Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

Филозофски факултет Универзитета у Београду


Предмет: Увод у социологију 1

Тема: Недељно саопштење на тему: Дебата о култури сиромаштва Оскара Луиса

Студент: Ивана Вуковић SО10/7
Професор: Вера Вратуша


Дебата о култури сиромаштва Оскара Луиса




Овај рад се бави питањем да ли сиромаштво можемо сматрати посебном културом, као што нам то говори Оскар Луис. На то питање нам одговарају Барбаре Кауард, Џо Фиџин и Ален Вилијамс млађи.
Барбара Кауард, Џо Фиџин и Ален Вилијамс млађи су у њиховом раду направили кратки преглед значајних истраживања о култури сиромаштва и такође су и они самостално истраживали. Подаци из истраживања су из једног југозападног града САД-а и анализирана су уз помоћ четири значајна аспекта културе сиромаштва Оскара Луиса: 1. појединца, 2. породице , 3. сиромашне заједнице, 4. заједнице у односу на друштво. Најбоље се види из следеће дефиниције какав је став Оскар Луис имао о кулутури сиромаштва - ,,култура сиромаштва је начин живота који се преноси са колена на колено" (Луис Оскар, 1973 , ,, The Culture of Poverty Debate: Some
Additional Data", страна 622). Овде се види да је Луис сматрао да се не може побећи сиромаштву. Али, можда најбоље објашњење за кулутуру сиромаштва је ово: ,,..има структуру, принципе и механизам одбране без којих би сиромашни тешко опстали. Укратко, то је начин живота, изузетно стабилан и истрајан, који се преноси из генерације на генерацију. Култура сиромаштва има своје модалитете и препознатљиве друштвенe и психичке последице на своје чланове. То је динамичан фактор који утиче на учешће у националној кулутири и сама по себи је субкултура" (Луис Оскар, 1973, ,, The Culture of Poverty Debate: Some Additional Data", страна 622).
Луис је саставио 70 особина које карактеришу кулутуру сиромаштва, међу најзначајнијим особинама су провинцијалска перспектива, незапосленост, непостојање уштеђевине, недостатак приватности, друштвеност, честа употреба физичког насиља код васпитања деце, предиспозиција ка ауторитаризму, неповерење према влади, снажно осећање немоћи, маргиналност и беспомоћност. Тих 70 особина, Луис је груписао у четири категорије, тј димензије : 1. ставови, вредности и структура карактера појединца, 2. природа породице, 3. природа сиротињске заједнице , 4. однос између културе и ширег друштва.
Барбара Кауард, Џо Фиџин и Ален Вилијамс млађи, прегледајући остала истраживања, утврдили су: ,,Иако се последњих година појавио велики број критика културе сиромаштва укључујући Родмана (1964), Валетајна (1971), Роач и Гарслина (1967) и Лидса (1971), мало истраживача друштвене науке је покушало да испита применљивост Луисових аругмената на групе сиромашних и ,,несиромашних“ користећи више од једног аспекта у исто време.“ (Вилијамс млаћи Ален, Кауард Барбара, Фиџин Џо,1973 , ,, The Culture of Poverty Debate: Some Additional Data, страна 623) Управо тиме ће се бавити Барбара Кауард, Џо Фиџин и Ален Вилијамс млађи. Они су своје истраживање спровели у оквиру једне одређене етничке групе у Сједињеним Америчким Државама. Обављени су интервјуи са члановима домаћинства у црначким насељима. Поделили су их у две групе према износу прихода: групе са врло ниским приходима, тј. сиромашни и групе са осредњним приходима,тј. не-сиромашни.



Прва димензија:
Ставови, вредности и карактерна структура индивидуе

У овој димензији се највише расправља о отуђености и немоћи. Што се тиче ове димензије Барбара Кауард, Џо Фиџин и Ален Вилијамс млађи су утврдили да нема разлике између сиромашних и не-сиромашних. Ево један пример: Параметар за самопоуздање- 67% сиромашних се високо рангирало, 62% богатих је високо рангирано.

Друга димензија:
Природа породице

Луис наводи да се сиромашна група разликује по томе да је код њих учесталији број ванбрачних заједница, одсуства детињства, породица које издржавају жене и породица са наглашеном породичном солидарношћу. Овде има мало доказа Луисове теорије да је ванбрачна заједница чешћа код сиромашних људи. Што се тиче породица које су издржаване од стране женског лица подржава Луиса у теорији – 55% ових породица је сиромашно, а 28% није сиромашно. Мада што се тиче ове тезе логично је да један старатељ ће имати мање примања него два, поготово када је у питању жена. Тако да, по мом мишљењу, иако је ова теза тачна , ово није параметар за то да ли постоји култура сиромаштва или не, јер самохране мајке могу да буду високо образоване(на тезу да су сиромашни чешће необразовани или имају ниско образовање) или да су из имућнијих породица (на тезу да се сиромаштво преноси са колена на колено) али припадају у групи сиромашних, баш због тога што су самохране мајке. На тезу да сиромашни очекују од своје деце да што раније постану независна Барбара Кауард, Џо Фиџин и Ален Вилијамс млађи нису нашли доказа. Међутим, њихови подаци указују на то да сиромашне одлукује снажна ауторитативност у васпитању деце, 77% сиромашних испитаника рекло је да би користили неки облик, блажи или строжији, физичког кажњавања, у поређењу са 43% не-сиромашних. Што се тиче породичне солидарности нису нашли никакве разлике између ове две групе.

Трећа димензија:
Природа сиротињске заједнице

Луис овде укључује физичке услове становања и друштвеност. Што се тиче физичких услова становања, мера квалитета становања и пренатрпаност, овде има значајне разлике између сиромашних и не-сиромашних. Мада то је и логично, мање пара, мање и материјалних добара. У овој димензији је показано да нема значајне асоцијације између прихода и одлажења у цркву и између прихода и контакта са великим локалним организацијама за грађанска права. Сиромашне и не-сиромашне групе се не разликују много по интеракцији са породицом.

Четврта димензија:
Однос културе и ширег друштва

Ту спада: одвајање, дискриминација,економски ресурси, политичка активност, знање и употреба јавних установа и ставови према доминантним групама и институцијама. Овде је доказано да су сиромашни више запослени него не-сиромашни у неквалификованим пословима, имају више незапослених у фамилији, имају озбиљних новачаних проблема, половни намештај и ниже образовање.

Закључак:

Барбара Кауард, Џо Фиџин и Ален Вилијамс млађи су потврдили мање од пола Луисових тврдњи. Они нису пронашли подршку за тврдњу да се сиромашни разликују од не-сиромашних по питању начина живота. Оне особине треба посматрати ,,као услове сиромаштва, а не као решења за сиромаштво која произлазе из културалних инобација сиромашних људи.“ (Валентајн, , 1973, ,, The Culture of Poverty Debate: Some Additional Data", страна 633). Ови налази потврђују ,,ситуациону интерпретацију сиромаштва него перспективу културе сиромаштва. Под ситуациона интерпретација мислимо да су сиромашни суочени са ситуационим факторима као што су ниска примања, слабо плаћени послови, неадекватни услови за живот“ (Вилијамс млаћи Ален, Кауард Барбара, Фиџин Џо,1973 , ,, The Culture of Poverty Debate: Some Additional Data, страна 633)

Литература:

Вилијамс млаћи Ален, Кауард Барбара, Фиџин Џо,1973 , ,, The Culture of Poverty Debate: Some Additional Data, стране 620-634

Литературу можете пронаћи и на:
http://147.91.75.42/moodle/file.php/129/Oscar_Lewis_Culture_of_poverty_debate.pdf