зеленим вредностима.» (71 стр, Ентони Гиденс) «У актуелним расправама о климатским променама ипак су присутне левичарско- десничарске нијансе: они који желе да на климатске промене реагују широким друштвеним реформама углавном гравитирају у политичкој левици; с друге страна, већина аутора који нису убеђени да су климатске промене последица људских активности припада десници.» (65 стр, Ентони Гиденс) Дакле, постоје две групе левичара који подржавају еколошке покрете и на њих гледају као на критичаре капиталистичког начина приређивања. Мета њихове критике су највећи загађивачи природе: индустријска предузећа, компаније... Они захтевају виши ниво корпоративне одговорности, апелују на компаније да воде рачуна о екологији. Друга група са подозрењем гледа на «зелене» зато што су део система: критикују капитализам само у његовим оквирима. За њих «зелени» само доприносе да капитализам боље функционише. Они не критикују само највеће произвођаче, него и све оне који на било који начин профитирају из приче о екологији и климатским променама, а притом не мењају ствари тј. не руше капитализам који је одговоран за загађивање. Њима је близак чувени Жижек који је екологију описао као «нови опијум за масе». Одржив развој Израз «одрживи развој» први пут је употребљен у Извештају Уједињених Нација из 1987. године, под називом Наша заједничка будућност. Дефинисан је као употреба ресурса који се могу рециклирати, да би се унапредио привредни раст, заштита животињских врста и разноврсност живих бића, и као обавеза одржавања чистог ваздуха, воде и земљишта. Гиденс наводи пет елеманата који одређују одрживост животне средине: 1) Стање еколошког система као што су ваздух, земља и вода. 2) Притисци којима су ти системи изложени, укључујући нивое загађивања. 3) Утицај тих притисака на људско друштво, мерен критеријумима као што су расположивост хране и изложеност болестима. 4) Друштвена и институционална оспособљеност једне заједнице да решава проблеме у вези са животном средином. 5) Способност управљања глобалним општим добрима, нарочито атмосфером. Загађивач плаћа Ризици се најчешће одвијају тамо где се стварна материјална беда објективно може смањити и друштвено изоловати различитим правним заштитама, уредбама, технолошким могућностима. Дакле, у богатим и развијеним областима: «Загађивач плаћа- онај који изазива загађење животне средине- пре свега емисијом штетних гасова треба да изврши надокнаду сразмерну нанетој штети.» (85 стр, Ентони Гиденс) Држава гарант «Држава преузима одговорност за остваривање општих циљева и обезбеђује да се оно одвија на транспарентан и прихватљив начин.»(87 стр, Ентони Гиденс) На држави је да преузме иницијативу у складу са еколошким циљевима. Политичко приближавање «Подразумева ниво позитивног преклапања мера за ублажавање климатских промена са осталим областима јавне политике тако да се оне међусобно подстичу.» (87 стр, Ентони Гиденс) Стављање у први план «Коришћење разних политичких мера којима се глобално загревање може држати на истакнутом месту у политичим дешавањима.» (89 стр, Ентони Гиденс) Гиденс у погледу на будућност сматра да је човечанству потребно превазилажење политичких разлика. На ризике се не сме гледати као на питање односа левице и деснице: «Ниједно делање (или неделање) није без ризика; и да, стога, у одређивању политике увек треба имати у виду равнотежу ризика и могућности.»... «Неопходно је приближавање опште политике и политике у погледу климатских промена.» (90 стр, Ентони Гиденс) Бек нуди једну формулу: «беда је хијерархијска, смог је демократски» (54 стр, Бек Урлих). Просто речено, беда је класно дефинисана, а смог, односно, ризици су анти-класни, глобални- и управо у томе лежи политичка снага ризика. Писац такође помиње термин «Ефекат бумеранга» (55 стр, Бек Урлих) који се односи се на ризике. Чак ни богати и моћни нису безбедни у односу на њих, починилац и жртва постају једнаки, више се не праве разлике између белог и црног, Севера и Југа – сви смо на истом, најзад сви једнаки у најнезамисливој ситуацији – могућој апокалипси. У класном друштву основна покретачка снага се сажима у једну реченицу: «Ја сам гладан!», док је у ризичном друштву: «Ја се плашим!» (73 стр, Бек Урлих), дакле, уместо заједништва услед беде, долази до заједништва из страха. Ризици који настају услед еколошких проблема руше све границе, могу бити побеђени само у оквиру светског друштва, превазилазећи војне савезе и људске границе. Гиденсова основна теза је да индустријске земље морају бити предводници у решавању проблема изазваним климатским променама. Успешност тих настојања у великој мери зависи од влада и државних апарата. (112 стр, Ентони Гиденс) Екологија и криза капитализма Горц, са друге стране, повезује екологију и кризу капитализма: «Човечији живот на земљи је несигуран и, да би се одржао, човек мора да мења одређене равнотеже екосистема.» (50 стр, Andre Gorz) Надакумулација Надакумулација је кад је «удео капитала у производњи тако велики да се капитал више не може репродуковати нормалним ритмом.» (52 стр, Andre Gorz) Тада управљачи капиталистичког система прибегавају повећањем количине продате робе и повећањем цена роба уз задржавање истих обима продаје. Тако долази до трошења огромне количине «енергије, рада, сировина и капитала, а да људи у суштини не живе знатно боље.»(53 стр, Andre Gorz) Долази до: • Замене челика алуминијом (чија производња захтева петнаест пута више енергије) • Замена железничког саобраћаја друмским (иако друмски троши шест до седам пута више енергије и трошнији је него железнички) • Скраћивања века трајања «беле технике» на шест до седам година • Замена природних влакана и коже краткотрајним синтетичким сировинама • Све веће коришћење амбалаже, као и одеће и посуђа, која се после употребе баца (иако производња такве амбалаже захтева исто времена колико и производња трајних амбалажа) • Изградња зграда од алуминијума и стакла (код којих захлађивање и грејање троши исто онолико енергије) Криза репродукције Временом дошло је до тога да се размишља о ономе што је досад било бесплатно и у изобиљу: о ваздуху, води, шуми, плодности тла, животињама, сировинама. «Индустрија сада за своје потребе троши више но што је трошила у прошлости: она финалним потрошачима нуди мање производа но што их је нудила у прошлости. Њена је ефикасност смањена, њени физички трошкови су порасли. То је чињеница пред којом се налазимо.» Решење за овај проблем лежи у обрнутој капиталистичкој логици: «створити минимум потреба, те потребе задовољити најмање могућим утрошком сировина, енергије и рада, са што је могуће мањим штетама.» (56 стр, Andre Gorz) Закључак Наведени аутори нам нуде различита решења: промене у политици, индустрији, државном апарату, капитализму, медијима, као и подстицање воље и жеље сваког појединца. То су све чиниоци који заиста морају кренути у погон, али по мом мишљењу, најпре треба да кренемо у борбу у сопственом дворишту. Требало би почети од најситнијих корака, па тако не би требало куповати више од сопствених потреба, а кад се купује, требало би понети торбу уместо узимања пластичних кеса, куповати робу са дужим роком употребе, све што се може поправити то и урадити и тако наставити са коришћењем, све оно што нам више не треба и желимо бацити, а има употребну вредност можемо дати ономе коме је потребно, возити се што мање аутомобилом, пешачити, возити бицикл. То су све мали кораци, ка нечем што би морали да предамо наредним генерацијама, а то је: чистија планета. Не будимо пасивни проматрачи. Покушајмо да будемо узори понашања и другима. Наравно, ниједан појединац није у могућности да очисти свет, али мањина којој се својим моделом обраћамо може да донесе одлуке које би зауставиле процес даљих кидања равнотежа у природи. Та мањина су власти у високоиндустријализованим државама и на њима је историјска одлука по човечанство. Коришћена литература Бек, Урлих, 1986, О логици расподеле добара и расподеле ризика, Ризично друштво, Филип Вишњић, Београд, 2001, 31-75 Гиденс, Ентони, 2010, Зелени и после њих, Повратак на државно планирање, Климатске промене и политика, Клио, Београд, 2010, 10-11, 14-15, 65, 68-71, 80, 85-90, 112 Гиденс, Ентони, 2007, Прираштај становништва и еколошка криза, Социологија, ЕФ, Београд, 625-648 Горц, Андре, 1975, Екологија и криза капитализма, Богатство ствара сиромаштво, Једнакост и различитост, Екологија и политика, Просвета, Београд, 1982, 50-64 Медоуз, Х, Донела и др, 1972, Стање равнотеже, Раст у стању равнотеже, Једнакост у стању равнотеже, Прелаз од раста на глобалну равнотежу, Границе раста, Стварност, Загреб, 140-151 |
