Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

У наредном тексту ће бити описани кључни појмови онога што Оскар Луис (Oscar Lewis) назива „културом сиромаштва“. Моје личне критике овог дела се углавном односе на покушај генерализације сиромашног дела становништва, а посебно мотивисане тиме што аутор сиромашне људе (који су посматрани као жртве) уједно сматра и кривима за стање у којем су се нашли.

На почетку бих се осврнуо на појам „културе“ који можда може бити кључан у овој критици. Ако узмем у обзир да сама реч „култура“ нема јасно дефинисано опште значење [1], то ме може навести да појам „култура сиромаштва“ већ сам по себи не може бити дефинисан. Ово је наравно испитивање релевантности целог концепта само на основу наслова. Покушаћу да докучим и саму садржину дела, како би критика била потпуна;

Дефинишући „културу сиромаштва“ Оскар Луис каже:

„...она има структуру, образложење и механизме одбране без којих би сиромашни тешко могли да опстану. Укратко, то је начин живота, невероватно стабилан и издржљив, који се преноси са генерације на генерацију. Култура сиромаштва има своје модалитете и карактеристичне друштвене и психолошке последице по своје припаднике. Она је динамичан фактор који утиче на учешће у велкој националној култури и постаје субкултура сама по себи“ (Луис, 1964: 150).

Овим приказом Оскар Луис дефинише сиромаштво као културу затвореног типа. Такође, овде је приметан део који се односи на друштвене и психолошке последице, али који је много прецизније дефинисан кроз 70 споредних особина које карактеришу „културу сиромаштва“. Оскар Луис је ових 70 особина груписао у четири основне категорије или тачке гледишта са којих можемо да анализирамо културу сиромаштва, а те категорије су:

1. ставови, вредности и структура карактера појединца;

2. карактер породице;

3. карактер сиротињске заједнице;

4. однос између „културе“ и ширег друштва.

Овај покушај генерализације сиромашног дела друштва не би био толико критикован да није послужио као основни документ за креирање социјалних политичких норми шездесетих и седамдесетих година 20. века.

Ако сагледам ове Луисове претпоставке на основу категорија које је дефинисао, увиђам да он не даје простора за идивидуалност. Он креће од дефинисања поједица ка дефинисању заједнице, дајући на крају и дефиницију односа између ширег друштва и „културе“. Не оспоравам да потреба за генерализацијом постоји у свим наукама, али не могу да не приметим да ова теорија има расне конотације, чиме је генерализација у потпуности неоправдана. Наиме, дефинисање неког дела становништва као инфериорно у односу на шире друштво представља само по себи расну теорију.

О самој тачности Луисових претпоставки говори и истраживање које је 1973. године спроведено од стране Барбаре Кауард (Barbara Coward), Џоа Феагина (Joe Feagin) и Алена Вилијамса (Allen Williams), које оспорава ставке из прве три категорије, односно има високу стопу директне потврде са четвртом категоријом(Кауард и сар.: 1973). Чак и са оваквим резултатом који потврђује већину особина из четврте категорије може се поставити питање да ли је овај однос искварен кривицом „културе“ или ширег друштва?

Поред свог неслагања са теоријом Оскара Луиса изнео бих и слагање са Чарлсом Валентајном (Charles Valentine) који ситуацију објашњава као „екстерно наметнуте услове“ пре него „културне креације унутар под-друштва“ (Валентајн, 1968: 115). Овим исказима Валентајн сагледава сиромашство као ситуацију у којој се појединац или група налазе, која је пролазног типа и захтева од истих известан начин живота у циљу опстанка.