 | Однос полова унутар и изван породице |
|
Предмет: Увод у социологију 1 Тема: Однос полова унутар и изван породице
Професор: Вера Вратуша – Жуњић Студент: Ема Пуљаревић СО10/47
Филозофски факултет Београд, 2010
Однос полова унутар и изван породице
Увод
Најчешће када се прича о једнакости међу половима ти односи се посматрају у оквиру брака, породице, а запостављају се сви други аспекти у којима неравноправност делује. Многи социолози сматрају да кроз историју није постојало друштво које се није темељило на разликама међу половима и где те разлике нису битно утицале на њихове положаје. Током времена неравноправност се пренела са породичне на професионалну сферу. Такође једна група социолога је кроз односе међу половима проучавала односе међу класама. Овај рад бавиће се полним неравноправностима у оквиру породице и ван ње кроз време и друге околности, заједничким животом мушкараца и жена као појединаца и као група.
Моногамска породица/брак
Породица се дефинише као основна друштвена ћелија и као једна од најсложенијих, најстаријих и најтрајнијих друштвених група. У науци, као и у популарној свести третирана је као нешто што је заувек дато, непроменљиво. Међутим, током времена породица се показала као једно стално кретање у времену и простору, веома склона новим позицијама у свом унутрашњем и спољашњем одношењу. Још до недавно брак се није заснивао на слободном избору, и дубљој међусобној емотивној везаности будућих супружника, већ се склапао путем договора старешине породице, при чему су велику улогу играли имовинско-материјални интереси породице. Основни циљ брака био је континуитет породичне лозе. Данас преовладава моногамни брак. „Моногамска породица се развија из синдијазмичке породице“. (стр. 54, Енгелс) Синдијазмичка породица представља породицу толерантну према превари. Моногамија је облик брака савременог цивилизованог друштва, у паровима између једног мушкарца и једне жене. Енгелс сматра да она настаје са развојем приватне својине, јер је од тада у свести људи постало битно да је онај који наслеђује оно што су они са муком стицали, заиста и њихов потомак. Међутим моногамност у браку ограничена је на жене, мушкарцима је у време Code Napoleone превара и даље дозвољена на основу обичаја. У старој Грчкој постоји карактеристичан Атински и Спартански узор моногамне породице. У Спарти је био развијен синдијазмички брак, који је представљао неку врсту модификованог групног брака (када једна група жена ступа у брачне односе са једном групом мушкараца, овај случај се често јављао у примитивним друштвима). Мушкарац је могао да има више жена, међутим оне су се налазиле у много повољнијем положају, него жене у осталим деловима Грчке. У Атини је реч о потпуно другачијем односу, моногамији. „Код њих су жене живеле готово као затворенице“. (стр. 55, Енгелс) Жена је морала бити хетера да би постала жена. Појам хетеризма Енгелс дефинише као „постојање, поред моногамног брака и ванбрачних полних односа мушкараца са неудатим женама“ (стр. 57, Енгелс), док са друге стране енциклопедија појам хетере представља као „слободну и образовану жену изван оквира породичног уређења у власничком друштву, чији је положај зависио од наклоности појединих углађених грађана“. (стр. 814, том III, Мала енциклопедија просвета) То су често ослобођене робиње или странкиње. Хетеризам представља неку врсту прве проституције. „С појавом имовинске неједнакости, дакле још на вишем ступњу варварства, спорадично се јавља најамни рад поред робовског рада, те се истовремено, као његов нужни корелат јавља и професионална проституција слободних жена“. (стр. 57, Енгелс) Највећи напредак у моногамији се јавља код Немаца. Код њих је полигамија владала међу племићима и угледним члановима. „Полигамија представља многоженство, брак у коме две или више жена законито постају жене једног мушкарца“. (стр. 14, том III, Мала енциклопедија просвета) Жене су код Немаца биле јако цењене и утицајне у јавним пословима. Код њих се развила „нова моногамија“ (стр. 59, Енгелс), која је допуштала могућност да се из ње развије највећи морални напредак индивидуална полна љубав, која је ранијем свету била непозната. Тако да жена коначно заузима донекле поштовани положај у друштву као супруга. Међутим, како истиче Енгелс, то никако не значи да се она развила искључиво или претежно у новој моногамији. Први облик индивидуалне полне љубави била је витешка љубав средњег века, која ни у ком случају није била брачна љубав. Она се заснивала на превари. Из претходно наведеног може се доћи до закључка да кроз историју моногамни брак не само да није заједница настала из љубави, него просто искоришћавање брачних веза ради повећавања личног богатства. „Моногамија није била плод индивидуалне полне љубави, јер су бракови били из имовинских обзира“. (стр. 56, Енгелс) Тек с појавом нове моногамије она почиње да добија данашње оквире.
Класне разлике
Буржоаско склапање брака представља брак конвениенције. Бракови су се често склапали договорима родитеља будућих супружника. Такво је стање логично следило у хетеризам и прељубе. Зато је, наводи Енгелс „католичка црква и укинула развод“. (стр. 60, Енгелс) Ситуација код протестаната је у одређеној мери боља, јер она сину из буржоаске породице допушта да нађе жену коју хоће, док је из његове класе. Дакле у таквим браковима није било могуће постојање полне љубави. „Полна љубав постоји и може постојати према жени једино у потлаченим класама – што значи у пролетаријату“. (стр. 61, Енгелс) Енгелс указује, да није више мушкарац тај који потпуно финансијски подупире породицу, што је утицало на то да је жена била потпуно од њега зависна. У овом случају жена је и сама најамни радник на тржишту рада, способна за издржавање породице. Пошто је овакав брак заснован на узајамном пристанку, самим тим могуће је и постојање љубави у оквиру њега. Због тих важних разлика он закључује да је „брак пролетера моногоамски у етимолошком смислу речи, али ни у ком случају у њеном историјском смислу“. (стр. 61, Енгелс) Маркс и Енгелс сматрају да прва подела рада настаје „између мушкарца и жене, ради рађања деце“. (стр. 56, Енгелс) Прво класно угњетавање у историји јавља се од мушког пола ка женском. „Мушкарци и жене, дају слику у малом истих противречности кроз које пролази друштво поцепано на почетку цивилизације“. (стр. 58, Енгелс) Супротно од њих Бек сматра да антагонизми између полова произилазе из класних антагонизама. „Положаји жена и мушкараца базирају се на улогама датим рођењем.“ (стр. 190, Бек) У породици нема промене без промена у друштву и обрнуто.
Модерне породице
Анђелка Милић закључује како „модерни брак више није производ просте нужности већ културни продукт и образац“. (стр. 1, А. Милић) Модерна породица је настала као супротност ауторитарном поретку. Породица се данас заснива на вези и бризи родитеља о њиховој рођеној или усвојеној деци, и она је тако повезана са свим облицима друштвеног живота и развитка човекове личности. Тешко је замислити како би људско друштво могло функционисати без породице, јер је она неизбежан део људског друштва, основна јединица друштвене организације и универзална друштвена институција. Она је прва, најважнија и најприснија људска заједница. Што се социјализације деце тиче у грађанској породици се поново јавља ауторитет оца породице као господара, који своју моћ ослања на вештину зарађивања. Битна је Фројдова теорија која се мушкарцем у породици бави као оцем, и која доказује да уз ауторитет оца који доминира на унутрашњем пољу породице, мајка представља само сенку. „У савременој породици постоји клица ауторитарног поретка неједнакости и хијерархије која представља гаранцију за опстанак класе на власти“. (стр. 1, А. Милић) За разлику од претходног аутора, Енгелс сматра да мушкарац и жена улазе у брак са једнаким дужностима које су својствене или само њој или само њему а у брачном односу они се у тим дужностима међусобно допуњују. А. Милић наглашава да због притисака из структуралних оквира долази до уједначавања, „ауторитарна фигура оца почиње да бледи и нестаје“. (стр. 2, А. Милић) Парсонсова теорија показује да је сваки пол владалац у својој сфери делатности и улога, а само заједно они омогућују функционисање породице. Међутим проблем настаје када један од полова покуша да уђе у домен другом. „Улазећи у поље рада жена јача своју позицију довољно снажно да би угрозила хијерархију групног породичног поретка“. (стр. 2, А. Милић)
Положај мушкараца и жена
У модерном добу жене добијају одређена права, која су иако доста либерална много мање примењивана у пракси. Односи међу половим не укључују само ствари у оквиру породице, брака, они су такође и односи у сфери професије, политике, привреде, економије... Урлих Бек наводи да статистички подаци показују да је све већи број развода у Немачкој. Ово женама омогућава нова права на плану сексуалности, образовања, запошљавања. На пољу сексуалности, жене све више бирају професије, пре рађања деце и удаје. Такође сматрају да је за жену важно да има сексуална искуства. Модерна жена добија простора да размишља о стварима о којима кроз историју није могла ни да сања. Њено место више није само у кући. Студија коју су спровели Г. Зајден Шпинер и А. Бургер показује да девојке између 15 и 19 година жеље у вези са послом стављају на прво место. Многе жене у младости су заостајале за својом браћом у образовању јер су морале саме долазити до свог знања. Још почетком шездесетих девојке су биле запостављане у образовању, док је осамдесетих година дошло до релативног изједначавања, а на неким пољима су чак и премашиле мушкарце. „Изгледа да се ипак не претерује када се говори о феминизацији образовања, али ову револуцију у образовању не прати и револуција на тржишту рада и у систему запошљавања“. (стр. 178, Бек). На највишим позицијама у политици нема жена. Оне су ушле највише у партијска тела. У привреди их је јако мало, а сличан случај је и у правосуђу. На факултетима их има највише, али још увек не на најтраженијим позицијама, што је и случај са мас медијима. Број незапослених жена увек је изнад броја незапослених мушкараца. „Ослобађање из сталешких улога полова никада не погађа само једну страну – жену“. (стр. 181, Бек) Да би до промене дошло потребна је промена и од стране мушкараца.
Еманципација жена из перспективе мушкараца
Улрих Бек наводи репрезентативну емпиријску студију која се зове „Мушкарац“ коју су објавиле Мец-Гекел и У. Милер која показује мушку перспективу виђења жене и рада у породици. Ауторке описују противуречност нове мушке слике жена. „Жена за шпоретом је прошлост“, али у исто време „Нова самостална жена одговорно управља својим стварима и тиме доприноси растерећењу мушкарца“. (стр. 183, Бек) Мушкарци немају ништа против женске еманципације, док их она не угрожава. Тако мушкарце који обављају „женске“ послове мучи несагледивости посла, немање признања и самосвести. Стари клише „чврстог мушкарца“ више не постоји, они су све чешће спремни да покажу осећања и слабости. Можемо закључити како мушкарци сматрају да нема побољшања положаја једног пола без погоршања другог. Реч изједначавање за њих има други смисао „више конкуренције, одустајање од каријере, више рада у кући“.
Тезе – Улрих Бек:
1) Приписивање одређених особина половима представља базу индустријског друштва: без поделе на мушке и женске улоге не би било традиционалне примарне породице. Индустријско друштво зависи од неједнаких положаја мушкараца и жена. Жена мора да се концентрише на одгој деце и одржавање домаћинства, а мушкарац на издржавање породице. 2) Индивидуализација одваја људе од класних структура: људи се ослобађају класних окова тако што себе почињу да посматрају као појединца, а не као припадника одређеног пола. „Ја сам ја, а потом ја сам жена/мушкарац“ (стр. 187, Бек). Постоји контрадикторност где се тражећи сопствени живот појединци одвајају из заједнице, међутим при потрази за вољеном особом они се у њу враћају. То доказује да исто колико је људима потребно да буду индивидуе, потребно им је и да негде припадају. 3) У свим формама заједничког живота мушкараца и жена јављају се конфликти: „Породица је само место, а не узрок догађаја“. (стр. 188, Бек) Конфликти се стварају унутар ње али не због ње, већ због других фактора који утичу на заједнички живот. Закључак
Борба за женска права у историји се показао као дуготрајан и мукотрпан процес. На папиру, жене су се за своја права избориле али ће проћи још доста времена пре него што она почну и да се примењују у свим сферама. Истинска равноправност која подразумева одстрањивање одређених предрасуда и норми понашања, далеко заостаје за правном. Организације жена морале су мукотрпним радом да се изборе за политичка и грађанска права жена. У току настанка женских покрета настајале су и идеје за стварање нових односа међу половима. Потпуно спровођење права жена није чак загарантовано ни у државама у којима Устав обезбеђује једнакост између жене и мушкарца. Жена у сваком случају поседује одређене карактеристике које је чине другачијом од мушкарца (нпр. рађање, матерински инстинкт) и самим тим је друштвено веома битна. Равноправност представља прихватање и уважавање различитости. У суштини оно је давање сваком припаднику друштва, независно од пола, да оствари своје потенцијале на пољу на коме жели. Дошло је време да мушкарци схвате да им женски пол није конкуренција већ неко с ким треба да сарађују, заснују породицу и живе срећно.
Литература
Бек, Улрих, Ризично друштво, 2001, Ја сам ја, 173-194, Филип Вишњић, Београд.
Eнгелс, Фридрих, Порекло породице, приватне својине и државе, 1979, гл. 2, одељак 4, Класни сукоб мушкараца и жена у оквиру моногамног брака, Просвета, Београд.
Група аутора, Мала Енциклопедија просвета, 1986, Општа енциклопедија, том III, Просвета, Београд.
Милић, Анђелка, Социологија породице: критика и изазови, 2001, Породица између хијерархије и симетрије односа пол-род, 29-31, Чигоја штампа, Београд.
|
