Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

Недељно саопштење на тему:

Бекер (Hauard S. Beker ) ,,Девијантност и девијанти“

У средишту пажње Бекера су правила установљена на нивоу различитих друштвених група која се покушавају спровести, дакле она правила која се ,,одржавају у животу“.

,,Аутсајдер или девијант је особа која прекрши, тј. не поштује правило које је група установила; са друге стране , прекршилац може сматрати да су његове судије аутсајдери због недостатка компентенција и легитимитета(недостатак моралног права) да суде.“(стр.75)

,,Постоје различите врсте правила: 1) формална(закони , за чије споровођење је надлежна држава) и 2)неформална правила или договори“ (стр.75).

За спровођење закона надлежна је држава, тј. посебни органи државне власти што укључује и примену силе, а за обезбеђење спровођења неформалних правила стара се сама група или неки појединац у њој.

Заиста, тешко је замислити опстанак друштвене заједнице или група без правила и она су нужна као брана од ентропије. У неком облику правила су увек постојала , али су се и кршила. ,,Шта је то што наводи људе да крше правила“, пита се Бекер.

,,Неки научници мисле да су у питању лична својства прекршилаца, они просто нису успели да избегну кршење павила“.(стр.76) Бекер сматра да је овакав став научника неприхватљив, јер они етикету да је неко девијант узимају здраво за готово, тј. Само је преузимају од групе која доноси суд, без критичког приступа према вредностима групе, Бкер међутим тврди:

,,Феномен девијантности подразумева три елемента: особу која доноси суд о девијантности, процес којим се долази до тог суда и ситуација у којој се све одвија“.(стр 77)

Само тако се може избећи заблуда да су чинови повреде правила сами по себи девијантни, као и мањкавост пуког преузимања етикете чиме се унапред усваја вредносни суд онога ко осуду изриче, чему су склони неки научници.

Статистичко схватање девијантности такође је предмет Бекерове критике. ,,Све што треба урадити јесте израчунати удаљеност датог понашања од просека“(стр.77)

То схватање, по Бекеру, занемарује многа вредносна питања у вези природе девијантности на која се мора дати одговор.Статистичко схватање проблема девијантности је исувише упрошћено и тривијално.

,,Девијантност је нешто што је суштински патолошко, болесно“, тврде неки научници.(стр.77)

Ово схватање почива на медицинској аналогији. Недостатак овог схватања је у прихватању лаичког става да је нешто девијантно због ,,природе“ самог појединца; занемарује се просуђивање, као саставни део девијантне појаве на чему инсистира Бекер.

Бекер оповргава и функционално схватање девијантности. Сваки процес у друштву и део друштвене целине, који умањују његову стабилност , функционалисти сматрају девијантним.

Које циљеве група има и како ће их остварити у пракси је често политичко питање, сматра Бекер(стр.79). ,,О функцији групе или организације одлучује се у политичком сукобу, она није у природи организације“.(стр.79) Тиме што занемарује овај, политички аспект појаве, ,,функционалистичко схватање ограничава наше разумевање“.(стр.79)

Постоји становиште са којим се Бекер слаже, али га и допуњује, ,,то је релативистичко становиште које девијантност одређује као пропуст да се поштују групна правила(стр.79). Прецизирају се правила које једна група спроводи над својим члановима и процењује се ко их је прекршио. Али...постоји много различитих група, а појединци припадају различитим групама, ако не поштује правила једне групе, поштујући правила друге, да ли је тај појединац девијант?(стр.80). Бекер сматра да постоји ,,веома мали број подручја консензуса, тако да је нужно бавити се и двосмисленим и недвосмисленим ситуацијама“.(стр.80)

,,Сви који су починили исти девијантни чин, чине хомогену категорију“, став је овог социолошког схватања, коју Бекер критикује.(стр.80). Он каже:,, Друштвене групе стварају девијантност.Оне стварају правила, примењују их на одређене људе и оне које их прекрше етикетирају као аутсајдере“.(стр.80)

,,Девијантност је последица чињенице да околина примењује правила и санкције на ,,прекршиоца“.Девијантно понашање је оно које људи као такво етикетирају, девијант је онај коме се та етикета успешно припише“.(стр.80) Дакле, не стоји предпоставка да су људи етикетрани као девијанти хомогена категорија, не сме се предпоставити да су ти људи заиста учинили повреду неких правила, девијантима се могу прогласити иљуди који нису прекршили ни једно праавило . Осим тога, сматра Бекер: ,,Неки или многи прекршиоци не буду окривљени“(стр.81), дакле то што категорија није хомогена, значи да не постоје заједнички чиниоци личности или животне ситуације као објашњење девијантности.

,, Људи који су етикетирани као девијанти имају зајдничко: етикету и искуство бивања обележеним као аутсајдер“.(стр.81)

Бекер инсистира на посматрању девијантности као производа трансакције између друштвене групе и онога кога група доживљава као прекршиоца правила.

,,Да ли је један чин девијантан, зависи од реакције других људи који на тај чин реагују“.(стр.82). Пример из наше праксе: ученици могу месецима и годинама пушити у просторијама тоалета на очиглед наставника, али у данима кад надзорници посећују школу, креће се у напад ове девијантности, јер пушење је у школи забрањено законом.

,,Да ли ће се неки чин сматрати девијантним зависи и од тога ко га чини и ко сматра да му је нанета етикета“.(стр.83) Често се правила више примењују на једне особе, него на друге, као и то да се нека правила спроводе тек када оставе последице(толерише се прелазак ван пешачког прелаза, све док неко не настрада; толерише се прекорачење брзине, све док не дође до неког удеса...)

Да би елеминисао опаску да се ипак ради о игри речи, Бекер предлаже поједностављење тако што ће се користити ,,појам понашање којим се крше правила, кад год се ради о непоштовању правила, а да се појам девијантно користи за оно понашање које неки део друштва етикетира као девијантно“.(стр.84)

Бекер потпуно појашњава ствари експлицитним ставом: да ,,све док не дође до реакције околине, не можемо знати да ли ће дати чин бити категорисан као девијантан. Само понашање не садржи својство девијантног, девијантност је у интеракцији између особе која врши чин и оних који на то реагују“.(стр.84)

,,Чија правила?“ .(стр.85)

Бекер се даље бави онима који правила кроје (доносе). Са становишта оног ко је етикетиран као девијант на ту столицу треба да седну доносиоци правила, они су девијанти или аутсајдери. Дакле ако није учествовао у стварању правила, не прихвата их, самим тим наметнули су му их аутсајдери.

,, Када људи намећу своја правила другима?“(стр.85)

Само чланови неке групе имају интереса да приписују и спроводе одређена правила; ако их неко из те групе крши, за неке друге групе то неће бити девијантно, већ само за чланове те групе. Или када чланови неке групе сматрају да њихова правила треба да поштују и други због добробити члсанова те групе, они ће се трудити да та правила наметну другима.

,, Ко може наметнути правила другима и обезбедити њихово поштовање?“(стр.86)

Бекер означава носиоце политичке и економске моћи као актере тог процеса.

Имати у рукама политичку, економску и информатичку моћ, значи, одлучивати о правилима, а тиме и о судбинама људи.

Ева Михаиловић (SO100081)

Литература: 1) Хараламбос, 2002: 349, 373, 374