USOCI: Socioloski pogled na svet

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
Одељење за социологију

Семинарски рад
СОЦИОЛОШКИ ПОГЛЕД НА СВЕТ

Професор: Вера Вратуша-Жуњић

Студент: Милош Ницић
Број индекса: СО10/30

С А Д Р Ж А Ј:

страна

1) Увод.........................................................................................................3

2) Социологија у новом кључу..................................................................4

3) Култура и друштво.................................................................................7

4) Теорија друштава....................................................................................8

5) Закључак.................................................................................................10

6) Литература..............................................................................................11

У овом раду ћу се бавити социологијом као друштвеном науком која се налази у свакодневном животу појединца, њеном предмету и употреби, а говорићу и о неким њеним најважнијим правцима. Под тим подразумевам да ћу Вам говорити како о неким од ових тема говоре, не само Маркс, Вебер и Огист Конт, него и многи други, али о њима ћу највише говорити у теорији о друштву - поглављу које се налази на осмој страни мога рада. Исто тако покушаћу да објасним нешто више о самој социолигији и њеном разумевању.

1) УВОД

Као што смо већ учили још у средњим школама, сви знамо да је социологија наука о друштву. Под тим подразумевамо да је то наука која се бави проучавањем друштвеног живота, људске скупине и самог друштва. Иако већина нас посматра свет кроз уобичајне и познате облике властитих живота, социологија упозорава да треба проширити видокруг и поставити питање зашто смо такви какви јесмо, зашто радимо то што радимо. „Разумевање суптилних, али такође сложених и битних начина којима појединачни животи одржавају опште друштвено искуство, темељ је социолошког погледа на свет“ (Гиденс, 2007;2). Чињеница да многи социологију не сматрају озбиљно, била би лакше прихватљивија да се није слично мишљење увукло и у саме социологе. Огист Конт је први употербио име социологија иако је прво употребљавао термин социјална физика. Конт је покушао створити знање о друштву које би могло објаснити законе друштвеног света, баш као што је и природно знање објашњавало физички. Идеја Маркса се битно разликовала од Контеове, али је Маркс покушао да објасни друштвене промене током индустријске револуције. Вебер је сматрао да социологија треба да се усмерит на друштвену акцију, а не на структуру. Тврдио је да људске мотивације и идеје покрећу промене – идеје, вредности и уверења имају моћ да доведу до трансформација.

2) СОЦИОГИЈА У НОВОМ КЉУЧУ

Тема једног од поглавља књиге Соцологија у новом кључу је саморазумевање саме дисциплине. На почетку потребно је разјаснити шта социологија може, а шта не може да учини. Соцологија је од самог почетка била посебна дисциплина јер је открила свој предмет и метод проучавања, она дакле, није била само нови приступ проучавања друштва већ је била свеукупно откриће феномена друштва. Амерички социолог уводи два термина: манифестна и латентна функција да би означио званично дефинисање одређене установе или друштвене творевине, односно оне дубоке циљеве које социологија може да разоткрије захваљујући свом положају. Да би објаснили манифестну и латентну функцију, аутори су узели за пример образовање. Дакле, манифестна функција образовања је да пренесе знање, а његова латентна функција је да подигне и одржи класне баријере. Социолози би по мишљењу аутора требало мање да се баве тривијалношћу људског живота, а социологија се мора вратити великим питањима.

Социологија је наука, а не скуп доктрина и њени властити избори не смеју бити имуни на њену склоност ка разоткривању. Овде се не говори о повратку Веберу у смислу успостављања догматског ауторитета, већ се говори о повратку интелектуалним изворима који су корисни овој дисциплини. Веберово средиште методологије било је разјашњење чина разумевања социологије. Веберов став је да се друштвени свет види онакав какав јесте, без обзира на нечије страхове или жеље, односно одвојити оно што јесте и оно што би требало да буде. Позитивизам и утопизам виде се као искривљавање социолошког подухвата. Сматра се да ће ревитализацијом социологије морати да се приступи одрицању од оба ова становишта.

Чин разумевања:

Свим људским бићима је смисао да она живе у смисленом свету. Свако човеково значење доступно је другима. Следећи разлику коју је повукао Алфред Шиц, можемо разликовати две широке врсте значења: постоје значења у оквиру животног света самог појединца, а постоје и значења изван животног света самог појединца, значења других друштава или мање познатог дела властитог друштва, а ту су и значења из прошлости. Разумевање је такође врста усвајања. Разумевање новог мора почети тако што ћемо га повезати са оним старим које поседујемо у свом искуству. Као социолози морамо да наставимо да слушамо и разумемо, али тада обе радње попримају посебан карактер. Важно је издвојити разумевање, како би га подвргли критичкој анализи, и то у оквиру властите социлолошке структуре. Од огромног је методолошког значаја да знамо да социолошли појмови не могу бити мисаони модели наметнути споља, како су то чинили позитивисти разних усмерења, већ се морају односити на типификације које су већ у употреби у ситуацији која је предмет изучавања. Доказ, као и фалсификовање социолошке хипотезе, у социологији, увек мора бити у оквиру значења. Социолошко разумевање је увек подложно провери путем искуствених доказа.

Сада када сам успео да колико – толико објасним нека кључна разматрања о социологији и њеним важним чињеницама, прећи ћу на следеће поглавље, где ћу нешто другачијим путем покушати да Вас упознам са њим.

3) КУЛТУРА И ДРУШТВО

Када говоримо о култури можемо да споменемо како је она повезана са нама. Као прво, још кад смо деца, нама требају тзв. обрасци понашања који су нам потребни за живот у људском друштву. Да би преживели морамо научити вештине, стећи знање и прихватати начине понашања у друштву у коме смо рођени. Једном речју морамо научити културу свога друштва. Култура дакле, дефинише прихваћене начине за припаднике посебног друштва. Такве дефиниције разликују се од друштва до друштва. То може довести до знатних неспоразума међу припадницима различитих друштава. Функционалисти сматрају да се разни делови друштва схватају као мећусобно повезани. Процес у којима појединци уче своју кулуру свога друштва назива се социјализација. Примарна социјализација одвија се током детињства обично унутар породице. Уз одобравање или не одобравање родитеља дете учи језик и многе од образаца понашања свога друштва. Ипак битно је да социјализација није ограничена на детињство. Она је процес који траје цео живот. Човек може од детињства да научи да ради неки занат, међутим, када он, на пример, у средњим годинама одлучи да промени занат, тада мора научити нове вештине и стећи одговарајуће знање, итд. Социјализација је извор наше индивидуалности и слободе. Појам идентитета има бројна обележја и можемо му приступити на различите начине. Неки најважнији извори идентитета укључују род, полну оријентацију, националност, етничку и социјалну – класну припадност. Социолози често говоре о две врсте идентитета: о друштвеном и личном идентитету. Друштвени идентитет односи се на обележја која други приписују појединцу. Лични идентитет дели нас од околине као индивидуума.

Ово јесте кратак текст о култури, али мени је најбитније следеће поглавље у којем ћу Вам коначно нагласити које су то кључне разлике у социолошким погледиима на теорију друштва разних социолога.

4) ТЕОРИЈА ДРУШТВА

Дакле у овом делу ћемо размотрити неке од најутицајних теорија друштва. ,,Функционалистичка теорија почиње запажањем да је понашање у друштву структурирано“(Хараламбос, 2002;9).

То значи да су односи између чланова друштва организовани помоћу неких правила. Структура друштва се може схватити као укупни збир нормативног понашања – укупан збир друштвених односа којима управљају норме. Након што је утврдила постојање друштвене струкуре, функционалистичка анализа се окреће разматрању начина на који та структура функционише. Марксистичка теорија је радикална алтернатива функционализму. Она почиње једноставним опажањем да, у сврху преживљавања, људи морају производити храну и материјалне предмете. Чинећи то, они улазе у друштвене односе са другим људима.

Конт је сматрао да ће примена метода и предпоставки природних наука дати ,,позитивну науку о друштву“. Веровао је да би ово открило да еволуција друштва следи ,,непроменљиве законе“. Позитивистички приступ почива на овим претпоставкама. Понашање људи, попут понашања материје, може се објективно мерити.

Марксизам се понекад схватао као позитивистички приступ, јер се може тврдити да он схвата људско понашање као реакцију на подражај економске инфраструктуре. Фунционализам се видео у сличном светлу.

Понашање чланова друштва може се схватити као одговор на функционалне предуслове друштвеног система. Према Веберу, појаву модерног друштва пратиле су важне друштвене промене. Веровао је да се људи удаљавају од традиционалних веровања утемељених на празноверју, религији, обичајима или дугогодишњим навикама. У модерном друштву појединци се све више укључују у рационална и инструментална нагађања која подразумевају учинковитост и будуће последице. Развој науке, модерне технологиј и бирократије Вебер је описао како рационализацију, организацију друштвеног и економског живота на начелима делотворности и технолошких спознаја. Док су у традиционалним друштвима људско мишљење и вредности одређивали религије и обичаји, модерно друштво обележава рацинализација све већих подручија живота, од политике до религије и економије.

5) ЗАКЉУЧАК

Као што смо видели, социологија обухвата разна теоријска стајалишта. Каткад је неслагагање међу теоријским полазиштима радикално. Али, та разноликост није слабост, него знак снаге и виталности предмета истраживања. Сви социолози се слажу да је социологија дисциплина у којој остављамо по страни сопствени однос према свету како бисмо пажљивије разматрали утицаје који обликују наше животе и животе других. Социологија није тек апстрактно интелектуално подручије, него такође има велике практичне животне последице. Студија социологије не би смела бити досадан академски напор. Најбољи начин да се осигурамо да се то не догоди јесте да маштовито приступимо предмету и повежемо социолошке идеје и резултате са ситуацијама из свакодневног живота.

Један од начина да то учинимо јесте да постанемо свесни разлика између начина живота модерних друштава, које сматрамо нормалним, и начина живота других скупина.

ЛИТЕРАТУРА:

1. Бергер, Х.; Келнер, П., (1991) „Социологија у новом кључу“, Ниш, 199-213

2. Гиденс Ентони, (2007) „Социологија“, Загреб, Глобус, 2-6, 20, 24-49

3. Хараламбос, М.; Холборн, М., (2002) „Социологија“, Загреб, Голден маркетинг, 2-9; 20-21

Овај рад не испуњава ни формалне критеријуме (не постоје подаци о извору цитата и још бројнијих парафраза, осим једног из једног од уџбеника), ни садржинске критеријуме за прелазну оцену (садржај овог рада представља механички спој одељака без међусобне унутрашње повезаности). Унутрашњу везу садржаја семинарског рада може да обезбеди само дефинисање истраживаног проблема у уводу, излагање налаза властитог истраживања начина разрешавања тог проблема у средишњим поглављима, те њихово резимирање у закључку са сугестијом шта је остало да се истражи у будућим истраживањима.

Show parent | Reply

Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

You are here