 | Парето, Вилфредо, Кружење елита |
|
Филозофски факултет Универзитета у Београду Недељно саопштење: Кружење елита Вилфредо Парето
Вилфредо Парето је италијански представник класичне теорије елита, која се по питању моћи у друштву знатно разликује од функционалистичких и плуралистичких теорија. По Вилфреду Парету, као представнику елитистичког приступа друштвене стратификације, друштво је подељено на два слоја: елиту и масу, односно: „ На виши слој у коме су обично они који владају, и на нижи слој, у који обично спадају они којима се влада.“ (Кувачић, Одабрани социолшки радови, 368). Оваква подела је вечна, и једино што се мења је сам састав ових слојева. Елита је по правилу мања скупина од масе, али зато боље организована. Да ли ће неко бити припадник владајуће класе зависи од његових психолошких карактеристика које стиче рођењем. Парето ове особине назива резидуима који су окарактерисани као: „ Базични осећаји или карактеристике из којих произилази животна мотивација.“ ( Кувачић, Одабрани социлошки радови,368). Да би појединац припадао елити мора бити најбољи у некој особини, односно грани делатности. Код Парета не постоји прецизан метод за мерење квалитета особина које су потребне за елиту. Такође се не осврће на моралност и етичност тих особина, већ само на: „ Степен- другим речима- на то да ли је нека особина у датом случају слабо, просечно или снажно изражена.“ (Кувачић, Одабрани социолошки радови, 366). Да се не осврће на моралност види се и у следећем примеру : „ Човеку који је стекао милионе- поштено или непоштено- даћемо 10 .“ (Кувачић, Одабрани социолошки радови,366). У овом примеру нагласак је на поштеном или непоштеном, наиме не осврће се на етичност већ само на резултат. Он особине процењује на скали од 1 до 10, и на основу тога групише појединце у одређену класу. Осврћући се на Макијавелија он наводи резидуе лава и лисице као припаднике елите. Лавови владају силом, док лисице владају лукавошћу. Први су бољи кад је држава у ратничким периодима, док су други бољи у мирнодопским временима, када је потребна добра организација државе. Он наводи пример Наполеона, као човека који је успео да се издигне из масе обичних људи, и остане запамћен као велика историјска личност. Парето за Наполеона каже: „ Имао је изнимне квалитете, и то је довољно да му дамо високу оцену без икакве предрасуде у погледу етичности тих квалитета и њихове друштвене корисности.“ (Кувачић, Одабрани социолошки радови, 367). Из горе наведених цитата можемо закључити и да сама моћ произилази из резидуа,односно психолошких карактеристика појединца или групе. Моћ тако не долази из позиције које обављају, јер ту позицију заслужују на основу личних квалитета који су у том тренутку потребни. Елиту тако чине: „ Људи који имају највише показатеље у својој грани делатности.“ (Кувачић, Одабрани социолшки радови, 367). Наравно, иако су по својим особинама припадици елите, не учествују сви у власти. Зато се и сама елита дели на: владајућу и невладајућу елиту. Ако ову поделу ставимо у контекст поделе друштва између елите и масе, можемо закључити да неки појединци по свом положају могу бити припадници масе, односно „они којима се влада“,али да њихови резидуи припадају елити. Они највероватније неће заувек бити припадници масе, јер ће у једном тренутку њихове особине бити потребне вишој класи. „ Крећући се из једне групе у другу, појединац обично доноси са собом одређене склоности,осећања и ставове које је стекао у групи из које долази.“ ( Кувачић, Одабрани социолошки радови, 367). На овај начин појединци мењају саму елиту, и тим мешањем долази до онога што Парето назива „кружењем елита“. Да ли ће неко прећи у елиту, или из ње изаћи зависи од потребе елите за одређеним особинама. Ако су, на пример, чланови елите појединци са израженом особином лава, таква држава ће бити ратничка. Лавови су по карактеру храбри, неустрашиви и владају уз помоћ силе. Када је таква држава у стању мира: „ Није потребно много ратника у владајућој класи.“ (Кувачић, Одабрани социолошки радови, 368). По Паретовом принципу понуде и потражње: „ Производња генерала може бити преобилна у успоредби са потрошњом.“ (Кувачић, Одабрани социолошки радови, 368). И тако се јавља потреба за организацијом државе, што најбоље обављају лисице. Временом се нагомилавају појединци са овом особином и елита се нужно мења, односно настаје процес кружења елита. Временом ће опет настати потреба за лавовима, и овај процес ће се наставити. „ Владајућа елита је због кружења елита у непрестаном преображају“, и зато је овај процес вечан и нема свој крај. (Кувачић, Одабрани социолошки радови, 369). Најчешћи назив за владајућу елиту је аристократија. Наравно, као што је већ речено, ова подела није стриктна јер постоје чланови те аристократије који су у тој групи захваљујући наследству, а не урођеним особинама. Зато аристократије у одређеном облику не могу заувек да остану на власти, оне нису трајне. Са тим у вези је и позната Паретова реченица : „ Историја је гробље аристократије.“ (Кувачић, Одабрани социолошки радови, 368). То се види на основу примера аристократија из прошлости, као што су атинска или римска аристократија. Аристократије пропадају због нагомилавања лоших, инфериорних елемената. Уместо да аристократија прихвата чланове нижих класа које имају потребне особине за владање, најчешће се користе силом и репресијом, и тако неретко долази до револуције. Парето каже: „ Револуције настају због нагомилавања у вишим слојевима друштва декадентних елемената који немају резидуе погодне за одржавање на власти, и који употребљавају силу, док се у међувремену у нижим друштвеним слојевима гомилају елементи супериорних квалитета који поседују резидуе погодне за обављање функције владања, и спремни су користити се силом.“( Кувачић, Одабрани социолошки радови, 369). Ово се дешавало у Француској, током Револуције 1789. али и у Енглеској током Славне револуције, само у много блажем облику по саму аристократију. Наравно састав аристократије се не мења увек насилно, путем револуције. Некад једноставно мирним путем дође до преображавања аристократије, односно њеног пропадања: „ Владајућу класу обнављају [...] по квалитету породице које се издижу из нижих класа и доносе са собом снагу и одређену количину резидуа неопходних за одржавање на власти.“ (Кувачић, Одабрани социолошки радови, 369) По ставовима Вилфреда Парета, који су заступљени у овој литератури, може се уочити да Парето није успео до краја да дефинише своју теорију. Он не прави разлику међу елитама током историје, не обазире се на специфичне карактеристике које одликују сваку од елита. Критичари кажу: „ Он одбацује разлике између политичких система као што су западне демократије,комунистичке једнопартијске државе,фашистичке диктатуре,феудалне монархије,сматрајући их варијацијама на основну тему.“ ( Хараламбос, Социологија-теме и перспективе, 602). За разлику од античког схватања политике као средства за постизање општег добра, Паретово схватање је сличније Макијавелијевом где преко власти легитимно изражавамо моћ.
Литература: 1. Парето, Вилфредо, Кружење елита у Кувачић,И., Увод у социологију Одабрани социолошки радови, 366-370 2. Хараламбос, М, Социологија - теме и перспективе, Г.Маркетинг, Загреб, 2002
|
 | Одговор: Парето, Вилфредо, Кружење елита |
|
У заграду иза цитата требало је да наведете презиме цитираног аутора, Парета, а не аутора зборника текстова. На крају текста у библиографским подацима такође недостаје не само година издања, него и издавач и место издања Кувачићевог зборника. У вашим будућим текстовима одвојите више простора за своје коментаре. За потребе овог недељног саопштења они су довољни и добро распоређени. |
| Re: Одговор: Парето, Вилфредо, Кружење елита |
|
Поштована професорка, Свестан сам грешака које сам направио у навођењу литературе, односно библиографских података као што су година издања,место издања... У плану наставе са одабраном литературом нисам могао да пронађем ове податке, а тичу се Одабраних социолошких радова Ивана Кувачића. Од овог аутора су постојали пуни подаци само за Функционализам у социологији, али ја нисам био сигуран да су исти као и за литературу коју ја обрађујем, па сам их зато и изоставио. Ове грешке бих желео да исправим, ако бисте Ви били вољни да ми напишете где бих могао да пронађем ове податке. |
| Одговор: Re: Одговор: Парето, Вилфредо, Кружење елита |
|
Ове податке можете да пронађете претраживањем библиотечког фонда на интернету, уносећи податке које имате: Кувачић, Увод у социологију Одабрани социолошки радови, 366-370. Када тако учините, пронаћићете да је ову Кувачићеву кљигу објавио Голден маркетинг у Загребу 2004. године. |
| Re: Одговор: Re: Одговор: Парето, Вилфредо, Кружење елита |
|
Хвала Вам на пруженим информацијама. Преправио сам грешке које сам начинио у навођењу литературе и навођењу имена аутора у загради иза цитата. Филозофски факултет Универзитета у Београду Недељно саопштење: Кружење елита Вилфредо Парето
Вилфредо Парето је италијански представник класичне теорије елита, која се по питању моћи у друштву знатно разликује од функционалистичких и плуралистичких теорија. По Вилфреду Парету, као представнику елитистичког приступа друштвене стратификације, друштво је подељено на два слоја: елиту и масу, односно: „ На виши слој у коме су обично они који владају, и на нижи слој, у који обично спадају они којима се влада.“ (Парето,2004, 368). Овакав подела је вечна, и једино што се мења је сам састав ових слојева. Елита је по правилу мања скупина од масе, али зато боље организована. Да ли ће неко бити припадник владајуће класе зависи од његових психолошких карактеристика које стиче рођењем. Парето ове особине назива резидуима који су окарактерисани као: „ Базични осећаји или карактеристике из којих произилази животна мотивација.“ (Парето,2004,368). Да би појединац припадао елити мора бити најбољи у некој особини, односно грани делатности. Код Парета не постоји прецизан метод за мерење квалитета особина које су потребне за елиту. Такође се не осврће на моралност и етичност тих особина, већ само на: „ Степен- другим речима- на то да ли је нека особина у датом случају слабо, просечно или снажно изражена.“ (Парето,2004, 366). Да се не осврће на моралност види се и у следећем примеру : „ Човеку који је стекао милионе- поштено или непоштено- даћемо 10 .“ (Парето,2004,366). У овом примеру нагласак је на поштеном или непоштеном, наиме не осврће се на етичност већ само на резултат. Он особине процењује на скали од 1 до 10, и на основу тога групише појединце у одређену класу. Осврћући се на Макијавелија он наводи резидуе лава и лисице као припаднике елите. Лавови владају силом, док лисице владају лукавошћу. Први су бољи кад је држава у ратничким периодима, док су други бољи у мирнодопским временима, када је потребна добра организација државе. Он наводи пример Наполеона, као човека који је успео да се издигне из масе обичних људи, и остане запамћен као велика историјска личност. Парето за Наполеона каже: „ Имао је изнимне квалитете, и то је довољно да му дамо високу оцену без икакве предрасуде у погледу етичности тих квалитета и њихове друштвене корисности.“ (Парето,2004, 367). Из горе наведених цитата можемо закључити и да сама моћ произилази из резидуа,односно психолошких карактеристика појединца или групе. Моћ тако не долази из позиције које обављају, јер ту позицију заслужују на основу личних квалитета који су у том тренутку потребни. Елиту тако чине: „ Људи који имају највише показатеље у својој грани делатности.“ (Парето,2004, 367). Наравно, иако су по својим особинама припадици елите, не учествују сви у власти. Зато се и сама елита дели на: владајућу и невладајућу елиту. Ако ову поделу ставимо у контекст поделе друштва између елите и масе, можемо закључити да неки појединци по свом положају могу бити припадници масе, односно „они којима се влада“,али да њихови резидуи припадају елити. Они највероватније неће заувек бити припадници масе, јер ће у једном тренутку њихове особине бити потребне вишој класи. „ Крећући се из једне групе у другу, појединац обично доноси са собом одређене склоности,осећања и ставове које је стекао у групи из које долази.“ (Парето,2004, 367). На овај начин појединци мењају саму елиту, и тим мешањем долази до онога што Парето назива „кружењем елита“. Да ли ће неко прећи у елиту, или из ње изаћи зависи од потребе елите за одређеним особинама. Ако су, на пример, чланови елите појединци са израженом особином лава, таква држава ће бити ратничка. Лавови су по карактеру храбри, неустрашиви и владају уз помоћ силе. Када је таква држава у стању мира: „ Није потребно много ратника у владајућој класи.“ (Парето,2004, 368). По Паретовом принципу понуде и потражње: „ Производња генерала може бити преобилна у успоредби са потрошњом.“ (Парето,2004, 368). И тако се јавља потреба за организацијом државе, што најбоље обављају лисице. Временом се нагомилавају појединци са овом особином и елита се нужно мења, односно настаје процес кружења елита. Временом ће опет настати потреба за лавовима, и овај процес ће се наставити. „ Владајућа елита је због кружења елита у непрестаном преображају“, и зато је овај процес вечан и нема свој крај. (Парето,2004, 369). Најчешћи назив за владајућу елиту је аристократија. Наравно, као што је већ речено, ова подела није стриктна јер постоје чланови те аристократије који су у тој групи захваљујући наследству, а не урођеним особинама. Зато аристократије у одређеном облику не могу заувек да остану на власти, оне нису трајне. Са тим у вези је и позната Паретова реченица : „ Историја је гробље аристократије.“ (Парето,2004, 368). То се види на основу примера аристократија из прошлости, као што су атинска или римска аристократија. Аристократије пропадају због нагомилавања лоших, инфериорних елемената. Уместо да аристократија прихвата чланове нижих класа које имају потребне особине за владање, најчешће се користе силом и репресијом, и тако неретко долази до револуције. Парето каже: „ Револуције настају због нагомилавања у вишим слојевима друштва декадентних елемената који немају резидуе погодне за одржавање на власти, и који употребљавају силу, док се у међувремену у нижим друштвеним слојевима гомилају елементи супериорних квалитета који поседују резидуе погодне за обављање функције владања, и спремни су користити се силом.“( Парето,2004, 369). Ово се дешавало у Француској, током Револуције 1789. али и у Енглеској током Славне револуције, само у много блажем облику по саму аристократију. Наравно састав аристократије се не мења увек насилно, путем револуције. Некад једноставно мирним путем дође до преображавања аристократије, односно њеног пропадања: „ Владајућу класу обнављају [...] по квалитету породице које се издижу из нижих класа и доносе са собом снагу и одређену количину резидуа неопходних за одржавање на власти.“ (Парето,2004, 369) По ставовима Вилфреда Парета, који су заступљени у овој литератури, може се уочити да Парето није успео до краја да дефинише своју теорију. Он не прави разлику међу елитама током историје, не обазире се на специфичне карактеристике које одликују сваку од елита. Критичари кажу: „ Он одбацује разлике између политичких система као што су западне демократије,комунистичке једнопартијске државе,фашистичке диктатуре,феудалне монархије,сматрајући их варијацијама на основну тему.“ ( Хараламбос, 2002, 602). За разлику од античког схватања политике као средства за постизање општег добра, Паретово схватање је сличније Макијавелијевом где преко власти легитимно изражавамо моћ.
Литература: 1. Парето, Вилфредо, Кружење елита у Кувачић,И., Увод у социологију Одабрани социолошки радови,Г.Маркетинг,Загреб,2004, 366-370 2. Хараламбос, М, Социологија - теме и перспективе, Г.Маркетинг, Загреб, 2002,601-602
|