Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Одсек за социологију

Увод у социологију 1

Недељно саопштење:

Социологија у новом кључу

Професор: Вера Вратуша-Жуњић

Студент: Урош Минић, СО10/51

СОЦИОЛОГИЈА КАО НАЧИН ГЛЕДАЊА

Честе промене у модерном добу навеле су да се (педесетих и шездестих година прошлог века) социлологија подвргне критици, било да су у питању њени методи, теорије или разумевање саме дисциплине.

Већина социолога су академски грађани, и економске тешкоће које се надвијају над универзитетима су главни разлог њихове деморализације. Поред тога политички проблеми ( у које су социолози најчешће укључени као чланови "левице" ) изазивају врло мало ентузијазма међу осталим друштвеним групама.

У овом саопштењу се нећемо бавити политичким и економским аспектима савремене социологије, већ ће акценат бити бачен на правилно саморазумевање саме дисциплине.
Могуће је да су велика очекивања од саме социологије била дела заблуде, зато је битно да на самом почетку саопштења разјаснимо шта она може, а шта не!

"Једно од урођених својстава социологије је трезвено признавање стварности, пробијање кроз илузију у коју спадају и оне властите."(Бергер,Келнер; Социологија у новом кључу, Градина, Ниш 1991,стр. 31)

Уколико почетак социолошке мисли временски изједначимо са појавом Огиста Конта, увидећемо да је појава друштва уочена и подвргнута анализама још пре самог Конта.

Суштина модерне социолошке перспективе огледа се у поимању аутономне и у већини случајева прикривене динамике суштине (битности) човекове колективности. Тако је Роберт Мертон увео појмове „латентне“ и „манифестне“ функције да би одвојио две функције одређене установе или неке друге друштвене творевине - оне „званично дефинисане“ и оне „дубинске“ - уводећи један нови угао гледања који у одређеној мери открива функционалност институција.На пример, „манифестна“ функција болнице је да лечи болести, а њена „латентна“ функција је да очува и појача статусне прерогативе лекара. С тим у вези долазимо до тачке где свет није оно што изгледа да јесте, скривен у својим значењима, даје нам једну фракцијалну вредност између онога чему служи и онога што заиста скрива.

"У овој разоткривајућој особини социологије налази се њен инхерентно-субверзивни карактер."(Социологија у новом кључу, стр. 33) "Социолози су увек у сукобу са властитом дисциплином уколико желе да играју улогу заговорника нечега" - тј. улогу социолога.(Социологија у новом кључу, стр. 33) Оповргавање ставова у овј научној дисциплини, било својих или ставова супротних, је нужно као иновативни карактер у налажењу универзалних принципа. Без обзира да ли они подржавају конзервативне или револуционарне идеје, социолошки геније је негативан, и парадоксално, управо као негација социологија је у стању да пружи свој допринос било ком позитивистичком циљу.

Једно од битнијих питања у даљем делу текста је: како и зашто настаје социологија? Одговор на прво је да су индустријализација и капитализам донели ту "западњачку рационалност", укорењену у библијској религији, хеленистичком разуму и римском праву, која је управо довела до вртоглавих промена модерног капитализма. Одговор на питање зашто постоји ова наука треба тражити управо у њеном "поправљачком" духу, њеном Просветитељском карактеру који тежи рационалнијем и хуманијем друштвеном поретку. Што су религиозне норме више губиле рат у човековом друштвеном битисању, постаје све важније преуредити људску заједницу на један рационални начин.

Данашња питања социолошке науке везују се за "устројство модерног света".(Социологија у новом кључу, стр. 36) Социологија не може а да не покуша да увек изнова осваја поглед на целину савременог друштва - што је Мос својевремено називао тотална друштвена чињеница.Једноставније, позив социолога је по својој природи "космополитски позив".

Док је Вебер не сумњиво био посвећен научној рационализацији Запада разумео је шта значи изучавање човековог света: појаве које су човекове творевине не говоре саме за себе, већ се морају разумети. Повратак "духу веберијанства" се везује за разјашњење чина разумевања, које је било средиште Веберове методологије, тј. да се одвоји оно што јесте од онога што неко верује да треба да буде; Социологија се мора вратити "великим питањима".

Емил Диркем и цела Француска социолошка школа изражавају различит (могло би се рећи супротан) став. Тако његов метод остаје крајње позитивистички (ослањајући се на природне науке), где недостаје граница између научног разумевања и нормативног суђења, те сама граница између "јесте" и "треба да" није уведена код овог социолога.

Марксистички приступ се разликује од оба претходна гледишта (Веберовог и Диркемовог) и заговара једну утопијску визију, ослањајући се на поглед из угла филозофске историје, тако да се научно разумевање сматра немогућим, сем ако није део филозофског поступка.

Два доминантна табора у социологији данас су "позитивизам" и "утопијанство". Становиште које овде заступамо види обе социолошке струје као облике искривљења социолошког подухвата, и сматра да ће оживљавање социлошке дисциплине морати да притупи свесним одрицањем од обе.

Процес Веберове "рационализације", као најдубље снаге модерности, још увек се снажно развија и постаје глобална појава.Док и даље влада широко разочарење, постоје и снажни покрети "новог очарања" (религиозни, културни и политички).

Питање "освешћења" данашње социолошке науке као особеног начина гледања на свет и одвајања онога што "јесте" од онога што "треба да буде", можда више од било чега укључује и признавање управо те границе између научног разумевања и нормативног суђења и враћања "веберовског духа" у модерну социолошку мисао.

Социологија као научна дисциплина нам може помоћи да сагледамо свет око нас на један рационалан и позитивистички начин, расуђујући тако стварамо један хуманији друштвени поредак. Она нам омогућава да докучимо модерност света и савремена друштва као целину и у односу на друга друштва; "ништа људско није толико понижавајуће да не заслужује моју дужну пажњу" .(Социологија у новом кључу, стр. 36) Из потоњег цитата видимо да нам социологија омогућава да сагледамо она тривијална питања људског битисања и потрагу за оним "великим питањима" међу којима су и она есхатолошког карактера.

Литература: Бергер, Х., Келнер, П. ; Социологија у новом кључу, Градина, Ниш (1991.година)