 | Макс Вебер-Моћ и власт-три типа легитимне власти |
|
Моћ и власт-три типа легитимне власти „Моћ означава сваки степен вероватноће да се наметне своја воља у једном друштвеном односу упркос отпору, без обзира на чему почива ова вероватноћа“ (Вебер, 1964:285).Појам моћи је аморфан, без структуре. То може бити било који степен могућности , да се наметне сопствена воља упркос противљењу и опирању друштва. „Власт означава вероватноћу да ће одређена лица послушати једну заповест одређеног садржаја.“ (Вебер, 1964:285). Појам власти има легитимитет у народу и прихваћен је као једини исправан и правичан облик владавине. Власт не значи да се нека заповест мора послушати, већ представља вероватноћу да јој се пронађе послушност. Када говори о власти, Вебер прави разлику на три типа легитимне власти: законску, традиционалну и харизматску власт. Законска власт је регулисана прописима. Власт врши бирократија, чиновнички апарат , постављен од стране највишег органа. Законска власт инсистира да се поданици покоре наредбама, али како за поданике, прописи важе подједнако исто и за владаре. Постоје одређени правни акти који представљају највишу инстанцу у друштву. „Послушност се не дугује лицу које самовласно присваја право да нешто захтева, већ установљеном правилу које једино меродавно утврђује коме се и колико треба повиновати“. (Вебер, 1964:360) „У тип законске власти спада и однос власти у приватном капиталистичком предузећу, у групи која се руководи неким циљем или у удружењу било какве врсте, уколико ово располаже већим хијерархијски уређеним управним апаратом. Модерне политичке групе су само најистакнутији представници овог типа.“ (Вебер, 1964:360) Саму законску власт није могуће вршити искључиво бирократски. Поред управног апарата највиши представници су људи које бира народ на непосредним изборима, или су изабрани од стране легитимних представника народа. Законска власт може имати харизматског вођу, он је најчешће председник политичке партије којој је народ указао највише поверења. Он на основу своје харизме јача свој политички утицај, али не може својевољно мењати законе, нити се стављати изнад њих. „Традиционална власт се заснива на вери у светост одувек постојећег поретка и највише власти“(Вебер, 1964:362) „Послушност се дугује личности из пијетета, то јест због њеног личног достојанства које је освештано пореклом, а садржај заповести одређују традиционалне норме, тако да би безобзирним гажењем традиције господар угрозио легитимност своје власти која почива само на њеној светости.“ (Вебер, 1964:362) Најбољи пример овакве владавине су монархије, које почивају на владавини породица које своје корене имају у далекој прошлости. Власт се ослања на историјску и културну традицију народа, па се на основу тога доносе закони који се примењују у друштву.„Воља господара је ограничена само оним што у конкретном случају намеће осећање правичности, дакле на крајње еластичан начин, те се стога власт господара раздваја на област у којој је он строго везан за традицију, и област његове слободне воље и милости , где он влада према склоности и одвратности, то јест према мерилима на које утиче његово лично задовољство.“ (Вебер, 1964:362) Вебер истиче да је најчистији тип традиционалне власти патријахална власт и прави разлику на основу положаја управног апарата. „Једно је чиста патријахална структура управе, где слуге у потпуности лично зависе од господара.“(Вебер, 1964:363) Са друге стране спомиње и сталешку структуру,где: „чиновници нису личне слуге господара, већ независни људи који уживају друштвени углед захваљујући властитом положају“.(Вебер, 1964:363) Још неке од примера патријахалне власти проналазимо у хоризонтално проширеним породицама, где је власт у рукама најстаријег мушког члана и пребацује се на најстаријег сина. Ипак и у традиционалној власти постоји простор за аутономно делање господара. „Свим традиционалним облицима власти је заједничко то што поред сфере делања која је строго везана за традицију постоји и слободна сфера.“(Вебер, 1964:364) „Харизматска власт се заснива на афективној преданости личности вође и њеним божанским својствима, нарочито магичним способностима, пророчкој снази или јунаштву, духовној и беседничкој моћи.“ (Вебер, 1964:366) То је власт коју предводе људи за које се верују да су посебни и да поседују „божанска“ својства. Ту поред политичких лидера можемо убројити и верске вође, хероје, демагоге и све друге који успевају да обезбеде непокорну послушност поданика. За харизматску власт у политичком смислу, најкарактеристичнији су ауторитарни режими. Неке од највећих светских диктатора можемо сврстати као харизматске вође, попут Стаљина, Хитлера, Пиночеа, Це Тунга и друге.“Прави облик харизматског законодавства и правосуђа састоји се у томе што вођа или мудрац објављује одлуку, а заједница верника или ратника је прихвата, ова одлука је обавезна, уколико насупрот њој не стоји нека конкретна заповест коју је издао други, а која полаже право на харизматско важење“.(Вебер, 1964:367) Литература: -Ђурић, Михаило (1964) „Социологија Макса Вебера“, Матица Хрватска, Загреб; Студент: Милан Миловић, СО 09/33 |
