 | Родне улоге и неједнакост |
|
Универзитет у Београду Семинарски рад из Увода у социологију 1 Професор: Вера Вратуша –Жуњић, др Београд, децембар 2010. године
САДРЖАЈ 1. Увод 2. Биолошко и културно становиште 3.Родне улоге 4.Родна неједнакост 5.Закључак 1. Увод У овом раду покушаћу да објасним родне улоге и родне неједнакости, као и то како настаје неједнакост између мушкараца и жена и да ли је могуће решити тај проблем. Да бисмо схватили порекло родних неједнакости и улога, неопходно је дефинисати пол и род и разлике пола и рода . Пол се може дефинисати као биолошки појам, који означава анатомску структуру, па тако разликујемо мушкарце и жене. Стога су појмови који се односе на пол мушкарац или жена. Полне карактеристике су видљиве одмах по рођењу и односе на телесна обележја, као што су спољашње гениталије, унутрашње гениталије, хормони. Ти аспекти се односе на примарне полне карактеристике. Секундарне полне карактеристике односе се на карактеристике које се развијају касније, током одређеног периода у животу (пубертет) и то су облик лица, облик тела, глас и слично. Из овога закључујемо да се пол односи искључиво на биолошке особине појединаца, док се род односи на очекивана, наметнута или друштвена понашања полова. Особа може припадати мушком или женском роду. Дакле, род се углавном користи у културном и друштвеном контексту. Међутим, није нужно д a ће се неко понашати као мушкарац или жена. Мушкарци могу да се понашају као жене, као што и жене могу да живе и понашају се као мушкарци. Ти променљиви аспекти су њихов род. Поред ова два појма, појам сексуалности је битан, јер се односи на одлику особе и на карактеристике њеног понашања. То је начин на који појединац изражава своју припадност полу и роду. Најпростије разликовање појмова пол, род и сексуалност битно је како бисмо касније у тексту могли да схватимо на шта се односе термини родне улоге, родне неједнакости, родни идентитет, полни идентитет и слично. 2.Биолошко и културно становиште Постоји значајан број података у литаратури који указује на биолошке разлике мушкараца и жена. Сматра се да су одређене разлике у мозгу значајне за полну припадност, у смислу полне и родне оријентације, родних улога, репродукције. Хромозоми одређују пол- код жена постоје XX полни хромозоми, док су код мушкараца то XY хромозоми. Оба пола луче низ полних хормона, па се сматра да ће одређени хормони утицати на жене да се понашају женствено, брижно и осећајно или не, па тако и да постоје хормони који ће утицати на мушкарце да се понашају мужевно, агресивно и такмичарски. Међутим, постоје особе које су рођене и са мушким и са женским полним карактеристикама. Те особе су особе интерсексуалног типа. Постоје и транссексуалне особе, чије се полне карактеристике не поклапају са полним идентитетом, услед чега обично имају намеру да промене свој пол. Многи аутори сматрају да управо те биолошке карактеристике одређују понашање мушкараца и жена и на тај начин и поделу родних улога. Сматра се да из тог разлога већина мушкараца има развијене визуелно -просторне способности, док већина жена има развијене вербалне и језичке вештине. На основу тога се изводе и закључци због чега су жене осећајније и брижније од мушкараца. Дакле, на основу биолошких разлика објашњавају се разлике у понашању, али и разлике у извршавању послова. Ове теорије су доста критиковане, јер се занемарује утицај социјализације и друштвени утицај на особе. Не мора нужно да значи да ће се жена понашати брижно или женствено, нити да ће се мушкарац понашати агресивно. Велики број аутора наводи важност друштвеног утицаја на понашање људи. Ann Oakley наводи да "социјализација у модерним индустријским друштвима обликује понашање девојчица и дечака од најранијег доба" ( Haralambos ,2002:134). Она објашњава да се разлике подстичу усмеравањем дечака и девојчица према разлицчитим садржајима ( као што је усмеравање девојчица да се играју са луткама и дечака са аутомобилима). Стога се сматра да су разлике мушкараца и жена научене и производ социјализације, а не биолошких разлика. 3.Родне улоге Термин улога користи се да означи понашање које се одвија по неком наученом друштвеном обрасцу. Улоге које се одигравају најчешће су повезане са полом. Мушкарци и мушке улоге се типично везују за снагу и опасна занимања, док се жене и женске улоге најчешће везују за бригу о деци и њиховим васпитавањем. Упркос овим стереотипима, ове разлике се све више смањују. Многе културне и друштвене разлике у обрасцима понашања које се везују за два рода, мушки и женски, прихватају се и препознају како појмови који са собом носе одређена очекивања и класификације. У технолошком западњачком друштву, мушкарац није исто што и у не-технолошком афричком друштву. Жена у оба типа не представља исто. Вредности које индивидуе додељују полу и роду могу се веома разликовати. Стога се особе идентификују као припадници одређених група, као хомосексуалне, хетеросексуалне особе, као механичари/ке, анархисти/киње и слично. Полни идентитет је начин на који себе особа види као мушко или женско. Овакав унутрашњи осећај осликава физичку појаву особе и типичну улогу везану за пол коју развија и одржава, или друштво покушава да јој наметне. Типично је да се припадник мушког пола опажа као дечак или мушкарац, а то су друштвени термини који са собом вуку и одређена културна очекивања. Исто важи и за женски пол. Род и родне улоге се односе на друштвену представу начина на који се од девојчица и дечака, или жена и мушкараца, очекује да се понашају и да буду третиране/и. Испољавање рода, кроз родне улоге, заправо је јавно показивање родног идентитета. Неки социолози покушали су да објасне да је културна интерпретација биолошких разлика веома битна, па тако David Morgan каже : „ Ако се одређене разлике између мушкараца и жена могу сматрати кључнима, ово је само по себи културна чињеница и има своје последице, премда је то резултат комплексне интеракције између биолошког и културног, а не примарно утврђивање само биолошког“ ( Haralambos,2002 :135). Култура друштва одређује разлике у понашању полова и користи се биолошким разликама, па тако долази до поделе улога међу њима. Улрих Бек објашњава да одређене биолошке способности умногоме одређују родне улоге. „Полазећи од способности жене да рађа, закључује се о њеној одговорности у погледу деце,рада у кући и породице и одатле одустајања од професије и подређиваања у послу“ ( Бек, 2001:185). Из овога закључујемо да су друштвена очекивања да ће жена, као способна за рађање, бити та која ће се посветити деци и породици, више него сопственој професији, за разлику од мушкараца, од којих се очекује да ће, као „јачи“ пол, радити и на тај начин издржавати породицу. Дакле, према стереотипу родних улога, успех мушкарца се великим делом везује за економски успех, док се успех жене везује за породицу, као идеал брижне супруге и добре мајке. Сличну улогу жене објашњава Talcott Parsonss када говори о експресивној жени : „ што значи да она даје топлину, сигурност и емоционалну подршку“ ( Haralambos, 2002 :132). Експресивна жена је дужна и да олакша напетост свом супругу, пружајући му љубав, разумевање и бригу. Али и поред тога, постоје примери у многим друштвима где жена није та која остаје код куће са децом, већ обавља послове за које се стереотипно сматра да би требало мушкарац да их обавља. Сматра се да то нема никаквих штетних последица по децу. Можемо закључити да је природа та на основу које се сврставамо у полове, али је друштво произвело приписивање рода, а самим тим и родне улоге. 4. Родна неједнакост Ако су нам јасне разлике пола и рода и ако нам је јасно да друштво приписује појединцима одређене улоге, логично је да постоји неједнакост међу половима. Разлике међу мушкарцима и женама сматрају се основом неједнакости. До сада су се догодиле многе промене које би требало да успоставе једнакост мушкараца и жена, али је право питање да ли су се промениле ствари у пракси и у свести? Да бисмо објаснили порекло неједнакости, важно је да почнемо од испољавања неједнакости. Социологија је до седамдесетих година била усмеравана углавном на области живота у којима су мушкарци били доминантни. Касније је то изазвало појаву феминизма, и углавном су жене биле те које су створиле теорије о родној неједнакости. Постоје различити феминистичи правци, па самим тим и различити одговори на питања како се испољавају неједнакости и како настају. Уз бројне феминистичке оријентације, најважнији правци су радикални, марксистички и социјалистички, либерални, црни и постмодерни феминизам. Али колико год разлика да постоји међу овим приступима, заједничка им је сагласност око тога да су жене изложене репресији. Неки правци постављају економске неједнакости у средиште родне неједнакости, као што то чине марксистички и социјалистички феминизам, док други правци тежиште проблема усмеравају ка другим формама неједнакости, само површински анализирајући економске неједнакости (радикални,постмодерни феминизам). Не можемо започети причу о родним неједнакостима, ако се не осврнемо на патријархат. За многе феминискиње патријархат је основни извор неједнакости и тлачења жена кроз векове, јер је патријархат по својој природи систем мушке доминације у свим аспектима културног и друштвеног живота. Како то Жарана Папић наводи :„ Овај тип система карактерише доминација мушкараца над женама, сродство по мушкој линији као основ континуитета преношења својине, ауторитета, моћи и привилегија међу мушким сродницима“. Као супротност патријархату, Енгелс у Пореклу породице, приватне својине и државе, наводи како је првобитно постојала заједница у којој није било доминације полова, није било приватне својине и владала је општа сексуална слобода. Енгелс даље наводи да није било потребе за сродничким наследством, јер нису била деца та која су наслеђивала одређена добра, већ читава заједница. Настанком вишка вредности долази до потребе за сродничким наследством, и преласка из матријархата у патријархат. Тако се укидају опште сексуалне слободе, сродство се рачуна по мушкој линији ради преношења наследства и долази до превласти мушких сродника. Тако долази до настанка моногамне породице. „ Моногамија се јавља као подјармљивање једног пола од стране другог, као прокламација супротности полова која је дотле била непозната у целој праисторији“ ( Engels , 1976:56). Из овога се изводи закључак да је појавом моногамије, породица постала терен на ком се жене тлаче. Оваква констатација је типична за радиклане феминисткиње, јер оне наводе да се у породици остварује репресија над женама преко сексуалних и материнских обавеза и да је то заправо средство за мушку контролу над женама. Жене у породици обављају неплаћени рад, који се односи на њихово старање о деци и обављање кућних послова. „Прва подела рада је она измећу мушкарца и жене ради рађања деце. А данас могу да додам: прва класна супротност која се јавља у историји поклапа се с развојем антагонизма између мужа и жене у моногамији, а прво класно угњетавање –с угњетавањем женског пола од стране мушког“ ( Engels,1976:56 ) . Марксистичке феминисткиње сматрају да је управо неплаћени рад један од главних начина на који су жене експлоатисане, али се оне осврћу на то да, иако мушкарци већином имају користи од женског неплаћеног рада, они који профитирају од тога су заправо капиталисти „ будући да се нове генерације радника репродукују бесплатно“ ( Haralambos, 2002:137 ) . Овакав приступ објашњава узрок неједнакости у постојању класних неједнакости. На тај начин жене су експлоатисане јер су искључене из плаћеног рада и осуђене на неплаћени рад. Њихов неплаћени рад присвајају капиталисти, јер се на тај начин продужавају генерације најамних радника које доносе профит владајућој класи. Ако погледамо данашње друштво, поред бројних промена и настојања да се укину родне неједнакости, имамо жене које су запослене, дакле раде за надницу, али и поред свог плаћеног рада обављају неплаћени рад. Из тога се изводи да су жене двоструко експлоатисане, јер се експлоатишу од стране владајуће класе и у погледу плаћеног и неплаћеног рада. Неплаћени рад у породици је за жене неминован и вуче за собом бројне неједнакости. Бек наводи: „ Неплаћени рад у породици венчањем се додељује као природни мираз. Његово преузимање значи принципијелну несамосталност у погледу издржавања“ (Bek,2001:191). Битно је напоменути да је стварање неједнакости настало знатно пре свести о самим неједнакостима. Дуго је важило традиционално мишљење да је примарна улога жене улога у породици. Тако се на мушкарца гледа као на хранитеља породице, на оног ко зарађује и издржава породицу. “ U novoj građanskoj porodici,vaskrsava stari autoritet gospodara porodice u liku oca porodice,koji svoju vlast više ne oslanja na nasleđe i poreklo ,vec na preduzetničku radinost i veštinu zarađivanja.” (Mili ć ;2001:54). Самим тим, жена је потпуно зависна, јер она није у могућности да зарађује и издржава себе и породицу. Из мушког угла гледања, оваква је ситуација била потпуно нормална, и није доживљавана као тлачење жена, већ као производ биолошких разлика. Данас је ситуација другачија, жене су слободне да се понашају самостално и да зарађују за живот. Али поставља се питање, да ли у таквој ситуацији оба пола преузимају улогу одржања породице? Ако су нова времена донела слободе, на запослење жене би требало да се гледа као на ослобађање једног родитеља обавезе издржавања читаве породице, али у друштву се и даље замера запосленим женама да нису добре и савесне мајке. Сматра се да појачавање индивидуализма доводи до мењања односа унутар породице и кварења везе са дететом. Са друге стране, самохране мајке и пензионерке су најчешћи корисници социјалне помоћи, па тако видимо да је у друштву и даље висок степен зависности жена од мушкараца и неједнаких могућности за запослење. Иако су жене сада слободне да се образују и запосле, статистички подаци не иду у прилог томе. Видимо привидне слободе, али друштвени оквири сасвим отворено настављају да ограничавају жене. „Равноправност мушкараца и жена не може се постићи у институционалним структурама које су по својој концепцији везане за неједнакост“ ( Bek, 2001:214 ) . У прилог Бековој констатацији иду статистички подаци који показују да се повећава број развода у западним индустријским земљама. То се директно повезује са становиштем да брак и професија превише обавезују појединце, па се све мање људи одлучује на брак и све више људи се разводи. Са појавом могућности избора, привидно се смањује обавезивање појединаца на извршавање породичних улога. Заправо се све мање људи одлучује на брак, јер је свесно обавеза и неједнаке расподеле рада унутар породице. Јасно је да људи покушавају да се ослободе традиционалних родних улога унутар породице, али изједначавање полова не може се постићи унутар исте. Јасно је да то производи сукобе. „ Али упркос тим племенитим тежњама и идеолошким фантазијама, у породици је задржана и одржана клица оног традиционалног ауторитарног поретка неједнакости и хијерархије као гаранција континуитета и опстанка класе на власти“ ( Milić:2001 ) . 5. Закључак Анализирајући разлике међу половима и поделу улога, долазимо до закључка да се данас све више подиже свест људи о неједнакостима. Иако се сматра да су скоро сва демократски уређена друштва ослобођена неједнакости, стварност је другачија. Тежња све већег броја људи да ојачају своју позицију и да се професионално остваре доводи до тога да се људи све ређе одлучују на породични живот, јер је велики број појединаца увелико свестан да је породица била тло на ком су се развиле полне неједнакости. Стога остаје неразјашњена будућност породице. Енгелс објашњава да опстанак породице зависи од економских односа у друштву. Тако посматрано, укидањем приватне својине дошло би и до ослобађања жена. То би значило укидање експлоатације оба пола, па и брака као институције, јер не би било потребе за подређивањем жене мушкарцу. Енгелс је такве промене објаснио на следећи начин : „ Покољење мушкараца који никад у свом животу нису дошли у прилику да купују новцем или другим средствима социјалне моћи подавање жена, и покољење жена које никада нису дошле у прилику да се подају мушкарцу из било каквих других обзира осим истинске љубави, нити да ускрате љубљеном подавање из страха од економских последица. Када се појаве ти људи, биће им последња брига шта се данас замишља да би они требало да чине“ ( Engels,1976:72 ) . Литература : 1. Бек, У, Ризично друштво, Београд: "Филип Вишњић", 2001 2. Енгелс , Ф, Прекло породице, приватне својине и државе, Београд, БИГЗ, 1976 3. Халарамбос, М, Социологија - теме и перспективе, Глобал Маркетинг, 2002, Загреб, 4. Милић, А, Социологија породице, Чигоја, Београд, 2001 |
