 | "Самоуправљање и државно хетероуправљање" |
|
„Самоуправљање и друштвено хетероуправљање: грађанско друштво и држава“ Резултат уништавања самосталних способности људи за добробит капиталистичке поделе рада је раздвојеност између људи и потрошње. “То уништавање омогућује непрестано обнављање и ширење сфере робних односа.“ За радника сфера нерада постаје сфера слободе када му онемогућимо да бира природу најамног рада. Уколико раднику онемогућимо да се бави било каквом стваралачком или производном активношћу, његова слобода ће се свести на слободу избора пасивних задовољстава и потрошњу различитих добара. Самосталне радничке способности се уништавају школовањем, јер је школа та која нас учи да за сваку активност постоје специјалисти, а за свако питање ауторитет. На пример, да аматер никада неће вредети колико и професионалац. Школска организација фаворизује стицање квалификација, а оне представљају прометну вредност, не употребну. „Ви не можете ништа сами урадити са оним што сте у школи научили; једино можете то искористити на рачун неког трећег тиме што ће те се продати на тржишту рада.“ Људи често не знају да обаве најједноставније и најобичније послове већ унајмљују квалификоване људе за тај посао. Узрок томе је што школе имају улогу да држави испоруче раднике, муштерије, потрошаче и службенике по мери. Школа учествује у процесу у коме су знање, самосталност и култура искључени из рада и међуљудских односа и то све да би постале институционална специјалност. Капиталу се обезбеђује доминција над радником, његовом потрошњом и његовом раду, тако што му се уништавају сопствене способности. Тако су услови да радници нису у могућности да производе створени. Капитал приморава раднике да своје потребе задовољавају куповином и тако капитал обезбеђује контролу потрошње. Културна униформисаност и уништавање самосталних способности су праћени разарањем грађанског друштва, које представља ткиво друштвених односа који се успостављају у групама и заједницама од стране државе. А ткиво друштвених веза је растављено територијалном и друштвеном поделом рада која прати индустријализацију. Бекством са села сеоске заједнице нестају, а градови се шире. Људи прелазе дуг пут до посла, самим тим су уморнији. Градови су закрченији, градски превоз пренатрпан и тако сви постају обична количина незнаног људства која је препрека за напредовање. „И сам рад трпи. Радник служи машини, уместо да машина служи њему у обради материје. Тај рад отупљује радникове могућности и умањује његове способности да производи сам по себи.“ Узајамна помоћ нестаје услед недостатка времена и умора, а робне услуге обезбеђују оно што су некад радили суседи и рођаци. Тако да одумирањем грађанског друштва јачају институционализоване активности државе. Техничка изазива географску концентрацију и специјализацију које доводе до тога да територијалне заједнице сада производе више за потребе далеких и непознатих потрошача, уместо за сопствене потребе. „Нико не троши оно што производи нити производи оно што троши.“ Производња је хетерорегулисана од стране државе и тржишта, односно од стране привредних организација, администрација, банака, посредника. Супротно ефикасности је размножавање бирократије која је извор трошкова, кашњења, централизације моћи и униформисаности. Уколико се пређе одређена граница, размножавање бирократије доводи до смањења фикасности, расипања и губитка енергије. „Одумирање грађанског друштва у корист државе покреће и одумирање фундаменталних слобода и успостављање једног панетатистичког друштва, мање или више милитаризованог.“ Обично таква друштва називамо тоталитарним друштвима, јер је држава у потпуности уклонила грађанско друштво и самим тим постала тоталитарна држава. Акције које произилазе из социјалног, културног, професионалног или локалног интереса не могу бити предузете од стране заинтересованих, а да претходно нису одобрене од стране компетентног ауторитета. Иницијативе морају бти одобрене од стране одговарајуће одговорне институције или личности, а та личност је одговорна пред законом. Грађанин је подстакнут да се понаша као потрошач, а његове потребе су одређене једном целином професија, прописа, права и институција, и он је потрошач оних услуга и добара које одговарају хетерономним потребама које му откривају професионални стручњаци специјализованих институција. „Конкуренција која постоји између политичких партија у битноме се односи на начин и опсег институционалног вођења рачуна о институционално детерминисаним потребама.“ У односу на то грађанин је одређен као потрошач политичких опредељења, односно опредељује се за ову или ону политичку партију, а уколико је неопредељен, називамо га аполитичним. Грађанин је обесхрабрен да живот прилагоди својим жељама, а с друге стране охрабрен да живи у нади да ће неко одозго испунити његова очекивања. „Самоуправљање у хетерорегулисаним јединицама представља бесмисао и мистификацију.“ Оно је установљено од стране државе, тако да је пре него што је постојало на самосталан начин самоуправљање је етатизовано, и нико га не може обуставити. Оруђа која самоуправљање предпоставља су технички могућа. Повратак занатској производњи не долази у обзир, јер индустријска техника мора бити подређена ширењу заједничких и индивидуалних аутономија. То доводи до закључка да држава у корист експанзије грађанског друштва треба да одумре, а не да се укине одједном. Катарина Матић СО09/42 |
