Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

Филозофски факултет Универзитета у Београду, Одсек за социологију

                                                 Увод у социологију 1

Професор: Вера Вратуша

Студент: Јован Матић Марењак СО 89

Недељно саопштење: Сиромаштво у свету и у Србији (Милосав Милосављевић)

Данас се у литератури и пракси уместо сиромаштва и неједнакости користе појмови као што су социјална искљученост, маргинализација и социјална диференцијација. Настале су и дефиниције попут апсолутног, релативног и "новог" сиромаштва.

"Апсолутно сиромаштво или беда је ситуација људи у којој немају довољно средстава да задовоље основне потребе и не могу да обезбеде своју и био-психо-социјалну репродукцију своје породице. Главни индикатори апсолутног сиромаштва су: глад; недостатак воде; високе стопе смртности укупног становништва а посебно новорођенчади; кратко трајање живота; врло лоши услови становања и прљавштина; неписменост и низак ниво опште културе и стална борба за преживљавањем." (Милосављевић, 2008; 9)

Овај вид сиромаштва карактеристичан је за такозване "земље трећег света" као што су Бангладеш, Хаити, Сомалија итд. Према подацима Светске Банке просечан становник у овим државама зарађује мање од једног долара дневно, што значи да му је потребно најмање пет година да би зарадио своту новца коју становник неке западноевропске земље заради за месец дана радећи исти посао у далеко бољим условима. Према томе није ни чудно што све више људи из ових земаља очајнички покушава да се домогне обала држава попут Италије, Шпаније или Француске, при чему излажу опасности своје животе. Неретко они постају и жртве ланца трговине људима и тако падају у нови облик ропства.

"Релативно сиромаштво се често везује за просечни животни стандард неке заједнице и обично се односи на ситуацију појединаца или породица када им недостају извори за задовољавање животних потреба, заштиту здравља, становање и образовање; недоступност различитих услуга и погодности и искљученост из друштвених активности и живота локалне и ширих заједница. Основни индикатори за мерење релативног сиромаштва су обично: безначајне друштвене улоге и положаји неких појединаца и друштвених група, социјална искљученост, маргинализација, немоћ и беспомоћност." (Милосављевић, 2008; 9)

Проблеме са овим видом сиромаштва најчешће имају земље у транзицији, односно земље које из једног друштвеног уређења прелазе у други. То су земље такозваног "четвртог света". Најугроженији слојеви становништва у овом случају су пензионери, млади и незапослени, односно радно способни који или не могу да дођу до посла или су изгубили посао услед реорганизације на радном месту. Државе погођене овим видом сиромаштва имају проблем са одласком радно способног становништва и школованих младих људи ("одлив мозгова") у неке развијеније земље. Такође, државама са вишеетничким саставом становништва прети избијање сукоба на националној и верској основи, који су производ економских и друштвених криза.

"Ново сиромаштво обично подразумева такве животне услове појединаца или породица који су испод просечног животног стандарда становништва у неком друштву, више у квалитативном него у квантитативном смислу." (Милосављевић, 2008; 9)

Идеја о оваквом виду сиромаштва је више у употреби у развијеним него у неразвијеним друштвима.

Сиромаштво у Србији

Раширеност сиромаштва у Србији не може се измерити прецизно (исто важи и за друге државе), али се могу индентификовати сиромашни.

"Извештај о остваривању Стратегије за смањење сиромаштва за 2006. годину је показао да је индекс сиромаштва домаћинстава чији носилац није завршио основну школу био 21%, док је исти индекс за домаћинства чији хранилац је завршио основну школу био значајно мањи и износио 13,7% (просечни индекс био је 7%)." (Милосављевић, 2008;17).

Из наведеног закључујемо да за лица са одређеним степеном образовања постоји мања вероватноћа да постану сиромашни за разлику од необразованих лица (лица без завршене основне школе). Међутим, некада ни образовање није гарант животу изнад горње црте сиромаштва. Није реткост да особе са завршеним факултетом остану без посла или да чак не могу да започну радни однос услед недостатка радних места. Такве особе су онда принуђене да чекају да се на берзи рада појави неко слободно радно место или бивају принуђени да се преквалификују за неке друге послове, често потпуно различите од оних за које су школовани. Тада бивају угрожени од западања у сиромаштво. Такође, треба нагласити да сиромашни или немају могућности да се школују или су оне врло мале, а самим тим се додатно смањују шансе за излазак из сиромаштва.

Старе особе, особе са инвалидитетом, сеоско становништво, избеглице и интерно расељена лица спадају у категорију најугроженијих људи.

Процене су да је свака десета сиромашна особа заправо стара особа. Објашњење овакве ситуације се може наћи и у негативном природном прираштају који Србија има. Наиме, уколико се настави тренд да у Србији више људи умре него што се роди, за неколико година може се доћи у ситуацију да број старих људи (о којима држава треба да се стара) премаши број радно способних и запослених (који доприносе буџету). Такво стање би било неодрживо.

"Нико не зна колико је од нешто више од 300.000 избеглица и интерно расељених лица (97.692 избеглица и 206. 504 интерно расељених лица) сиромашно. Међутим, различити извештаји и ранија истраживања показују да су обе групе, а посебно интерно расељена лица, међу најсиромашнијим друштвеним слојевима." (Милосављевић, 2008;18)

Из датог закључујемо да у Србији постоји велики број сиромашних људи који не могу да као такви остваре своја законом предвиђена права. Конкретно када је о избеглицама реч, многи од њих су изгубили статус избеглица добивши лична документа и држављанства република из којих су избегли, а која су им била неопходна како би решили нека питања у тим данас независним државама. Најчешће су то питања која се тичу обнове или повраћаја стамбених објеката порушених или отуђених након ратних дејстава, питања везана за исплату пензија, рачунање радног стажа итд.

"Како су изгубили свој избеглички статус а тиме и права да буду помогнути, они су скривени међу осталим становништвом и скоро да не привлаче ничију пажњу." (Милосављевић, 2008;18)

Већина избеглица, а посебно интерно расељених лица се налазе у веома тешким животним условима. Већина их живи у неким врстама колективних центара и они зависе од стране и домаће помоћи које је како време одмиче све мање.

Литература: "Сиромаштво у свету и у Србији", Милосав Милосављевић, Социјална мисао, 2008;7-27