Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

 Универзитет у Београду

 Филозофски факултет

- СЕМИНАРСКИ РАД -

  Правила која се односе на посматрање

  друштвених чињеница,

 појам социлогије и значење друштвеног делања

Професор: Вера Вратуша-Жунић Студент: Горан Вујновић СО 10/14

У Београду, 26.12.2010.

ПРЕДСТАВЉАЊЕ СЕБЕ

  У СВАКОДНЕВНОМ ЖИВОТУ

Ерик Гофман у позоришту свакодневнице свет описује као позоришну сцену са сви људима као глумцима у њему. Пре свега перспектива позоришног наступа служи за проучавање друштвеног живота што је применљиво на било коју друштвену установу. Посматра се појединац и његови односи према другима и његово усмеравање утисака који се стичу о њему. Обично, када се појединац нађе у присуству неке друге особе настоји да прибави информације о њој или да обради податке које већ има о датој особи. Информације нам помажу да до одређене границе сазнамо шта можемо да очекујемо од дате особе. Често о некоме, иако не знамо ништа, можемо закључити нешто поредећи дату особу са неком другом која има слично понашање или држање. Такође о некоме можемо сазнати додатне информације ако је о датој особи нешто документовано или ако нам сама особа каже нешто о себи у току раговора са нама. Дефинитиван утисак о некоме се стиче преко његових изјава или експресивног понашања.

   Људи се у том назовимо позоришту често ослањају на претпоставке тј. нагађања. Како В.А. Томас(William Isaac Thomas) каже:

„Такође је веома важно да схватимо како у свакодневници ми, заправо, не водимо живот, не доносимо одлуке и не постижемо циљеве ни помоћу статистике ни помоћу науке. Живимо помоћу претпоставки. Рецимо, ја сам ваш гост. Ви не знате, ви не можете научно утврдити да ја нећу украсти ваш новац или ваше кашике. Али, предпостављате да нећу и тако ме, на основу претпоставке, позивате у госте.“ (Ервинг Гофман,1959. стр. 65.)

  Појединац некад може да манипулише изражајима како би ми стекли неки жељени утисак о њему који он прижељкује. Гофман наводи пример из једног романа у коме описује Придија који се налази на одмору у Шпанији. Затим описује слику Придија на плажи где је он окружен људима које не познаје, али се из сваког његовог покрета види да су то уствари неприродни покрети односно покрети које он обично не користи. Придијеве покрете и гримасе које он прави приликом обичног одласка у море он објашњава као усмеравање утисака у жељеном смеру, како би посматрачи стекли повољан утисак о њему.

  Још један од начина да што више сазнамо о датом појединцу јесте тај да је појединац свестан само једне потке, властите комуникације, али сведоци којима је окружен су свесни и једне и друге. На прумер на Шетландским острвима једна домаћица послуживши госта са својим јелом, слуша његове похвале на рачун њене хране, али исто тако посматра покрете његовог тела као и са којом слашћу једе храну и колико спремно гура храну у уста. Како би сазнала шта један познаник (А) заиста мисли о другом (Б), иста жена би сачекала да се особа (Б) нађе у присуству особе (А), али да притом раѕговара са особом (Ц). Затим би потајно посматрала особу (А) док посматра особу (Б) притом разговарајући са особом (Ц). С обзиром да нико не разговара са особом (Б) па га овај не посматра директно, особи (А) би повремено опала уобичајена контрола и тактичко претварање па би слободно изразио ста осећа према особи (Б). Ми уствари боље прозиремо туђе понашање него сопствено.

  Некада, особа не жели да се меша у ствари које су важне за неког другог, али нису важне и за њега самог. На пример када два пријатеља заједно ручају они ће међусобно испољавати одређена осећања која постоје између њих, али на пример у односу између доктора и пацијента постојаће одређена дистанца тј. клијент ће приказивати поштовање према доктору, док ће доктор пројектовати слику о безинтересном бављењу са клијентовим проблемом.

  Такође код људи постоји свест о важности првог утиска. Способност да сами створимо слику о себи приликом првог сусрета са неким зависи и од појединца што захтева и одређену врсту агресивности. Вилијем Ф. Вајт наводи пример келнерице: Прво што упада у очи јесте да се за келнерицу која у свим условима добро ради свој посао не може рећи да напросто реагује на муштерије. Она примењује извесно умеће да би контролисала њихово понашање. Прво питање које поставља кад разматрамо однос према муштерији јесте:

 „Ко има почетну предност – келнерица или муштерија?''

Вешта келнерица схвата сву важност овог питања...Вешта келнерица се обраћа новој муштерији самопоуздано и без оклевања. Можда се нови гост већ сместио за сто пре него што је она стигла да покупи прљаве судове и промени стољњак. Гост седи наслоњен на сто и проучава јеловник. Келнерица га поздрави,затим каже:

„Да рашчистимо сто, молим Вас“

и, не чекајући одговор, узима му јеловник из руке да би се он одмакао тако да она може да обави шта треба. Она води целу интеракцију изузетно учтиво,али и одлучно, ни у једном тренутку се не поставља питање ко је главни. Овако се исто понашају и наставници када се по први пут упознају са ученицима како би ученици на самом почетку видели ко је главни.

Постоје и одбрамбене мере које су ту да зајамче утисак о појединцу који он настоји да оствари. То се често може приметити код друштвених игара,које понекад имају ту сврху да присутне доведу у неугодан положај, али тада неугодности не треба узимати за озбиљно. Све ове представљене технике и одбрамбени системи постоје, да би уколико се појединац нађе пред неком особом могао да контролише утиске који ће та особа створити о њему, уколико уопште и има потребе за тим.

ЖИВОТНИ СЦЕНАРИО

„ На вашем надгробном споменику стајаће два датума, која ће прочитати сви ваши  пријатељи, али једино важно биће она цртица између њих.“ (Филип Мекгро,2005. стр. 275)

У овом цитату Кевин Велч је цртицу између године рођења и године смрти представио као животни циклус односно позорницу на којој се одиграва један сценарио у коме је дата особа имала своју улогу.

Још један од аутора који говори на дату тему јесте Филип Мекгро. Филип Мекгро у свом објашњењу више пажње посвећује подсвесном и његовом утицају на оно што ћемо испољити у стварном животу. Мекгро напомиње да у нашем животу велики утицај има унутрашњи дијалог који константно водимо сами са собом. Унутршњи дијалог може имати позитиван утицај и негативан утицај. Уколико унутрашњи дијалог има позитиван утицај, он се може испољити на тај начин што смо ми енергични и отвара нам мноштво могућности. Са друге стране негативан унутрашњи дијалог осећамо чак и на нивоу телесних ћелија. За њега постоји још једна врста унутрашњег разговора која представља болне тренутке из наше прошлости и она је уствари злоћудна. Такву врсту унутрашњег разговора Мекгро назива ,,трака“. Трака је добила назив по првим компјутерима који су радили оно што им каже трака која је управљала њима. За њега траке су потпуно природне, рефлексне и неконтролисане и функционишу готово независно попут наших органа. То су аутоматске мисли које:

1. тотално игноришу текући прилив информација

2. програмирају вас за специфичан исход, често тако да ми тога уопште нисмо ни  свесни.

Утицај траке се може најбоље приметити у сусрету са појединим особама. На пример: Ако нека особа са којом разговарамо превише прича за њу кажемо: ,,Човече, овај уста не затвара!“ и на основу овог закључка можемо да одступимо од даљег разговора са истом особом. То је уствари тај унутрашњи дијалог који се дешава или одвија у том тренутку.

Трака се утолико разликује што би се у тренутку разговора са датом особом испољио одговор. Трака би нам рефлексно рекла да напустимо тај разговор на основу претходно стеченог искуства. Трака се активира у разноразним ситуацијама у животу и непрестано се продужује даље стеченим искуствима, који нам помажу да стварамо закључке о појединим ситуацијама пре него што се десе.

Мекгро за траку каже да је злоћудна. Уколико је нека особа уз помоћ траке сасвим уверена у себе лако може да изгуби главу због тога. На пример: Један пилот услед неповољних временских прилика треба да одлучи да ли да узлети са авионом и како ће слетети. Због тих истих временских прилика може се неповољно завршити по њега али и по преостале путнике чији живот зависи од његове процене. Уколико пилот има више него довољно самопоуздања тј. уколико му трака говори да је досада увек успевао да узлети и слети без проблема не значи и да ће то бити у овом случају. Тада пилот треба да се окрене разуму и процени да ли да настави са узлетањем или сачека повољније време за то.

Као што је Мекгро рекао да су то болни тренуци из наше прошлости, они могу утицати на наше будуће одлуке. Уколико је неко ко је у прошлости одбијен у разговору за посао, неко ко је пао испит или доживео неки други по њега болан тренутак касније се може испољити тако да особа стално мисли о себи као о некоме ко није довољно добар за дати посао или да никада неће положити испит. То је један негативан део траке који спутава човека да даље напредује и држи га заробљеног у једном положају које та особа прихвата као будући начин живота. То показује да трака истовремено док гледа будућност гледа у прошлост и ствара одређени систем који ће нам касније омогућавати да одмах реагујемо у датој ситуацији без поновног самопроцењивања. Трака се огледа и у садашњости јер ћемо се према њој стално односити као према јеванђељу, који год суд да се налази у њој постаће наша стварност. Она се огледа и у нашој будућности јер нам помаже да предвидимо догађаје који тек треба да се десе, то нам успева на основу стеченог искуства.

Ево и неких уобичајених трака које користимо и које су готово свима познате:

1. Никад нећу доживети нешто лепо; моја породица била је тако дисфункционална, никад нисмо научили како да се забавимо,...

2. Тако сам ружна; моје тело и лице се толико разликују од оних које имају популарне личности да ћу морати да се задовољим трећом класом.

3. Моја бућност ће личити на моју прошлост: биће несрећна и непродуктивна. Не би никад требало да очекујем да буде успешна, пошто ми није суђено.

4. Урадио сам неке лоше ствари и то ми никада неће бити опроштено. Кривица је крст који морам да носим. Људи ће ме увек разочарати и повредити.

5. Била сам злостављана као дете. Сви мушкарци ће ме искориштавати и неће их бити ни најмање брига како се ја осећам.

6. Моја породица је припадала нижој класи. Ја ћу такође припадати нижој класи. Не могу ништа да урадим да бих то променио.

7. Мој отац је био губитник; и ја ћу такође бити губитник без обзира на све.

8. Ја сам лидер. Људи очекују од мене да будем јак и дајем пример. Не смем никад да покажем слабост. Морам да будем јак и да никад, до краја живота, не покажем какав заиста јесам.

9. Лењост је грех, зато не би никад требало да се одмарам. 

10. Нисам достојна поштовања и обзирности других људи.

  ФИКСНА УБЕЂЕЊА

За Мекгроа битан појам је фиксно убеђење. Фиксна убеђења су наши погледи на свет или опажања. Они одражавају наше разумевање у погледу које се односи на наше место у свету. Свуда су присутна и део су нашег живота. Имају снажан утицај и под њиховим дејством доносимо одређене одлуке попут: погледа на на наш систем вредности, на наше карактеристике, шта да очекујемо у животу, у пословном свету, или нашу интеракцију са децом и партнером.

,, Фиксна убеђења дефинишу улоге које играте у животу“

(Филип Мекгро, 2005. стр. 265.)

Спознајом наших фиксних убеђења знамо и нешто о сценарију по коме ће се одвијати наш живот. Сценарио комаду даје неки смисао, утиче на изборе које правимо током проба као што су: костими, дијалози, локације итд. Након неколико проба глумци одлажу своје сценарије и дати сценарио живи главама глумаца. Сви треба да се држе свог сценарија и уколико би неко одступио од самог сценарија дошло би неодобравања јер би пореметило очекиван след догађаја. Фиксна убеђења нам говоре коју улогу играмо у сценарију и сва наша убеђења постају фиксна. Уколико би одступили од сценарија ми би поново узели сценарио у руке тј. поново би се вратили фиксним убеђењима.

У милости или немилости наших фиксних убеђења увек ћемо се одупирати било каквој промени сценарија без обзира на то да ли смо срећнији него икада пре или несрећни, једноставно нам се неће свидети то јер одступа од сценарија тј. од ствари какве би требале да буду. Мекгро наводи пример када је у његово место тј. Џорџију дошла група адвоката да би се договорили о предстојећем судском процесу. Адвокате су сместили у један од најбољих хотела, врло леп и удобан које су омогућавале изузетан мир и приватност. Следећег јутра, када су странке требале да се састану са њима сазнали су да су се гости одјавили из хотела. Када су се гости, на изненађење странке, појавили на предвиђеном састанку, у разговору са њима су сазнали да су се преместили у један од лошијих хотела који се не може ни назвати хотелом. Боравећи у првом хотелу нису могли да се концентришу на посао јер је било савршено мирно и тихо, а они нису навикли на такву тишину те су одмах отишли у други хотел где је била промаја и чула се бука од аутомобила на коју су они навикли. Једноставно нису желели да одступе од сценарија тј. од ствари и окружења у коме су навикли да раде. Ствар је у томе што већина фиксних сценарија и убеђења се сврста у ограничавајућа убеђења. Тако, ствари које говоримо себи се често своде на ограничавање као што су: ја не могу ово, никада нећу имати то, не заслужујем то, нисам вредан тога,...

Чак и када говоримо да можемо више нисмо спремни да преузмемо одговорност и било какве кораке у правцу промене. Уколико се донесе одлука да се одступи од сценарија често се људи могу осетити угрожени и узнемирени.

ДА ЛИ СВАКО ОД НАС ИМА СВОЈ СЦЕНАРИО?

Ерик Берн се у својој књизи запитао да ли свако од нас уопште има свој сценарио.

Берн каже да је свако од нас још у раним годинама доживео програмирање. Он мисли да човек не мора да живи у стварности по одређеном сценарију те да неки људи могу да стекну независност под утицајем разних спољашњих околности или услед унутрашњег препознавања, али и применом антисценарија. На почетку човековог живота стварају се обрасци и нека правила којих се сам човек придржава у одређеној мери, тек касније се може издвојити од сценарија. Мада што више оснажују сценаријске контроле особа је све више везана за сценарио. Берн је људску расу приказао као једну кривуљу тј. на једној страни кривуље су особе које су на неки начин стекле независност, док су на другом крају они који су чврсто везани за сценарио. Између ова два краја налази се већина људи, који су подложни променама.

Постоје два типа људи који се чврсто држе сценарија. Један од та два типа јесу људи који се држе сценарија, али имају пуна допуштења тј. да би уживали у својим допуштењима они морају испунити услове сценарија. Један од таквих примера јесте вредан радник који има допуштење да се забавља и ужива у слободном времену. Други тип људи су они који су заробљени сценариом. То су они који имају мали број допуштења и већи део свог свој живота проведу у испуњавању тог сцернарија тј. онога што тај сценарио захтева. Пример за то су наркомани и алкохоличари који су принуђени да што пре иду свом крају и проклетству. Берн каже да у нама постоји демон који нам без обзира на наше програмирање и сценарио говори да не радимо шта нам се каже, па најчешће у животу испољавамо супротно од оног шта нам се каже као на пример одбијање детета да послуша шта му мајка каже да ради. Тај демон ће га терати да уради супротно од онога што се захтева од њега. За Берна је такође битно и наше одрастање или доба адолесценције у којем смо разтрзани између сценарија и анти сценарија и да је ту усвари преломни тренутак како ће се даље одвијати наш развој и наше учешће на позорници односно у стварном животу. Адолесценција је први период када се може учнити сопствени избор, бар се тако осећамо. Зрело доба може се дефинисати на четири различита начина: прво, одговорност пред законом, друго, одговорност пред родителјским судом, треће, искушавање иницијацијом и четвро, животна искушења. У већини случајева ране грешке, неуспси и промашаји су само генералне пробе, пре него представе, а истинска игра не почиње пре двадесете године.

Сценариј се заснива са једне стране на одлукама донетим у детињству, а са друге стране одлукама на које делује родитељско програмирање које се оснажује кроз живот. Родитељи желе да им деца постану било победници или губитници. По сценарију се врло лако одређује за шта смо предодређени. А постоје и они који нису победници те се од њих очекује да буду марљиви како би се одржали и остали тамо где јесу. Они су изванредни чланови, добри службеници јер су одани, вредни и захвални а да притом немају склоности ка прављењу нереда. Победник се дефинише као особа која испуњава обавезе како са другима тако и са самим собом. Он је тај који је вођа тима и оно што зацрта то и оствари, у краћем или дужем периоду.

У дужем временском периоду сценарио има своје тачке преокрета. Те тачке обично приказују тренутка када особа прелази из једне улоге у другу.

Гофман, Берн и Мекгро живот представљају као позорницу, али једино Мекгро сматра да се човек упорно држи свог сценарија и да човек тежи да одигра ту своју улогу до краја тј. да је не мења. Од ове тројице аутора само Берн се издваја по свом мишљењу да човек ипак не може цео свој живот да подреди једном сценарију. За њега човек може да одступи од своје улоге и у наставку одигра потпуно нову. А улогу мења због различитих спољашњих утицаја. Мада, иако су дали једну слику како ми себе уствари представљамо у стварном животу, али се наша улога може сударити са неком другом и нама створити сасвим нову на коју ћемо морати да се навикнемо иако то није било у нашем сценарију.

Кориштена литерратура:

1. Ерик Берн „Шта кажеш после здраво?“, Беокњига, 2008.

2. Ервинг Гофман, The presentation of Self in Everyday Life, Doubleday, 1959. (Део предговора и увод, стр. XI-XII и 1-16). 

3. Филип Мекгро, Ваша Личност, Моћ књига, 2005.