Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

Филозофски факултет, Београдски универзитет

Предмет:

Феминистички покрет у свету и у Србији

Професор:   Студент:

Vera Vratusa Stevanovic Teodora Dunja so10/43

Београд, 2010

Феминизам

 Феминизам је друштвени покрет који се залаже за ослобађање жена од насиља , сексизма и од традиционалних женских улога и за прихватање жена као целокупне личности. Феминистички покрет се бори за остварење економске и политичке равноправности жена. Идеја покрета је уједињење жена како би се превазишла дискриминација. У почетку је био ограничен само на жене а касније су и мушкарци били активисти овог покрета.

 Феминисткиње сматрају да је патријархат, као доминација мушкараца над женама ,основна врста угњетавања која се провлачи кроз све сфере. Познат слоган 'лично је политичко' указује на то да појединачна репресија у кући ,мужа над женом, ствара глобалну репресију у друштву мушкарца над женом.Феминизам је назив за скупину идеологија којима је циљ био побољшање положаја жене у друштву, односно изједначавање права жена са правима мушкарца.

 Феминистички покрет се испољавао у два облика: као покрет за равноправност у платама и као покрет за давање права гласа женама. Жене су за исти рад биле мање плаћене и желеле су да се изборе против неправде.

 Феминизам се развијао у три таласа:

· Први талас - траје кроз XIX век и означава борбу жена за право гласа. Те феминисткиње су познате као суфражеткиње.

· Други талас - јавља се шестдесетих година и траје до осамдесетих година XX века. Означава класне поставке и фокусе феминизама; организација масовног покрета, родна равноправност, антиимперијализам, промену законодавства, женске и феминистичке часописе, едукација жена, проблематика мушког насиља и слично.

· Трећи талас феминизма - започиње крајем 1980-их и развија се и данас; редефинише род и родне разлике.

Порекло и развој феминизма

 Као политички термин, феминизам је био изум XX века, а у свакодневном језику уобичајен је тек од шестдесетих година. (Термин “феминист” први пут је употребљен у XIX. веку као медицински термин којим се описује или феминизација мушкараца или маскулинизација жена.) У модерној употреби, феминизам је увек у вези са женским покретом и покушајем унапређивања друштвене улоге жена. Као такав, он се везује за два основна веровања: да су жене, због свог пола, у неповољном положају; и да овај неповољан положај може и треба да се преокрене. На овај начин, феминисткиње осветљавају оно што оне виде као политички однос између полова, превласт мушкараца и подређеност жена у већини друштава, ако не и у свима. Ипак, феминизам такође карактерише различитост гледишта и политичких позиција. Женски покрет се борио, на пример, за циљеве који сежу од добијања права гласа за жене, установљења једнаког приступа образовању и повећања броја жена на елитним положајима у јавном животу, до легализације абортуса, престанка обрезивања жена и укидања рестриктивних или понижавајућих правила одевања. Слично томе, феминисткиње су усвајале како револуционарне, тако и реформистичке политичке традиције, а феминистичка теорија се повремено ослањала на потпуно различите политичке традиције и вредности.

 Све до шестдесетих година, родне разлике су се ретко сматрале политички занимљивим или важним. Ако су врло различите друштвене, економске и политичке улоге мушкараца и жена уопште разматране, обично су сматране “природним” и зато неизбежним. На пример, мушкарци, а вероватно и већина жена су прихватали да просте чињенице биологије намећу неку врсту поделе рада у друштву на мушке и женске послове: због чињенице да рађају и доје децу, жене су погодне да воде бригу о домаћинству, док су мушкарци, због веће физичке снаге, погодни да раде изван куће, у јавном свету рада. Уобичајена политичка теорија, обично потпуно игноришући родне разлике, имала је свој удео у одржавању таквих веровања. Заиста, за феминизам се може рећи да раскринкава “мобилизацију пристрасности” која је традиционално деловала у оквиру политичке теорије, помоћу које су генерације мушких мислилаца, неспремних да испитају привилегије и моћ које је уживао њихов пол, успевале да улогу жене држе подаље од политичког програма.

 Мада је термин “феминизам” можда скорашњег порекла, феминистичка гледишта су нашла свој израз у многим различитим културама и њиховим трагом може се стићи чак до античких цивилизација Грчке и Кине. Књига о граду жена Кристен де Писан ,објављена у Италији 1405. године која бележи дела славних жена из прошлости и брани право жена на образовање и политички утицај, наговестила је многе од идеја модерног феминизма. Ипак, организован женски покрет није се развио све до XIX века. Као први текст модерног феминизма обично се узима Одбрана права жена (1792) Мери Вулстонкрафт који је писан на фону Француске револуције. До средине XIX века, окосница женског покрета је постала борба за женско право гласа, право да гласају, борба која је била инспирисана прогресивним проширивањем права гласа за мушкарце. Овај период се обично означава као “први талас феминизма”, а карактеристичан је по захтеву да жене треба да уживају иста законска и политичка права као и мушкарци. Женско право гласа је било главни циљ феминизма, јер се веровало да, кад би жене могле гласати, брзо би ишчезли сви други облици полне дискриминације или предрасуда.

 Женски покрет је био најјачи у земљама у којима је политичка демократија била најнапреднија; жене су захтевале права која су њихови мужеви и синови у многим случајевима већ уживали. У САД, женски покрет је настао током 40-тих година 19. века, делимично инспирисан борбом за укидање ропства. Славна конвенција Сенека Фолс , одржана 1848. године, означила је рођење покрета за женска права Сједињених Држава. Тада је усвојена Декларација о осећањима коју је написала Елизабет Кеди Стентон (1815-1902) која се свесно ослањала на језик и принципе Декларације о независности и између осталог, захтевала право гласа за жене. Године 1869. основано је Национално удружење за женско право гласа које су предводиле Стентонова и Сузан Б. Ентони (1820-1906), а 1890. године, оно се ујединило с конзервативнијим Америчким удружењем за женско право гласа. Слични покрети су се развили и у другим западним земљама. У Великој Британији, организовани покрет се развио током 50-тих година 19. века, а 1867. године Доњи дом је одбацио први предлог за женско право гласа, амандман на Други реформски акт, који је предложио Џон Стјуарт Мил. Британски покрет за женско право гласа је, након формирања Женске друштвене и политичке уније 1903. године коју су предводиле Емелин Панкхерст (1858-1928) и њена кћерка Кристабел (1880-1958), усвајао све милитантније тактике. Из своје тајне базе у Паризу, Панкхерстове су координирале борбу директне акције, у којој су “сифражеткиње” изводиле масовне нападе на својину и организовале низ јавних демонстрација које су имале велики публицитет.

  “Први талас” феминизма се завршио након што су жене добиле право гласа које је први пут уведено 1893. године, на Новом Зеланду. 1920. године, 19. амандманом на Устав Сједињених Држава даје се право гласа америчким женама. У Великој Британији, право гласа је било проширено на жене 1918. године, али још једну деценију оне нису постигле једнака гласачка права као мушкарци. Иронија је судбине да је освајање права гласа, у многим погледима, ослабило и подрило женски покрет. Борба за женско изборно право уједињавала је и инспирисала покрет, дајући му јасан циљ и кохерентну структуру. Осим тога, многе активисткиње су наивно веровале да су, добивши изборна права, жене постигле пуну еманципацију. Женски покрет је обновљен тек појавом “другог таласа” феминизма 60-тих година 20. века.

 Објављивање дела Бети Фридан Мистика женског рода 1963. године много је значило за покретање феминистичке мисли. Фриданова је кренула да истражи оно што је назвала “безимени проблем”, фрустрацију и несрећу које многе жене доживљавају као резултат тога што су ограничене на улоге домаћица и мајки. “Други талас” феминизма је признао да остварење политичких и законских права није решило женско питање. И заиста, феминистичке идеје и аргументи су постајали све радикалнији, а повремено су били и револуционарни. Књиге као што су Полна политика (1970) Кејт Милет и Женски евнух (1970) Џермејн Грир, усредсређујући пажњу на личне, психолошке и полне аспекте женског угњетавања, помериле су границе онога што се претходно сматрало “политичким”. Циљ “другог таласа” феминизма није био само политичка еманципација, већ “женско ослобађање”, циљ који је дошао до израза у идејама растућег Покрета за ослобођење жена. Такав циљ није се могао постићи само политичким реформама или законским променама, већ је захтевао, доказивале су модерне феминисткиње, радикалан и можда револуционаран процес друштвене реформе.

 Од првог процвата радикалне феминистичке мисли крајем 60-тих и почетком 70-тих година, феминизам се развио у особену и етаблирану идеологију чије идеје и вредности оспоравају већину основних претпоставки конвенционалистичке политичке мисли. Феминизам је успео да род и перспективе рода успостави као важне теме у низу академских дисциплина и да подигне свест о питањима рода у јавном животу уопште. До 90-тих година, феминистичке организације су настале у свим западним земљама и већем делу света у развоју. Међутим, ови развоји су ишли упоредо с два процеса. Први је процес дерадикализације, а тиме и отклон од понекад бескомпромисних позиција које су биле карактеристичне за феминизам раних 70-тих. Ово је довело до популарности идеје “пост-феминизма” која сугерише да се женски покрет, пошто су феминистички циљеви углавном постигнути, креће “даље од феминизма”. Други процес је процес фрагментације. Уместо да просто изгуби своју радикалну или критичку оштрицу, феминистичка мисао пролази кроз процес радикалне диверсификације због чега је надаље тешко, а можда и немогуће, идентификовати “заједнички именитељ” феминизма. Поред тога, “језгру” феминистичких традиција – либералном, социјалистичко/марксистичком и радикалном феминизму – морају се данас додати постмодерни феминизам, психоаналитички феминизам, црначки феминизам, лезбијски феминизам, итд.

Феминистички покрет у Србији

 Настанак феминистичких група у Србији био је концентрисан у Београду до почетка 90-их година,при чему су се многе од њих угасиле или трансформисале у друге групе ,организације или делатности у оквиру покрета.Током 90-их година је било карактеристично ширење женских група изван метрополе.Ипак током 90-их година сам покрет је донекле стагнирао због политичких ситуација у држави које су биле веома неповољне.Сва активност је била оријентисана на преживљавање.Средином 90-их наступа експанзија женских група .Тако их је у периоду од 1995. до 1999. године основано само 14 ,од којих само једна датира из 1995; 7 основане у периоду од 2000 до 2001. Под тешким околностима за живот за време санкција ,НАТО агресије, веома тешком економском ситуацијом, жене постају свесне да се саме морају изборити за промену и побољшање, како општих друштвених прилика, тако и оних које се тичу самих жена.

 Величина групе је варирала. При том није било група са мање од пет чланица. Највећи број група карактерише број од пет до десет чланица.А било је оних које су бројале и преко двадесет чланица. Образовање је свакако један од најбитнијих критеријума положаја жене у друштву.У саставу феминистичких група доминирале су жене са високим, тј. Факултетским образовањем

Литература:

· Милић Анђелика, Женски покрет на раскршћу миленијума: Извештај о емпиријском истраживању у Србији и Црној Гори, Семинар ѕа женске студије одељења за социологију Филозофског факултета у Београду, 2002 ,стр. 37-40

· Интернет: http://sr.wikipedia.org/

· Хејвуд Ендру ,Политичке идеологије: Увод, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2005, стр. 252-255