Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

Универзитет у Београду

Филозофски факултет

Семинарски рад из увода у социологију I

"Трактат о сиромаштву"

Професор: Вера Вратуша-Жунић Студент: Филип Чолић ФС09/60

Експликативна дефиниција сиромаштва коју је изнео М. Милосављевић у свом тексту Сиромаштво у свету и у Србији, прецизно означава проблем о којем ћемо расправљати те с' тога и у овом тексту имаће статус максиме. „Сиромаштво подразумева такву ситуацију појединца или породице у којој не постоје економски, социјални и културни услови за за довољавање основних биолошких, здравствених, културних, образовних и сличних потреба; недостају услови за развој и репродукцију психолошких и физичких способности; немогућност продукције и репродукције живота (породице) и искљученост из активности и живота заједнице.„¹

Овај рад покушаће да нам открије, пре свега, усмереност друштва ка циљу превазилажења овог проблема, такође назначићемо критичне групе односно предлог методе којом се проблем може решити.

Пред све нас поставља се питање: на који начин се могу превазићи проблеми који воде ка сиромаштву? Предходна реченица може се разумети и као позив на друштвену укљученост у решавању тог проблема, што може да представља почетни али и „корак од седам миља“ ка одговору који није само примењив у оквирима наше земље, већ поседује универзални карактер. Природа самог проблема заснива се на непостојању солидарности, у којој год сфери да је подразумевамо, а укљученост друштва нужан је пут ка успостављању солидарности.

Који су мотиви било ког члана друштва да се укључи у решавање овог проблема?

Прво, покушаћу да изнесем одређени лични интерес који би нас навео на активни приступ решавању проблема сиромаштва. Сиромаштво са собом повлачи одређени ниво опште деградације своје заједнице.² Предпоставимо заједницу чији су чланови стопроцентно сиромашни. У складу са дефиницијом коју смо горе навели, можемо замислити и апсолутан недостатак културних, здравствених или биолошких услова за живот, па тако и минимални ниво свих вредносних норми. Насупрот томе можемо замислити заједницу у којој сиромаштво није присутно. Таква заједница одликовала би се највишим ступњем развитка (закључак опет изведен из горе поменуте дефиниције). У складу са тим, можемо закључити да број сиромашних наспрам оних који то нису представља фактор деградације једне заједнице, те сваки члан те заједнице имао би лични интерес да се тај број, што је више могуће, умањи.

М. Милосављевић у тексту Сиромаштво у свету и у Србији каже „сиромашни се рађају у лошим условима и обично рађају децу са високим изгледима да и сама такође буду сиромашна.“³, а како је већ речено да је „Србија /.../ постала земља тзв. „четвртог света“⁴, који је неразвијен и сиромашан“, сматрамо да је у интересу читавог друштва да се тај процес репродукције сиромаштва заустави, односно да се прекине деградациски ток који нас води у сферу земаља четвртог света.

Статистичким подацима које сам пронашао у тексту Сиромаштво у свету и у Србији покушаћу да размотрим моралну потребу за превазилажењем сиромаштва. Подаци Светске Банке кажу да: „на почетку XXI века 1,2 милијарде људи или 24% укупног светског становништва има приход мање од једног долара дневно по особи, а 2,8 милијарди или 46% светског становништва има мање од два долара дневно по особи; 29 најсиромашнијих земаља са триста милиона становника има бруто национални доходак мањи од 200 америчких долара по глави становника. У исто време, према извештајима Уницефа 80 милиона деце иде сваке вечери гладно на спавање и да су стопе смртности одојчади око 13 у развијеним у односу на 125 у неразвијеним земљама итд.”

У ХХI веку, осећање моралне потребе за искорењивањем сиромаштва представља испит зрелости зудског ума, односно ако за 2000 година разум није доживео пунолетство, требамо преиспитати могућности и манире једног таквог ума.

Кога сиромаштво највише погађа, односно које су критичне групе или носиоци бремена човечанства? Карактеристике које ћемо навести такође имају универзалан караткет и без обзира што су конкретно у литератури везани за Србију, по истом принципу важе у целом свету.

Ризик сиромаштва свој највећи потенцијал има код појединаца или у породици где је забележен нижи ниво образовања.⁵ Проблем овде лежи у могућности запошљења, јер по правилу оваквим појединцима недостају квалификације потребне за посао који се нуди. Решење оваквог проблема захтева отварање нових радних места, пружање шансе најугроженијима да стекну потребно образовање и контрола послодаваца, односно радних уговора које нуде и услови под којима те уговоре раскидају.

Сиромаштво даље погађа и радно неактивне.⁶ У ову групу спадају ученици, домаћице, незапослени. Свакако да отварање нових радних места умногоме решава овај проблем, али и прилагођавање послова потребама и могућностима будућих радника. Овде можда треба сврстати и особе са инвалидитетом, као групу којој је посебно потребно усклађивање посла са физичким могућностима.

Трећу групу коју је потребно заштитити од сироммаштва јесу избеглице и роми, а у многим земљама потребно је решити и проблем емиграната. Ове групе имају специфичан положај када је у питању заштита од сиромаштва. Питање је да ли ове групе пре свега треба сврстати у предходно наведену групу, тј начинити их пуноправним грађанима једне земље који даље могу да остваре своје право на рад, или је таква процедура потпуно ирелевантна за отклањање сиромаштва. По мом суду, који се везује за конкретан проблем сиромаштва и појединаца овај фактор није нужан, међутим истакнути европски лидери на измаку 2010. године овај проблем стављају испред проблема сиромаштва те уводе селективну борбу против беде. Да ли је то проблем моралне незрелости или не, време ће показати али то никако неће решити нама задат проблем, искорењивања сиромаштва.