Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

Филозофски факултет Универзитета у Београду
Одељење за социологију

Увод у социологију 1

Тема за недељно саопштење: Сиромаштво у свету и у Србији

Студенткиња Јелена Бувач СО08/56

Професорка др Вера Вратуша – Жуњић

Иако се у данашњим временима неретко у литераутри избегава појам сиромаштва, и све чешће замењује појмовима попут искључености и маргинализације, чињеница је да у сваком тренутку у свету постоји значај број оних који живе на граници егзистенције. Не постоји друштво у коме нема сиромаштва, што га чини једним од највећих проблема данашњице. Ипак, постоје значајне разлике међу различитим друштвима. То се пре свега односи на разлике између развијених и неразвијених земаља, као и на разлике између различитих група неког друштва.

„Сиромаштво подразумева такву ситуацију појединца или породице у којој не постоје економски, социјални и културни услови за за­довољавање основних биолошких, здравствених, културних, образовних и сличних потреба; недостају услови за развој и репродукцију психолош­ких и физичких способности; немогућност продукције и репродукције живота (породице) и искљученост из активности и живота заједнице.“

Према неким истраживањима које је радио УНИЦЕФ[1], око 80 милиона деце свакодневно оскудева у храни, а стопа смртности одојчади износи 13 у развијеним, односно 125 у неразвијеним земљама. Такође, према другим истраживањима Уједињених нација, најсиромашнија земља на свету је Сијера Леоне[2].

Ипак, сиромаштво не можемо посматрати само кроз количину прихода и потрошњу становника, врло битан аспект представља и стил живота, култура исл.

„Концепт базичних потреба, заснован на идеји о минимуму материјал­них и нематеријалних потреба неопходних за достојан животни стандард, често је коришћен од стране међународних агенција и посебно у УН-у, и представља компромис између ова два приступа.“

Битна подела сиромаштва је на релативно и апсолутно. Апсолутно сиромаштво је она ситуација када људи немају довољно средстава за задовољавање основних потреба (глад, немање текуће воде, кратко трајање живота, неписменост итд.). С друге стране, релативно сиромаштво представља просечни животни стандард неке заједнице, и најчешће се односи на ситуације када „недостају извори за задовољавање живот­них потреба, заштиту здравља, становање и образовање; недоступност различитих услуга и погодности и искљученост из друштвених актив­ности и живота локалне и ширих заједница.“

Један од термина који је нашао своје место у теорији о сиромаштву је појам новог сиромаштва. Наиме, под новим сиромаштвом подразумева се испод просечни животни стандард, али овог пута више у квалитативном него у квантитативном смислу.

„(...)индикатори „новог” сиромаштва су: недо­ступност услуга значајних за квалитет живота и животни стандард; лоши услови социјалне промоције и заузимања значајних друштвенх положаја; ризици погоршања друштвеног статуса и осиромашења и психологија и култура/поткултура сиромаштва.“

Процене распрострањености сиромаштва нису прецизне јер, примера ради, Роми и интерно расељена лица нису били укључени у истраживање.

„Већина избеглица и посебно интерно расељена лица живе у веома лошим условима становања. Само једна петина има сопствени стан или кућу. Још су бројнији они који живе у некој врсти колективног смештаја. Штавише, већина избеглица и интерно расељених лица зависе од јавне или добровољне помоћи и подршке, којих је све мање и далеко од до­стојанственог живота.

Најзад, Роми су најсиромашнија и најрањивија од свих друштвених и етничких група. Изгледа да је сиромаштво судбина ромског народа и има све опште каратеристике социјалног проблема. Због методлошких и дру­гих проблема нико није у стању да каже колико је Рома уопште у Србији а још мање колико њих је сиромашно. Тако је, на пример, према попи­су становништва из 2002. године било 108.000 Рома, док ромске и друге невладине организације процењују да их је више од 300.000. Истина је вероватно негде између. Добро је познато да многи Роми избегавају да се региструју тако да многи од њих немају лична документа или стално боравиште.“

Такође, постоје два врло битна аспекта сиромаштва – објективни и субјективни. Објективни подразумева недоступност различитих социјалних услуга и маргинализацију, док се субјективни односи на осећај беспомоћности и губитак достојанства.

Када је у питању Србија, односно појава сиромаштва у њој, није новина да је сиромаштво великих размера последица различитих „дуготрајних структуралних противречности друштва“. Неке од тих противречности односе се на поља религије, етницитета, економије, културе.

„Србија је била међу средње развијеним земљама крајем 1980-их, али је услед унутрашњих (политичка и економска криза, ратови, дезинтегра­ција Југославије) и спољних (економске и друге санкције од стране УН-а, НАТО бомбардовање, изолација) фактора постала земља тзв. „четвртог света”, који је неразвијен и сиромашан.“

Најбољи показатељи сиромаштва у нашој земљи су свакако, поред званичног процента незапослености који износи 30%, и евиденције социјалне заштите, чијим се службеницама обраћају свакодневно хиљаде људи за помоћ од 5000 динара. Такође, занимљиво је и то да се најчешће социјалној заштити обраћају управо људи из истих породица различитих генерација. Најугроженији су свакако деца и стара лица.

Такође, треба поменути да по неким проценама нема битнијих разлика између сиромаштва међу женама и мушкарцима, што свакако не даје превише реалну слику, обзиром и на дискриминацију жена на тржишту рада.

Друштвена реакција на сиромаштво у Србији могла би се поделити на три главна поља, и то - стратегија за смањење сиромаштва, мере социјалне заштите и заштита породице и деце.

„Нажалост непостојање свеобухватних развојних стратегија и споро ослобађање од дуготрајних економских, политичких и социјалних кри­за, за сада, помаже опстајању и репродукцији сиромаштва. Добра ствар је, свакако, спремност друштва у Србији да се бар формално (усвојена документа о стратегији смањења сиромаштва) и службено (постојање посебних развојних програма и стратегија за поједине делове социјалне политике) суочава са узроцима, а преко унапређивања заштите деце и породице и социјалне заштите, бави најтежим последицама сиромаштва и пружањем подршке најрањивијим социјалним групама.“

Када је проблем сиромаштва у питању, мислим да постоји и пробелм „научености“ на њега, обзиром да се неретко људи препуштају својој ситуацији и превише се ослањају на помоћ државе, која свакако није адекватна и не решава проблем на дуже стазе. Такође, велики је и проблем уске повезаности сиромаштва и других друштвених девијација, попут делинквенције.

Литература:

Милосављевић М. Сиромаштво у свету и у Србији, Социјална мисао, 2008, вол. 15, бр. 4

Социолошки речник, прир. Аљоша Мимица, Марија Богдановић – 1. издање; Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2007.

http://www.unicef.org/infobycountry/stats_popup1.html