Универзитет у Београду

Филозофски факултет

Семинарски рад из увода у социологију I

Правила која се односе на посматрање друштвених чињеница, појам социлогије и значење друштвеног делања

Професор: Вера Вратуша-Жунић    Студент: Александра Кантар Со10/15

Београд, 26.12.2010.

Садржај:

Увод. 2

Правила посматрања социолошких метода. 3

Закључак. 5

Литература: 6

Увод

,,Прво и основно прабило је да се друштвене чињенице посматрају као ствари“ (Емил Диркем, ,,Правила социолошке методе“, 31.стр.).

У тренутку када једна нова врста појава постаје предмет науке, оне се већ налазе представљене у духу не само чулних слика, већ и грубо створених појмова. Одређивање појмова је прекопотребно мада и апстрактно и даје нам утисак да је нестварно. Уместо да посматрамо ствари, да их упоређујемо, ми анализирамо наше идеје. Уместо науке о чињеницама, ми вршимо идеолошку анализу, која неискључује посматрање које је неизоставно.

Чињенице се јављају у форми примера или доказа, а заједно не чине предмет науке. Полази од идеја ка стварима, а не од ствари ка идејама (Емил Диркем, ,,Правила социолошке методе“,32.стр.).

Социологија разуме науку, тумачи људско делање и тежи ка томе да тумачење појава буде јасно и рационално. Међутим, социологе је одувек привлачила религија, мистицизам, интуиција, који се не могу рационално објаснити. Та способност за имагинарно доживљавање или уживљавање у стање других, повећава унутрашњу способност тумачења.

,,Није потребно да неко буде Цезар, да би Цезара разумео” (Михаило Ђурић, ,,Социологија Макс Вебера”,200.стр.).

Највиши степен рационалног разумевања, тј. непосредног и недвосмисленог интелектуалног смисаног поимања постоји код математичких и логичких исказа, који су међусобно повезани. А ако ми без проблема схватамо стварност, онда даље нема потребе да изучавамо ту исту стварност, јер нема више тог интереса који је сам разлог постојања тог изучавања. Уместо да покуша да разуме добијене и остварене чињенице, она предузима да оставри нове чињенице које су више у складу са циљевима за којима људи трагају.

Свако тумачење једног делања које се рационално оријентише према неком циљу поседује највећи степен јасности и неизвесности. Самим тим имамо и способност да разумемо заблуде за које смо сами криви, али њихов настанак можемо да откријемо интуитивно-интроспективним путем.

Конт је прогласио да су друштвене појаве природне чињенице подложне природним законима. Тиме је прећутно признао њихово својство ствари, јер само ствари постоје у природи. (Емил Диркем, ,,Правила социолошке методе“, 34.стр.).

За потребе типолошке научне анализе најбоље је све ирационалне, афективно установљене смисаоне везе понашања истражити, та одступања од једног појмовно изграђеног чистог типа циљно-рационалног делања.

Пр: Приликом проучавања једне политичке или војничке акције, најбоље је утврдити какав би био ток радње кад би се познавале све околности и намере учесника, и кад би избор средстава био строго рационално одређен на основу чега нас учи искуство. (Михаило Ђурић, ,,Социологија Макс Вебера”, 201.стр.)

Тако да, замисао рационалног делања које је рационално разумљиво, служи социологији као идеални тип, помоћу којег можемо стварно да разумемо колико на делање утичу ирационални чиниоци сваке врсте и колико ти исти чиниоци одступају од рационалног правца. Из овог можемо да закључимо да је метод социологије рационалистички.

У свим наукама о делању морају се узети у обзир процеси и појаве који немају никакво значење, али предсатвљају резултат људског делања.

Међутим друштвене појаве су ствари, и са њима треба поступати као са стварима. Поступати са појавама као са ставрима, значи поступати са њима као са подацима који чине полазну тачку науке. Дакле, друштвене појаве треба да посматрамо у самим њима, независно од свесних субјеката који их замишљају, треба их проучавати споља, као спољне ствари, јер се у том својству и показују.

Разумевање тих чињеница може бити и разумевање путем објашњења. Пр: 2 x 2 = 4 (Михаило Ђурић, ,,Социологија Макс Вебера”, 203.стр.), разумевање је постигнуто-рационално разумевање које се састоји у укључивању једног става у шири конеткст значења. Према томе за науку која се бави проучавањем смисла људског делања, значи поимање смисаоне везе у којој спада разумљиво делање на основу значења које му припада.

Конт и Г.Спенсер су тврдили да су друштвене чињенице природне чињенице не поступајући према њима као према стварима, тако примењују идеолошку методу на њих признавајући природно свосјтво психолошких појава.

По својој природи, оне теже да се образују ван појединачних свести јер, овима владају. Чињенице су можда теже за тумачење, али су сложеније и доступније.

Правила посматрања социолошких метода

1) ,,Треба систематски отклањати све природне појаве'' (Емил Диркем, ,,Правила која се односе на посматрање друштвених чињеница”, 43.стр)

Ово правило је основа сваке научне методе. Потребно је да сваки социолог кад одређује предмет својих истраживања буде у току својих доказивања, да себи забрани употребу појмова образованих ван науке, за потребе где нема ничег научног.

Треба да се ослободи лаичких очигледности које владају духом лаика, и да једном за свагда се ослободи окова емпиријске категорије. Ово ослобађање отежава уплитање осећаја која за предмете имају друштвене ствари, немају повластицу над осталима. Настала су историсјки, производ су људског искуства али и неуређеног искуства. Осећање је предмет науке, не мерило истине.

2) ,,За предмет истраживања увек узети само једну групу појава претходно дефинисаних помоћу извесних спољних обележја која су им заједничка и истим истраживањем обухватити све појаве које одговарају овој дефиницији.'''

(Емил Диркем, ,,Правила која се односе на посматрање друштвених чињеница ”, 46.стр.).

Дефиниција покушава да нас спреми да ступимо у додир са стварима, које су доступне духу само споља, и изражава их само пореко спољашности. Пошто нам је спољашност дата кроз осет, може се укратко рећи да: да би била објективнија, наука мора поћи не од појмова који су ван ње образовани него од осета. Али осет може лако бити субјективан, стога је у природним наукама правило да се уклоне чулни подаци код којих постоји опасност да су сувише лични како би се задржали искључиво они који имају довољан степен објективности.

Код марксиста узрочно тумачење конкретног делања значи сазнање спољашњег тока и разумевање те симсаоне тезе.Тачно узрочно тумачење једног типичног делања значи утврђивање да је процес за који се тврди да је типичан у било ком степену смисаоно и каузално адекватан.

3) Ове поменуте појаве са методолошког становишта морамо да разликујемо од разумљивог делања, да они представљају услове, поводе, сметње...

Осет -осећај може да буде субјективан, а у природним наукама правило је да се уклоне чулни подаци, од којих постоји опасност да буду лични посматрачи, како би се задржали они који имају довољан степен објективности.

Поставља се начело да су друштвене чињенице погодније да буду објективно представљене уколико су потпуније и ослобођене од индивидуалних чинњеница које их испољавају.Социологија ствара своје појмове и поставља своја правила пре свега са циљем да допринесе том узрочном објашњењу извесних појмова које су значајне у културном и историјском погледу. Социолошки појмови су апстрактни по карактеру, а упоређују се са историјском стварношћу, који су релативно празни.

,,Када социолог, дакле почиње да истражује било коју врсту друштвених чињеница, он треба да их посматра са оне стране, где се оне јављају издвојене од њихових индивидуалних манифестација. ''(Емил Диркем, ,,Правила која се односе на посматрање друштвених чињеница”, 54.стр).

Социолог тежи да схвати и ирационалне појаве (мистичке, пророчке, религиозне), помоћу теоријских појмова који су у смисаоном погледу адекватни.

Што се тиче делања, право значење би било да је то рационално или рационално делање, уздиже се до свести у само појединим приликама, а када су они у питању, ти облици делања су масовни по својим размерама, само код малог броја појединаца. (Михаило Ђурић, ,,Социологија Макс Вебера”, 215.стр.)

Закључак

Што се тиче методолошких становишта, најбоље је да се у обзир узму идеалнотипски изрази. Први слојеви науке треба да се поставе на чврсто тле, а не песак. (Емил Диркем, ,,Правила која се односе на посматрање друштвених чињеница”, 54.стр)

Главне разлике између фукционалистичких и марксистичких перспектива се тичу начина на који се они карактеризују на друштвену структуру. Функционалисти наглашавају размере у којима се различити елементи друштвене структуре хармонично поклапају, док марксисти наглашавају баш то неуклапање различитих делова, наглашавају потенцијал друштвеног сукоба.(Мајкл Хараламбос, ,,Социологија теме и перспективе'', 1031.стр.).

Интеракционисти објашњавају људско понашање и друштво преиспитујући начине на које људи интерпретирају акције/деловање других на темељ значења. Сматрају да је друштвена структура флуидна и да се мења као резултат интеракције.

Марксистичко гледиште полази од материјалистичког схватања историје. Нису идеје или вредности које људска бића имају главни извор друштвених промена, већ је друштвена промена подстакнута економским условима. По Марксовим речима: ,,Целокупна историја људског рода је до данас историја класних борби.'' (Ентони Гинеденс, ,,Социологија'' 13.стр.), можемо да закључимо се Маркс највише фокусирао на капитализам и модерно друштво и класне борбе. Маркс се бавио утицајем економских фактора, био је сведок раста индустријске револуције и неједнакости. Маркс као и Диркем се усредсређивао на моћ сила које су деловале изван појединца, док је Вебер испитивао способност појединца како креативно делује на спољашњи свет.

Литература:

· Гиденс Ентони, ,, Социологија'', Београд, Центар за издавачку делатност Економског факултета 2007.године (од 12. стране до 17. стране).

· Диркем Емил, ,,Правила социолошке методе'', Савремена школа, Београд, 1963.годинe (од 31. стране до 54. стране).

· Ђурић Михаило, ,,Социологија Макс Вебера'', Матица Хрватска 1964.године (од 199. стране до 218. стране)

· Хараламбос Мајкл, ,,Социологија теме и перспективе'',Национална и свеучилишна библиотека, Загреб 2002.године (од 1031. стране до 1032. стране)