Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
Одељење за социологију














Семинарски рад
МОНОГАМНА ПОРОДИЦА



















Професор: Студент:
Др Вера Вратуша Марко Марковић
Број индекса: СО10/39


1. УВОД

У овом раду ћу покушати да пронађем одговор на питање како је настала и евулирала моногамна породица и како је њен развој утицао на односе полова. Наиме, настанак породице се везује за настанак друштва, тј. од постанка човека. Међутим, још увек се доказује хипотеза да породица у почетку није била моногамна. Узроке настанка моногамне породице и последице њеног даљег развоја покушали су да објасне многи социолози ослањајући се на предпоставке које потичу из историје друштва.

Друштво је у свом развоју имало фазе које су посредно или непосредно утицале и на развој човека као појединца. Човеков лични просперитет свеукупно доприноси и развоју друштва и обратно што је јако важно у истраживању корена настанка моногамне породице, јер ће битно допринети схватању исте у садашњим друштву.

Са развојем друштва и променама у друштвеној структури, дошло је до настанка и промене појединих облика породичног живота, од најпримитивнијих до савремених. Сматра се да су одређени облици породичног живота постојали још у периоду дивљаштва.

Циљ истраживања у раду је потвређивање задате хипотезе на основу теоријских предпоставки социолога који су обрађивали тему породице попут Енгелса, Парсонса а касније Силвије Воби.

2. Преглед досадашњих истраживања у служби теоријско - методолошког прецизирања истраживачке хипотезе у делима Енгелса, Парсонса и Волбијеве

Идеја о породици неопрестано се мењала, из једне фазе у другу, тако да је моногамна породица представљала само последњи у низу њених облика. Моногамна породица је било немогуће да настане у древном друштву, пре него што је предходно искуство других облика породице, у свакој појединој раси човечанства, утрло пут њеном увођењу. Моногамна породица дугује своје порекло установи имовине, као што синдијазмичка, у којој се налазила клица моногамне, захваљује за свој настанак институцији рода.

Развтсравање идеје о имовини у човековој свести, потпомогнуто стварањем и уживањем саме својине, а нарочито уређење права обезбеђених законом, која се односе на њено наслеђивање-најуже су повезани са успостваљањем овог облика породице. Имовина је по свом утицају постала довољно снажна, тако да делује на организациону структуру друштва. Извесност у погледу очинства деце сада добија значај који је до тада био непознат.

Брак појединих парова постојао је још од старијег периода варварства у облику ступња у такве односе и уз могућност њиховог раскидања по жељи партнера. Са напредовањем древног друштва, са побољшањем његових институција и са прогресом у области проналазака и открића, почела је да се изражава и тенденција све веће стабилности ове врсте породице. Медђутим, још увек је недостајао битни елеменат моногамне породице-искључиви заједнички полни живот партнера. Мушкарац је, још давно у варварству, почео, под претњом дивљакчих казни, да захтева верност од жене, али за њега самог та обавеза није важила. Она је, међутим, узајамног карактера, па је морају извршавати оба партнера.

Да би се стекао утисак о карактеру моногамне породице, довољно је навести неколико примера из дела класичних писаца. Моногамија се јавља у сасвим одређеном облику у касном периоду варварства. Неке њене карактеристике, међутим, несумњиво су почеле да се испољавају далеко пре тог времена-и то у оквиру предходно постојећег облика синдијазмичког облика породице. Но ова друга није имала елеманат оне прве-искључивост заједничког живота партнера.

Енгелс је пошао од Морганове еволуционистичке теорије и утврдио три основна облика брака и породице:

а) групни брак, који одговара периоду дивљаштва;
б) брак парова ( синдијазмички брак ), који одговара периоду варварства и
ц) моногамни брак, допуњен браколомством и проституцијом, који одговара периоду цивилизације.

Енгелс је посматрао моногамни брак од настанка до времена пролетерјата и дао став за комунизам да моногамни брак треба да изађе из историјских оквира, и да буде брак у свом правом смислу-брак полне љубави и узајамне наклоности.

Енгелсове реформистичке идеје о колективном благостању укључивале су пре свега побољшан однос мушкарца и жене у брачној заједници. Баш онако како ће се нови човек растеретити када се ослободи окова које намећу капиталистички принципи, тако ће и жена бити ослобођена ако јој ново друштво уклони терете које намеће улога домаћице и чување деце. У таквој новој средини, жена радница, финансијски независна о мушкарцу, постаје аутономна личност, ослобођена свих отуђења и самим тим способна да с њим успостави искрен однос, заснован искључиво на наклоности. У том смислу Енгелс каже: “Пуна слобода склапања брака може…бити спроведена тек онда кад уклањањем капиталистичке производње…буду одстрањени сви…економски обзири…[,] тада више неће бити никаквог другог мотива осим узајамне наклоности“.

Моногамна породица је облик породице која се заснива на „владавини мушкарца и изричним циљем радјања деце с неоспоривим очинством, а то се очинство захтјева јер та дјеца, као родјени насљедници , имају једног дана да наслиједе очево имање“ . Настаје у прелазном добу између средњег и вишег степена варварства, па је једно од обележја цивилизације.

Са променама у привредном животу мењају се и облици породичног живота. Када се са скупљачког начина привређивања прешло на земљорадњу и сточарство, порасла је улога мушкарца. Са матријархата прелази се на патријархат. Тако настаје и тзв. већинска породица или патријархални клан. Тада је мушкарац приграбио – како пише Енгелс- кормило у кући, жена је била лишена свог достојанства, подјармљена, претворена у робињу и просто оруђе за рађање деце. Мушкарац је и даље поред једне жене могао да има и друге.

Енгелс је пришао породици са стајалишта теорије еволуције, следећи њезин развој од самог почетка. Он је повезао еволуцијски принцип с марксистичком теоријом, доказујући да се породица мењала онако како се мењао начин производње. Енгелс је веровао да су у току раних фаза еволуције човечанства производне снаге биле у заједничком власништву и да породица као таква није постојала.

У старом веку моногамна породица није била плод индивидуалне полне љубави већ је брак и био брак конвенијенције (пристојности). „Моногамија се се јавља као подјармљивање једног спола од стране другог, као прокламација супротности сполова која је дотле непозната у цијелој предисторији“ .

Најсуровији облик моногамне породице се среће код Грка. Осим хетера, жене нису имале никакав утицај нити улогу у јавном животу. Грчка жена је мужу само мати његове брачне деце, управник куће и старешина робиња. Муж може робиње да учини својим конкубинама. Постојање ропства дало је специфично обележје моногамији које се задржало до данас- моногамија је само за жену али не и за мужа.

Сврха моногамног брака је да гарантује очинство тиме што ће забранити жени полне односе са било ким осим са њеним мужем. Међутим, њеном мужу се не ускраћује слобода полних односа и тиме моногамија важи само за жену.

„Уз моногамију и хетеризам, прељуб је просто неизбјежна друштвена установа-забрањивана, строго кажњавана, али несавладива. Извијесност у погледу очинства дјеце почивала је као и раније, у најбољем случају на моралном увјерењу, те да би се ријешио нерјешиву противурјечност, Code Napoleon је прописивао у чл.312: „L'enfant concu pendant le mariage a pour pere le mari“- дјетету зачетом за вријеме брака отац је-супруг.“

Буржоаски брак још увек има прељубу као допуну, па и просту проституцију. Наиме, с обзиром да је жена тражена роба јер јој често морал ускраћује слободбну љубав, а како сиромаштво не јењава тако је и проста проституција извор зараде, како за сиромашне жене и њихове породице тако и за трговце људима.

Буржоаски брак је нешто другачији, али далеко лицемернији и не много повољнији по положај жене у друштву. Буржоаски брак тражи добровољни пристанак на брак и гарантује једнака права. У католичким земљама родитељи налазе свом сину младу, што води у мушки хетеризам и женску прељубу. „Католичка црква је свакако само стога и укинула развод брака, јер се увјерила да против прељубља, као ни против смрти, нема лијека“. (Енгелс, 1989:62)

У протестанским земљама мушкарац може сам да бира жену из своје класе. Брак се заснива на извесном степену љубави, па мушки хетеризам слаби а женска прељуба је ређа. У оба случаја брак је условљен класним положајем учесника- брак конвенијенције (пристојности).

Индивидуална полна љубав претпоставља „код вољеног бића узвраћање љубави.“ Она има „такав ступањ интензитета и трајања да објема странама непосједовање и растанак изгледа велика, ако не и највећа несрећа; да би могли припадати једно другом, они стављају на коцку све, чак и живот, што се у старом вјеку могло десити једино приликом прељуба.“

„Сполна љубав постаје и може постати истинско правило у односу према жени једино међу потлаченим класама, што данас значи у пролетаријату па био тај однос службено признат или не.“

Дакле, Енгелс је приписивао пролетаријату полну љубав где нема владавине мушкарца, а развод је слободан и муж и жена се разилазе. Овде су уклоњене све основе класичне моногамије: нема власништва, нема средстава, па хетеризам и прељуба имају безначајну улогу. Али пролетерска породица има страствену љубав и најпостојанију верност обе стране.“Укратко, брак пролетера је моногамски у етимолошком смислу ријечи, али ни у ком случају у њеном историјском смислу.“

„Преласком средстава за производњу у заједничко власништво, инокосна породица престаје бити привредна јединица друштва. Приватно домаћинство постаје друштвена индустрија“ . Друштво преузима бригу о свој деци подједнако било да су брачна или ванбрачна што доводи до слободне индивидуалне љубави која представља узвраћање љубави. Пуна слобода склапања брака може да настане тек уклањањем капиталистичке производње и створених имовинских односа који имају снажан утицај на избор супруга.“ Тада више неће бити никаквог другог мотива осим узајамне наклоности.“

За разлику од Енгелса који је имао емпиријски приступ, Парсонс и многи други су породицу посматрали са функционалистичког приступа. Парсонс тврди да „постојана оданост мушкарца према жени, с гарантованим сексуалним односима који уз то иду, готово аутоматски води настанку породице“ (Парсонс, 2009: 199). Он даље наводи да „постоји комплекс моћних сила на нивоу делања које од момента формитања породице воде тенденцији њеног одржања“.(Парсонс, 2009:199).

Парсонс наводи да у породици која постоји у немачком друштву постоји изражена подела у дефинисању женских улога у односу на мушке. Наглашена је „улога жене као љубавног објекта уз признање осећајности али не и њених инструменталних или моралних способности вишег реда.“( Парсонс 2009:233.) Ако томе додамо и истицање хијерархије и ауторитета, то би указивало на „ауторитарну структуру породице у којој се жена пажљиво држи на свом месту. У томе је ноторна карактеристика традиционалне немачке породичне структуре.“ (Парсонс 2009:233).

У Совјетској Русији је „комунизам утопијско идеално стање које треба реализовати колективним делањем. Основно средиште статуса окреће се око Партије као елитне авангарде која предводи у реализацији идеала.“( Парсонс, 2009:234).

У кинеском друштву такође је „значај женске сродничке линије умногоме умањен под приматом мушке, а у структури прилагођавања примат има подређеност жене.“(Парсонс,2009:236).

Парсонс наводи да у индустријском друштву „укљученост сродничке групе у професионални систем првенствено се ограничава на одрасле мушкарце“. Међутим проблем настаје код одређивања улоге жене и мајке. Најбоље решење је да се она „искњучи из система занимања тако што би се посветила улози домаћице“. (Парсонс, 2009:227). Али се такође Парсонс оградио тако што је навео да се у већини индустријских друштава, „у односу на ово решење постоји тенденција великих прилагођавања и компромиса“. (Парсонс,2009: 227). Тако образовање улога полова треба посматрати првенствено као адаптивне структуре.

Међутим, Парсонс је сматрао да је нуклеарна породица најбоље окружење које може да задовољи потребе индустријског друштва. Мушкарац је хранитељ породице а жена је преузела емоционални улогу.

У таквој породици нема родбинске подршке, па су супружници међусобно зависни и емоционално везани. Отуда америчка породица почива на романтичној љубави .

Али сва различитост полних улога од друштва до друштва, доводи до закључка да је „универзална истина да је одрастао мушкарац, по својој улози мање укључен у бригу око детета него што је случај са женом, и да је више ангажован око стицања престижа и одговорности у ширем друштву, ван уског круга сродника“. (Парсонс,2009:260).

Индустријализација и напредак технологије довели су до раздвајања и изоловања коњугалне породице, која има значајне последице по улогу жене: израженије је раздвајање полних улога и појава феномена као што је образац гламура.

Напредак технике је довео до тога да су многи кућни послови олакшани па је промена у радним улогама последица технолошке револуције.

Али ни техничка ни индустријска револуволуција нису донеле бољи положај жене у односу на мушкарца. Иако је жена напредовала истовремено се и мушарац усавршавао и увек некако био корак или два испред ње. Још увек је мушкарац тај који одлучује о подели улога. Тежње жене да изађе из сенке мушкарца, из круга породице и закорачи у јавни део друштва, Силвија Волби је ову промену назвала приватни и јани патријархат.
Силвија Волби даје ширу дефиницију патријархата у свом делу Разматрање патријархата. Патријархат је за њу "систем друштвених структура и пракси у којима мушкарци доминирају, тлаче и експолатишу жене" (Волби,1994: 20). Она наводи да је „патријархат састављен од шест структура:
• патријархални начин производње,
• патријархални односи у плаћеном послу,
• патријархални односи у држави,
• мушко насиље,
• патријархални односе у сексуалности и
• патријархални односи у културним институцијама.“
Сваку од ових компоненти она чини релативно аутонимним и сматра да различите комбинације ових структура појму патријархата дају флексибилност какву он и захтева.
Промена из приватног у јавни патријархат је промена унутар структуре и између структура. У приватном је доминација у оквиру домаћинства, а у јавном је доминација у запошљавању и држави.

Савремени облик патијархата је јавни и све више жена се укључује у плаћени посао, културне и државне институције, али су и даље у подређеном положају. И даље постоје велике разлике у родним односима. Волбијева даје значај улози државе која би требало да преузме део послова које су жене обављале у домаћинству: брига о деци, болеснима и старим.

Она истиче да је у Великоја Британији патријархат доживео промене по свом степену и облику, али не и свој коначан пораз. Иако је некада угњетавање жена било углавном у кући, сада је лоцирано у целом друштву: „ослобођене од куће, жене сада имају цело друштво које их угњетава.“( Волби,1994:201)





3. Дискусија налаза


Енгелс је свој приступ заснивао на еволуцији и сматрао да породица не може се третирати као ћелија друштва, јер не може да опстане независно од других породица, већ је то сроднички систем јединица који прописује сва друштвена правила и односе. Он констатује да се у „примитивном друштву“ сроднички односи и производни односи преплићу у сродничком систему, будући да сроднички систем у тим друштвима функционише и као инфраструктура и као суперструктура. Сроднички систем функционише као основна друштвена јединица, јер су у њему концентрисане елементарне друштвене функције. Први принцип марксистичке теорије налаже да анализа почне проучавањем производње да би се разумела логика једног економског система, док други принцип налаже откривање невидљивог начина производње који се не може прочитати из чињеница јер оне прикривају невидљиву стварност која се мора мисаоно репродуковати у самом процесу научног сазнања. Полазећи од тога да марксистичка анализа мора да установи егзактну природу разноврсности и специфичног јединства економских и друштвених односа који карактеришу неко друштво, Енгелс врши анализу сродничког система као основне институције „примитивног друштва“. За разлику од осталих теоријских приступа, марксистички приступ се састоји у томе да се формулише један шири оквир – историјски тоталитет друштва као основни методолошки концепт марксизма. То значи да се не може приступити парцијалној анализи било које друштвене установе док се не установи природа друштвеног система у којем се одређена установа формира и испитује.

Парсонс испитује друштвени систем породице у функцији заједничке културе у организованој интеракцији индивидуа. У његовом теоријском систему две су тачке основне: узајамни однос друштвеног система, личности и културе; природа процеса структуралне диференцијације у систему акције, како личности, тако и друштвеног система. Парсонс придаје велики значај вредностима чију анализу повезује са мотивационим системом личности и са системом улога у породици, показујући како личност рефлектује друштвену структуру породице. Породица се понаша као проводник друштвеног система вредности (заједничке културе), а процес формирања личности се схвата као процес прилагођавања заједничкој култури. Недостаци његове теорије су оријентисаност на актуелно друштвено стање и друштвено-културни систем и недостатак историјске перспективе.

Породица као друштвена установа не може се посматрати само у функцији вредносног система или културе, јер је она и у функцији шире схваћеног друштвеног система, под утицајем којег се и формира породична структура и дефинишу породичне функције.

Силвија Волби за разлику од Енгелса и Парсонса приказује свеобухватни систем угњетавања жена у друштву, и указује на историјским променама положаја жена. Међутим, и она признаје важност економске неједнакости полова која доводи до подређеног положаја жена.

Оно што је повезује дела Енгелса, Парсонса и Волбијеве је што су свој рад заснивали на подели рада, економским неједнакостима у само једном посматраном друштву које не може да има универзалну примену.


4. Закључак


Опстанак породице зависи од економских односа у друштву, тј. ослобођење жена би се постигло прво укидањем приватне својине која би практично укинула експлоатацију оба пола, па самим тим укинула и потребу за постојањем брака као институције за подређивање жене мушкарцу.

Енгелс је на питање шта ће ново доћи рекао: „покољење мушкараца који никад у свом животу нису дошли у прилику да купују новцем или другим средствима социјалне моћи подавање жена, и покољење жена које никад нису дошле у прилику да се подају мушкарцу из било каквих других обзира осим истинске љубави, нити да ускрате љубљеном подавање из страха од економски последица. Када се појаве ти људи, биће им последња брига шта се данас замишља да би они требало да чине.”

Парсонс је указао да „нормалну коњуговану породицу треба схватити као систем изложен процесима институционализоване промене, а не као статички уравнотежен систем.“ (Парсонс 2009:514). Закључак је да је породица систем који се мења.

Волбијева је указала на структуру патријархата која је још увек присутна у свим својим сферама, што значи да су „мишкарци и даље доминантан пол“. Али родни односи нису статични, нити су жене пасивне жртве. Феминистички приступ је променио поглед на неравноправност полова и покушао да објасни узроке и последице таквог положаја.

Настанком феминистичких покрета положај жена се променио, али није дошло до „елиминације свих облика неравноправности између мушкараца и жена којима је тежио да се искорене.“

Из свега напред наведеног може се закључити да је хипотеза са почетка рада потврђена, односно да породица евулира и активно учествије у друштвеним променама. Улога породице у односима полова се временом мењала и условљена је променама у друштву.





5. Литература


1. Гиденс Ентони, (2003) „Социологија“, Београд, Чигура принт, од 188-189 стр.
2. Енгелс Фридрих,(1989) „Поријекло породице, приватне својине и државе”, Загреб, Глобус, стр. 55-73
3. Парсонс Талкот (2009.) „Друштвени системи и други огледи“, Нови Сад, ИК Зорана Стојановића стр. 120-520
4. Хараламбос Михаел и Хеалд Робин (1980. ) „Увод у социологију“, Загреб, Глобус, од стр. 314-388
6. Walbby Sylvia ,Theorizing Patriarchy, ©1994, Blackwell Publishers, pp.20-24, 178-82, 200-201.