Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

„Раздвојеност која постоји између производње и потрошње, између живота рада и „задовољства“, резултат је уништавања самосталних људских способности а за добробит капиталистичке поделе рада.“ (Горц, 1982:64)
У свету који одликује непрестано обнаваљање и ширење сфере робних односа, појединац се више не одликује самосталношћу ни у једној сфери свог живота. Најамни рад је онемогућио појединцу да бира циљ и природу свог посла, а сфера нерада, која остаје као једина сфера слободе, му онемогућава да његов стваралачки и производни рад има одређену друштвену вредност, тако да једина слобода коју појединац има јесте слобода избора добара за потрошњу и слобода избора пасивних задовољстава који су институционално створени. Тако капитал има доминацију истовремено и над радником и над његовом потрошњом.
„Научна организација рада“ која уводи парцелизацију и деквалификацију послова, по Горцовом мишљењу, није једини узрок уништавања самосталних способности радника. Тај процес почиње већ са припремом за поделу рада, тј. са школовањем.

„Школи је додељена институционална улога да продужи и ојача дезинтегришућу и декултивизирајућу акцију друштва и државе, а не да ту акцију спречи или коригује.“ (Горц, 1982:65)
Школа има функцију обучавања појединца за даљи живот и наставак је социјализације појединца. Али, уместо потенцирања развоја широког спектра способности које доприносе осамостаљивању јединке, школовање потенцира стицање „квалификације“, односно стицање способности само за једну сферу рада. Таква врста „квалификације“ за поједина нема употребну, већ само прометну вредност, односно појединац ту квалификацију може једино продати на тржишту рада и искористити је за неког другог, док је не може самостално користити.
Поред деквалификације, Горц каже да „Школа је та која нас учи да за свако питање постоји компетентан ауторитет, да за сваку активост постоје специјалисти...“ (Горц, 1982:65). Такво учење доводи до тога да људи, уместо да самостално обављају многе активности, унајмљују „професионалце“. Горц наводи примере чувања деце, лечења обичног грипа, поправљање славине и слично. Горц закључује да је једина улога школе да „индустрији, трговини, посебним професијама и држави испоручи раднике, потрошаче, муштерије и административне службенике по мери“ и тако учествује у процесу у коме се знање, култура и самосталност претварају у институционалне специјалности и тако искључују из сфере свакодневног живота појединца.

Све од наведеног доводи до „културне униформности“ који држава разара грађанско друштво. Грађанско друштво Горц дефинише као „ткиво друштвенх односа које људи мећусобно успостављају у оквиру група и заједница, које своје постојање не дугују ни неком посредовању нити неком институционалном акту од стране државе: све су то односи засновани на узајамности и добровољности, а не на праву и правној држави“ (Горц, 1982:66) и регулишу се саме по себи. Такви односи могу постојати, на пример, у комуни, стамбеном блоку, проширеним породичним заједницама и постојали су у ранијим радничким градовима. Друштвена и територијална подела рада, урбанизација и технолошки напредак који је донела индустријализација разарају друштвено ткиво, појединцу доносе отупљење, умањивање његових способности, умор, недостатак времена, простора и друштвених веза. „Потребе грађанина одређене су једном целином институција, професија, прописа и права. Граћанин је подстакнут да се понаша као потрошач, корисник и носилац права на скуп давања, опрема и обавеза.“ (Горц, 1982:68)

„Овакво одумирање грађанског друштва увек доводи до јачања и развоја институционалних активности државе.“ (Горц, 1982:67)
Горе наведени разлози доводе до нестанка међусобног испомагања међу појединцима, тако да „атомизоване јединке траже од државе да се побрине за то што нестају њихове способности...“ (Горц, 1982:67) и тако држава убрзава професионализацију, специјализацију и поделу послова са циљем да појединцу надокнади недостатак способности и међуљудске помоћи робним услугама, услугама јавног карактера, колективном и кућном робом. Тако „грађанско друштво уступа место хетерорегулисању“ од стране тржишта и/или државе. Горц признаје да хетерорегулисање може бити ефикасније од саморегулисања, јер таква врста регулисања доноси концентрацију производње, централистичко планирање, парцелизацију послова и квазимилитаризацију радне снаге која до одређене тачке може бити ефикасна, али ипак доводи до тога да заједница „не производи за сопствене потребе већ за сасвим апстрактне потребе далеких и незнаних потрошача“.
Оно што заједница може добити растом ефикасности, губи тзв. „размножавањем бирократије“ коју Горц сматра изворем трошкова, крутости, закашњења, централизације моћи и униформизације индивидуа. Када такво „бирократско размножавање“ пређе одређену границу, постаје извор расипања и губитка енергије, што води смањеној ефикасности.

„Одумирање грађанског друштва у корист државе покреће и одумирање фундаменталних слобода и успостављање једног панетатистичког друштва, мање или више милитаризованог...“ (Горц, 1982:68)
У суштини, ствара се једна тоталитарна држава. Горц сматра да је друштво стигло до тог стадијума и говори о томе како данас „ниједна акција која произилази из локалног, професионалног или културног интереса не може бити предузета од стране појединаца без одобрења или интервенције од стране тзв. „компетентног ауторитета“ који не одговара самом друштву већ закону.

„Самоуправљање које постоји у општинама и предузећима је нешто што је додато описаној фундаменталној тенденцији и зато оно није кадро да се супротстави или да обрне еволуцију према панетатизму.“ (Горц, 1982:69)
Такво самоуправљање представља само мистификацију, јер је и оно установљено од стране саме државе. Оно не може обуставити нити преокренути хетерорегулацију, јер она постаје нужна због димензија економских и техничких јединица, као и због сложености физичких и финанскијских токова у њима.

Самоуправљање јесте могуће, али оно предпоставља економске и друштвене јединице које су мале и чија производња, расподела послова, као и дефиниција радних места задовољава разноликост људских талената и способности, омогућава међусобну размену и бар делимично задовољење потреба и жеља на истој територији. Не треба се вратити занатскоја и средњевековној сеоској производњи, већ индустријска техника треба да задовољи ширење појединачних и заједничких аутономија, а не обрнуто.
Овакво производно устројство захтева и другачије институције и „прерађену државу“, али „Држава се не може одједном укинути. Она треба да одумре у корист експанзије грађанског друштва.“ (Горц, 1982:70)

Александра Петровић СО09/11