 | однос између полова у моногамној породици |
|
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ У БЕОГРАДУ ОДЕЉЕЊЕ ЗА СОЦИОЛОГИЈУ СЕМИНАРСКИ РАД ОДНОС ИЗМЕЂУ ПОЛОВА У МОНОГАМНОЈ ПОРОДИЦИ МЕНТОР: СТУДЕНТ: ВЕРА ВРАТУША АЛЕКСАНДРА СТЕФАНОВИЋ SO10/57 БЕОГРАД, ДЕЦЕМБАР 2010 САДРЖАЈ САДРЖАЈ 2 УВОД 3 НЕЈЕДНАКА СВЕСТ О ЈЕДНАКОСТИ 4 ЗАКЉУЧАК 8 УВОД Кроз историју породица је постојала у различитим облицима, али је увек одржавала потребу да се оствари свецели међуљудски однос. О породици не можемо говорити а да при том не помислимо на однос међу половима. Лутамо шопинг центрима, тражимо задовољство у тренутном, трудимо се да удовољимо сопственим потребама, а заборављамо на самохране мајке, на жене које сваког дана бришу прашину на истом месту у кући и тако једно тридесет година, незадовољне сопственим животом, неостварене и непроизведене у образоване индивидуе са новцем који сваког дана траже од својих мужева како би им спремиле ручак, а живимо у 21. веку и позивамо се на једнакост и равноправност. На све ово можемо гледати и као корисно за друштво јер су јавна и приватна сфера одвојене и чувају супериорност полова и свом домену, али исто тако и као на шав који ће пући оног трена када неко од супротстављених снага открије своје незадовољство. Још увек су многи брачни односи закамуфлирани љубављу и не дају се лако спознати. Помислимо на саму реч пол која би могла да потиче од речи половина, при чему закључујемо да две половине дају једно цело. Жене су пошле путем ослобађања од „природних“ улога које су им вековима наметнуте од стране мушких законодаваца. Оне су се нашле на слободном тржишту које својом слободом скрива угњетачке класне односе и које их тера да бирају између мајчинског инстинкта и сопственог самоостварења. Да ли брак припада епоси која нестаје? Да ли је стварност у складу са новом свешћу? Шта се крије иза пароле заједништва, иза фасаде идеалних односа? Какв се иронија јавља у опису нове мушке слике жене? Шта се дешава са мушкарцем и како се друштво односи према његовој традиционалној улози хранитеља? Шта је узрок конфликта међу половима и како се могу решавати ? Из чега проистиче угњетавање жена и како се може превазићи? Само су нека од питања на које нам Бек, Енгелс и Парсонс покушавају одговорити. НЕЈЕДНАКА СВЕСТ О ЈЕДНАКОСТИ „Моногамија је настала услед концентрације већих богатстава у једној руци- и то у руци мушкарца- и услед потребе да се та богатства оставе у наслеђе деци тог мушкарца, а не деци неког другог.“ Ово је Енгелсов покушај да нам предочи како је настала моногамна патријархална породица о којој ће се у даљем тексту говорити. Моногамна породица је економски условљена јер се рађа оног тренутка када приватна својина однесе превагу над заједничком и један пол буде подчињен од стране другог. „Индустријско друштво је модерно сталешко друштво.“ (Бек, У. Ризично друштво, „Ја сам ја“, 189) Бек узима за базу индустријског друштва антагонизам међу половима , односно неједнак положај мушкараца и жена где доходовни рад претпоставља рад у кући. Будући да се производни рад обавља за новац онај ко се бави васпитавањем деце и одржањем чистоће породичног дома осуђен је на неплаћени рад и лишен могућности да сам себе издржава. У овоме се огледа феудална основа индустријског друштва која је наслућена већ у колевци, а која жену потчињава мушкарцу. „Радикални феминизам оптужује мушкарце за експлоатацију жена, које за мушкарца обављају неплаћени рад и које су лишене приступа позицијама моћи.“ (Хараламбос, М. (2002) стр. 136) Производни и непроизводни рад је могуће дефинисати производном ценом при чему ће онај који заслужује награду бити користан, а онај који нема тржишну цену биће непроизводан. Енгелс ће зато ослобађање жена видети у „увођењу целог женског друштва у јавну радиност.“ (Енгелс, 1960: 83) Није баш јасно зашто Енгелс ослобађање жена види у њиховом смештању у друштвену производњу јер би то значио ставити их у „исти кош“ са мушкарцима (пролетаријат) и дозволити им да буду експлоатисане. Талкот Парсонс пак породицу схвата као релативно затворен систем где се однос полова темељи на „јединству сегрегираних, али комплементарних улога.“ Мушкарац зараду стиче учествовањем у подсистему рада и он је шав који повезује породицу и друге делове тог подсистема. Женина улога почива на емотивној заштити и координацији чланова породице. Оваква подела, по мишљењу Парсонса је функционална јер омогућава хармонију између полова који су сконцентрисани на сопствену сферу деловања и не представљају конкуренцију у туђој. Парсонс сматра да оваква подела улога према полу не садржи никакве неједнакости већ да се ради о улогама које имају подједнак формални значај. (Милић, 2007: стр.139) Бек у оквирима модернизације предпоставља модерну и контрамодерну. Модерна је оличена индустријализацијом 19. века која захтева постојање приватне и јавне сфере рада, односно примарне породице у којој је жена домаћица. Енгелс говори да је у старом комунистичком домаћинству које је обухватало велики број парова одржање истог било поверено женама. Оно је било јавно и нужно исто колико и мушки рад прибављања хране. Но са појавом патријархалне моногамне породице он је изгубио јавни значај који је посвећен стицању капитала. „Жена је постала служавка, искључена из учешћа у друштвеној производњи.“ (Енгелс, 1960: 82) Док контрамодерна, историјски гледано настаје после Другог светског рата. Бек сматра да управо тада нестаје сталешка основа индустријског друштава (Бек, 2002: 191). То је логично јер се у том периоду јавља недостатак радне снаге који ће захтевати укључење жена у тржиште рада, али нејасно је зашто Бек није одабрао Први светски рат јер је то почетак сличних захтева када долази до детрадиционализације породице (навала на тржиште рада, борба за уједињење доходовног рада и рада у кући и ослобаћање од сталешких диктата полова (Бек, 2002: 192). Она доводи у питање односе међу половима и саму основу породице. Људи почињу да експериментишу са новим формама уједињавања, рада и живота. „Приватна сфера постаје јавна.“( Бек, 2002: 193) Све постаје несигурно. Што се одражава на пораст невенчаних бракова, развода и људи који живе сами. (У Србији се 1991. год. од 45145 склопљена брака развело 8018, а 2009. год се од 36853 развело 8505.) Енгелс сматра да је крупна индустрија начинила последњи корак владавине мушкараца у пролетаријату, јер је довела жену на тржиште рада и учинила је често и хранитељем. Ипак и даље постоје трагови мушке бруталности која је наслеђена из почетних облика владавине моногамије. Прељуба и хетеризам више нису значајни, а жена је добила право на развод брака. (Енгелс, 1960: 80) Бек нас упозорава да нећемо много добити ако институционалне структуре остану нетакнуте. „ Изједначавање мушкараца и жена не може се постићи у институционалним структурама које претпостављају њихову неједнакост.“ (Бек, 2002: 189) Не треба да нас изненаде сукоби који ће се притом јавити јер „свест иде испред услова.“ (Бек, 2002: 174) Парсонсова теорија би вероватно наишла на камен спотицања у Другом светском рату јер су жене дошли у ситуацију да морају да продру у „мушку“ сферу рада. „Људи се ослобађају окова природе... Закон који их обузима, гласи. Ја сам ја, а потом: ја сам жена. Ја сам ја, а потом: ја сам мушкарац.“ ( Бек, 2002: 187) Бек каже да људи желе да се ослободе државног права, црквеног морала, традиције при чему се успостављају тенденције индивидуализације. Међутим тада и управо тада они „не тежа животу ван брака и породице.“ (Бек, У. стр. 177) Верност се не доводи у питање, јер је подразумевана. Парадоксално је, али „потреба за заједничком интимношћу повећава се губицима, које индивидуализација доноси. На тај начин брак ишчезава и поново бива оваплоћен у самом себи. То је захтев да жена и мушкарац представљају индивидуу једнаку у правима и могућностима при чему би се експериментална улога о којој говори Парсонс доделила не само жени већ и мушкарцу. Енгелс сматра да је брак заснован на индивидуалној полној љубави која је по својој природи искључива и када буду одстрањени сви споредни економски односи ( класна подела рада и приватна својина) доћи ће до пуне слободе склапања брака заснованој на „узајамној наклоности“. „Ако изостану економски обзири , услед којих су жене подносиле уобичајена неверства мужева онда ће тиме постигнута равноправност, утицати у неупоредиво већој мери у том смислу што ће мужеви постати стварно моногамски наго пак у том смислу што ће жене постати полиандриске.“ (Енгелс, 1960: 92) Овако би Енгелс одговорио на питање са којим се свакодневно сусрећемо: - Зашто је жени забрањена полна слобода која је готово пожељна код мушкарца? „На једној страни су се догодиле епохалне промене, нарочито на пољу сексуалности, права и образовања... На другој страни, оне су у супротности са константношћу у понашању и константношћу положаја мушкараца и жена.“ ( Бек, У. стр 174) Бек ову тезу појашњава:“врата која су отворена у образовању... поново се затварају на тржишту запошљавања и рада.“ (Бек, 2002: 178) Узмимо за пример политику, масовне медије, привреду, универзитете и видећемо како се приближавамо врху друштвене пирамиде да тако опада број жена. Можемо сматрати да моћ монополизују мушкарци. „Мушкарци задржавају своју материјалну моћ и контролишу женску радну снагу. Они увелико спречавају женама које раде приступ пословима од којих би могле у потпуности покрити своје животне трошкове. Присиљавају жене да буду финансијски зависне од мужева и тако контролишу рад жена и нихово својство домаћице и мајке.“ (Хараламбос, 2002: 149). То је налик на Веберову дефиницију „константног збира“ где она представља фиксну количину, те стога ако неки имају моћ други је немају (Хараламбос, 2002: 591). „Моногамија отвара епоху у којој се благостање и развој једних остварује страдењем и потискивањем других.“ (Енгелс, 1960: 73). Нажалост амбициозне девојке између 15 и 19 година доживљавају „шок додира са стварношћу“ и осуђене су да освајају бродове који тону, типичне женске послове. Енгелс сматра да је крупна индустрија отворила пут пролетерки у друштвену производњу, али је онемогућила да привређује ако жели да оствари своје дужности према породици и обратно. (Енгелс, 1960: 82) Сличну дилему помињаће и Бек који говори „властитом животу“ жене и „постојању за друге“ (материнство и партнерски однос). (Бек, 2002: 184) Парсонс признаје да је у улози одрасле жене видљива напетост и незадовољност, али он то приписује неуротичности појединачних жена. „Жена за шпоретом је прошлост... Жели се самостална жена која зна шта хоће. Нова самостална жена је у томе да самостално и одговорно управља својим стварима (и стварима осталих чланова породице) и тиме допринесе растерећењу мушкарца.“ (Бек, 2002: 183) Потпуно је јасно зашто мушкарци оваквим именовањем ствари скривено оправдавају сталешки поредак полова јер би то за њих значило: „вишак конкуренције, одустајање од каријере, више рада у кући.“(Бек, 2002: 185) „ Мушкарци који обављају кућне послове пате од синдрома жена које обављају кућне послове: несагледивост посла, немање признања, немање самосвести.“ (Бек, 2002: 183) Да се оправдати такав став јер нико не жели да траћи време на досадне кућне послове који одузимају време и у многоме спречавају остварење у јавној сфери. Ипак долази до промене и у свести мушкараца који се више не стиди да покаже своје емоције, па ни да заплаче. Бек покушава да укаже да овакав поредак ствари не користи ни женама ни мушкарцима. Парсонс сматра да експресивна улога жене и инструментална улога мушкарца треба да буду комплементарне. (Хараламбос, 2002: 132) То значи да мушкарац треба да учини све да израбљујући себе оствари идеал мушкарца хранитеља породице, док жена треба да пружи љубав и разумевање, али ако је и она незадовољна својим положајем однос ће постати конфликтан, а не хармоничан. „Ослобађање из сталешки додељених улога полова никада не погађа само једну страну – жену. Оно је могуће и то само онолико, колико и уколико и мушкарци промене оно што је за њих разумљиво по себи и своје понашање.“ (Бек, 2002: 181) Бек нам отвара врата могућег решења. Он сматра да ће се институционалним мерама спречити непотребне приватне препирке (више вртића, флексибилно радно време, боље социјалне заштите) (Бек 2002: 188) ЗАКЉУЧАК „Оно што мора да се рашчисти у конфликтима који данас избијају између мушкараца и жена јесу персонализоване противуречности једног индустријског друштва, које у својој целовитој модернизацији и индивидуализацији уништавају истовремено модерне и сталешке основе њихове способности да живе заједно.“ (Бек, 2001: 186) Енгелс сматра да ће ослобађање жена у будућности и њено изједначавање са мушкарцем бити могуће тек онда када буде учествовала у великим размерама у производњи, а кућни послови је буду незнатно оптерећвали. Парсонс верује да је за истинску равноправност потребно да постоји „јединство сегрегираних, али комплементарних улога.“ Сведоци смо свакодневног сексизма, често веома несвесног система веровања којим жену или мушкарца сматрамо инфериорним. Ипак долази до значајне промене свести. Мушкарци све чешће обављају кућне послове и тога се не стиде, док жене јуре у освајање тржишта који су мушкарци давно заузели. Као да је дошло до засићења старих и потребе за новим односима. Жене постају често хранитељи породице и више не зависе од мушке руке што им даје свест о независности и могућности сада оне крену у потрагу за новим партнером. Међутим и даље постоји потреба за верношћу у односима међу половима као и потреба да се „светско историјски пораз“ жена о којој говори Енгелс претвори у женску победу. ЛИТЕРАТУРА Бек Урлих, 2002, „Ја сам ја“, Ризично друштво у сусрет новој модерни, Филип Вишњић, Београд, стр. 173 – 194 Енгелс Фридрих, 1960, Порекло породице, приватне својине и државе, Култура, Београд, стр. 69-94 Милић Анђенла, 2007, Социологија породице критика и изазови, Београд, стр. 135-143 Хараламбос М, 2002, Социологија – теме и перспективе, Г. Маркетинг, Загреб, стране 127 - 150 http://webrzs.stat.gov.rs/axd/god.htm |
