Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Одсек за социологију
Увод у социологију 1

Ђорђевић Тамара СO08/28,
Литература: Хауард С. Бекер, Девијантност и девијанти, у Спасић И, Интерпретативна социологија, 74-86
„Друштвена правила дефинишу ситуације и понашање које је у њима долично, одређујући неке поступке као „исправне“, забрањујући друге као „погрешне“. Кад се једно правило спроведе, отвара се могућност да се човек за кога се предпоставња да га је прекршио доживи као особа посебне врсте, као неко коме се не може веровати да ће живети у складу са првилима око којих се група сагласила, он се доживљава као аутсајдер.“ (стр.75, Бекер)
Из овога можемо сагледати да особа која је етикетирана као аутсајдер, можда другачије гледа на ствари. Она, можда не прихвата правило по којем је просуђују, тј. може бити, да они који је просуђују, немају право да то чине. Заправо, прекршилац правила, може његове судије да протумачи као аутсајдере.

„У којој мери ће неко бити аутсајдер варира од случаја до случаја. Особу, која направи саобраћајни прекршај или мало претера са пићем доживљавамо као неког ко се не разликује много од нас осталих, а његов прекршај третирамо толерантно. Лопова, сматрамо мање сличним нама и строго га кажњавамо, а починиоце злочина попут убиства, силовања, сматрамо истинским аутсајдерима.“

Из овога закључујемо, да постоје различита правила, која могу бити формална или неформална, тако да уколико саобраћајни прекршилац, увиди да је погрешио, нећемо га осуђивати, попут, нпр.алкохоличара који сами себе понекад прогласе аутсаједером, јер сматрају да их околина не разуме.

„Дефиниција девијантности је предмет многих теоретисања и проучавања и углавном се постављају питања: Зашто они то раде? Како можемо објаснити њихово кршење правила? Шта је то у њима што их наводи да раде заборављене ствари? Тако поступајући, научници су прихватили здраворазумску премису да у чиновима који крше друштвена правила постоји нешто девијантно. Преписујући етикету „девијантно“ одређеним чиновима или људима, научници обично не преиспитују већ је узимају као дату. Тиме они прихватају вредност групе, које доноси суд.“ (стр. 76, Бекер)

Овде је лако запазити да различите групе могу оцењивати различите ствари, као девијантне. Тако да особа која доноси суд о девијантности, процес којим се до тог суда стиже, као и ситуација у којој се све то одв ија је недовољно да би се констатовала као феномен девијантности. Тиме научници, могу себе довести у лошу позицију јер ограничавају своје теорије.

„Најједноставније схватање девијантности је у суштини статистичко, да је девијантно све што се дефинише, што одступа од просека. Слично томе, све што се разликује од онога што је уобичајније, може се описати као девијација. По том становишту, бити левак или риђокос, је девијантно, зато што су људи већином дешњаци и смеђокоси.“ (стр. 77, Бекер)

По овој простодушној формулацији можемо да проценимо да је неко девијантан, уколико је удаљен од просека понашања.

„Много раширеније становиште одређује девијантност, као што је суштински патолошко и открива присуство неке „болести“. Ово схватање почива на медицинској аналогији. За људски организам, који добро функционише и који нема никакве тегобе, каже се да је „здрав“. Око питања шта чини здраво стање организма има мало размимоилажења, јер се људи не слажу око тога шта чини здраво понашање. Тешко је задовољити психијатре и људе неком универзалном дефиницијом.“

Ако разматрамо на медицински начин, морамо направити разлику између праве и лажне „болести“. Тако психијатри могу категорисати болести попут хистерије, хипохондрије, депресије и наводе их као душевне болести. Са друге стране хомосексуалност може бити болест, зато што, само хетеросексуалност представља друштвену норму. Такође, „болешћу“ можемо сматрати развод, криминал, уметност, јавни послови, које сврставамо у „душевне болести“.

„Друштвене групе стварају девијантност, стварајући правила, чије кршење сачињава девијантност, примењујући та правила на одређене људе и етикетирајући као аутсајдере. Са ове тачке гледишта, девијантност није својство чина који неко изврши, него последица чињенице да околина примењује правила и санкције на „прекршиоца“. Девијантан је онај коме је та етикета успешно приписана, девијантно понашање је оно понашање које људи, као такво етикетирају.“ (стр. 80, Бекер)

Овде можемо видети да може доћи само до претпоставки, а не и до чињеница, што научници девијантности не би смели себи да дозволе, јер понекад је етикетирање погрешно, зато што људи можда нису прекршили ниједно правило. А може доћи и до тога да прави прекршиоци не буду откривени, зато што избегавају да се укључе у популацију девијантних, тако да не можемо пронаћи заједничке личности које разматрамо као девијантне.

„У којој мери ће се неки чин третирати као девијантан зависи и од тога кога извршава и ко сматра да му је тиме нанета штета. Дечаци из крајева у којима живи средња класа, ухваћени на делу, не стижу тако далеко у законском процесу, као дечаци из сламова. Кад полиција ухвати дечаке из средње класе, мање је вероватно да ће бити приведени, ако их и приведу мања је вероватноћа да ће их регистровати, а још мања да ће их извести пред суд.“ (стр. 83, Бекер)

Можда би било боље овакво понашање назвати понашањем којим се крше правила, а термин девијантно резервисати за оно понашање које неки сегмент друштва етикерита као девијантно, јер нажалост, у нашем друштву ипак пресуђује класни положај.

„Слично томе, закон се неједнако примењује на црнце и белце. Познато је да ће црнац за кога се верује да је напао белу жену, много вероватније бити кажњен него белац који прави исти преступ.“

Овде већ видимо да ли ће дати чин бити категорисан као девијантан док не дође до реакције околине.

„У којој мери и у којим околностима људи покушавају да наметну своја правила другима, који са њима нису сагласни? Са једне стране чланови групе имају интерес да успостављају и спроводе одређена правила, а у другом случају чланови неке групе сматрају за своју добробит да чланови неких других група поштују одређена правила.“ (стр. 85, Бекер)
Овде можемо сматрати да један део људи треба да се придржава одређених правила, попут лекара и медицинских сестара итд. зато што они имају једини дозволу да се баве лечењем.
А што се тиче питања ко може присилити друге да прихвате његова правила, засада је довољно рећи, да људи пречесто намећу своја правила другима са и без воље. Можемо навести и медије, као један вид наметања правила омладини.