Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

Друштвена структура и структурална промена на основама поделе рада

Емил Диркем

Механичка и органска солидарност

Када говоримо о механичкој солидарности која по Диркему произилази из сличности, поставља се питање колико такву солидарност истински можемо вредновати? Када колективна свест постане једино стање свести, она поклапа индивидуалност појединца у потпуности. Оно што је он, његова постојаност, његова посебност не постоје. Прихватити неког и деловати са неким једино ако се понаша по сличним основама, нормама принципима, представља по мом мишљењу илузионистичко поимање солидарности. Према Диркему друштвена солидарност је ,,изразито морална појава којом се изражава општи став хуманости, међусобне помоћи, разумевања и узајамности“. О каквој ми то солидарности говоримо, ако се базира на сличности?Зар из те констатације не произилази да она не трпи разлике?Даћу груб пример( и тако можда нарушити концепт есеја који треба да се односи на поделу рада, али циљ ми је показати моје разумевање механичке солидарности) сукоба двеју нација,сукоб различитих култура које производе дубоку нетрепељивост два народа која нужно доводе до огавних ратова...и где је ту хуманост,разумевање,морално подударање? Постоји само подударање засновано на принципима мржње остварено кроз поимање другачијег од себе. Од разлике никада нисмо могли побећи у повести човечанства. А и кад смо остварили неки аспект групног идентитета, није постојао довољно снажан епохални дух који би нам у потпуности приближио ,,другачије“. Дакле, колективни дух заснован на сличностима, ограничио нас је, затворио, утемељио...сматрам можда превише грубо-деформисао-! Потиснути разлике и темељити функционисање само на сличностима, значи потиснути људску природу. Свака особа изискује посебне услове у којима се негује и развија њена индивидуалност. Јер ако је она потиснута, испољиће се, верујем, некад у можда несвесним околностима, али тада ће, дуго потискивана, постати искривљена. Искривљена природа индивидуе постаје истој крајње несносна, и онда се рефлектује кроз унутрашње фрустрације и страхове, као последице истих на спољашњи свет.Ако сваки појединац представља спону потребну одржању друштва у целини, колико га та иста спона, нестабилна и изморена силним унутрашњим немирима може здраво повезати?
Различити спољашњи и унутрашњи фактори обликују нас ток мисли, не можемо очекивати да се исти ти фактори распоређују тако да праве равнотежу између свих чланова друштва. Различите културе, веровања, јесу она која сачињавају друштвена деловања и условљавају их. Дакле предтављају подсвесни аспект из кога произилазе обликовани индивидуалци. Не можемо се заваравати да можемо успоставити потпуне и бројне сличности. Не можемо ништа крајње установити, ако пророда ,,није дозволила“. И да покушамо, морамо се запитати колико може бити снажна идеја колектива ако је произашла из тога да је свака индивидуална особина убијена? Да је спутан слободан развитак свести. Ако пођемо од тога да колектив сачињавају појединци, а појединци без индивидуалне свести представљају утопију...колективна идеја јесте замка ка дубоком мрачном понору“ где свест потпуно нестаје. И каква онда деловања произилазе из нас? Суштина онда не постоји, само механички ход од рођења ка смрти. Размотрила сам још једну страну колективне идеје као јединствене.Увек неко мора дати идеју,зар не? Дакле појединац. Ако се идеја прихвати као једина водиља, ко је кроз њу заступљен?Имамо ту дакле мерила вредности по индивидуалцу, а он је зарад својих поимања вредности изманипулисао масу да прихвате идеју. И ко нам гарантује да је та иста идеја исправна?А и манипулација повлачи са собом властите интересе.
Не заваравајмо се да колективна идеја постоји као права...не заваравајмо се да илузија икада може свргнути реалност.Ако своју индивидуалност заснивамо на илузионистичким схватањима функционисања света, реалност ће нас прогутати, и доказати нам да нисмо способни да носимо своју личност онако како она то од нас захтева.


Органска солидарност према Диркему произилази из поделе рада.То даље значи да су остварене разлике међу појединцима и да колективна свест оставља довољно простора индивидуалној да се развија. Развити индивидуалну свест, значи утемељити духовни и интелектуални развитак. Из ових аспеката произаћиће спиритуално ослобођење.Појединац ће доћи до тежње да се оствари према својим могућностима.Тражиће истомишљенике и они ће заједно формирати идеју, не као крајни циљ, већ као покретач ка здравом друштвеном поретку.Погрешно би било схватање да ће постојати само једна идеја, многе друге доћи ће у обзир и разматраће се.Крајни циљ јесте здраво функционисање друштва.Цитирам Диркема:,,Сваки орган, заиста, има свој посебан лик,своју самосталност, а јединство организма је утолико веће, уколико је та особеност појединих делова јаче изражена“! Дакле кроз потпуну слободу развитка свести индивидуе,до потпуног успостављања друштвеног поретка утемељеног на једнакости, и исправности и можда реципрочном вредностима, јер сматрам да друштвени поредак узвраћа добро које му појединац дарује својим исправним суделовањем ради одржања овог првог.





Подела изнуђеног рада


Шта се догађа када подела рада није правилно успостављена?Ако појединац не обавља функције према својим могућностима?Рад му је ,дакле, принудно наметнут. ,,Принуда јесте свака врста неједнакости у спољашњим условим борбе“. Борба, у овом случају поделе рада, треба бити заснована на позитивно утемељеним слободама. Принуда као негација слободи представљаће камен спотицања, јер најчешће није у складу са личношћу којој је потребно да се интелектуално и духовно развија и тако слободно напредује кроз живот.Ако и постоје правила која регулишу расподелу друштвеног рада, она исто тако могу унети раздор у обављањну функција. Јер нико нам не може гарантовати да су правила донета законом меродавна и исправна. Даркем нам даје пример класних ратова у строго уређеном кастинском саставу друштва.Додаје да је она често као таква ,;извор раздора“.
Ниже класе постају незадовољне функцијама које су им додељене.Из тога произилази тежња за одузимањем бољих фукнкција од оних који их врше.То доводи до унутрашњих ратова који су изазвани начином на који је рад распоређен. Он каже да у организму није тако. Да сваки орган обавља задатак који је ,,последица његове природе“. И никад не покушава да присвоји туђу улогу.Он такође сматра да може да га рђаво обави,али не и да присвоји задатак овог другог ако га овај не напусти.У друштву неизвесност је већа у расподели функција.
Не можемо гарантовати ни да функције произилазе из наследних особина. Док се особа остварује и тражи,разни фактори утичу на њено осамостаљивање.У стању су да ако особа није психички стабилна унесу пометњу у њену свест,потпуно је поремете,надјачају њену индивидуалну природу и створе патолошко стање. Тада настаје патња. Осетљивост у неку руку повлачи са собом нестабилност и обратно.Обе предстаљају атак на личност човека, хендикеп слободном развоју. Сви смо ми рађени са склоностима којих треба да се придржавамо, да негујемо себе у том правцу.Могућност развијања јесте пут до потпуног самоостварења.
Потпуна органска солидарност не постоји.Поредак мора да се промени да би се она успоставила.Диркем сматра да ниже класе не жуде за животом висих класа само из склоности за угледањем. Потребно је да дође до снажног културног помака, да би се нужно испољио кроз спољашње уређење.Да нижа класа постане интелигентнија, богатија, бројнија да би се јавила потреба за животом који живе више класе.
Ако се интелигентне особине развијају, а појединац не може да напредује, већ је везан за функције које су му законски додељене-он је принудно ту где јесте. Из принуде произилази поремећена солидарност. Ми говоримо о поретку који негује илузионистичко поимање једнакости да би остварио себе, тиме што ће давати предности или уназађења појединцима као марионетама, чија је једина сврха одржавање поретка као таквог.А ако подела рада није ометана никаквим спољашњим факторима, -(за које можемо закључити да су засновани на вештачким темељима,а као такви кад се подударе са природним током развића изазивају општу деформацију пре свега личности, а одмах затим и поретка)- појединац се развија према својим унутрашњим способностима. У том случају најспособнији се успевају остварити у свакој врсти делатности. Где почиње принуда? Онда када поделу рада подржава искључиво сила. По њему подела рада мора бити заснована спонтано. Искључује свако насиље и препреке које спутавају развитак. ,,Рад се дели спонтано једино ако је друштво тако устројено да друштвене неједнакости изражавају природне неједнакости“. Дакле све неједнакости да успостави природа,и ако имамо појединца који је интелигентнији, добиће бољи положај и самим тим допринети јачој стабилности друштвеног поретка.Наравно да не сме постојати злоупотреба положаја,како Диркем каже:,,задовољавање злих прохтева“.
,,Наследна преносивост богатства у стању је да учини веома неједнаке спољашње услове у којима се борба води, јер она у корист неких ствара преимућства која не одговарају нужно њиховој личној вредности“. Диркем додаје да данас и код најобразованијих народа постоје животни позиви који нису приступачни сиромашнима.Иако се данас све више оснивају социјалне установе чији је циљ отклањање баријера које производе неједнакости. Оне помажу појединцима у неповољном положају, и пружају му могућности да из њега изађу.
У подели друштвеног рада мора постојати облик веровања, више као апстрактно уздавање у последњу наду ка променама. Вера је у стању да ојача свест и покрене људе на позитивно деловање и промене.Ако као појединци нису довољно јаки да мењају,вера да постоји нешто снажније што их подупире,дубоко ће се утемељити у њима.Када као индивидуалци поседујемо апстрактну снагу,и верујемо да она је та која,,одржава наш унутрашњи свет“ , рефлектујемо је кроз наша деловања.Али морамо имати у виду да су наша версака и морална убеђења произашла управо из поретка који желимо мењати.Јер он какав год да је,негује националну традицију.Он јесте темељ на коме се гради осећај заједништва.А управо из тог осећаја рађа се солидарност.

Када се једном успостави органска солидарност,неопходан је константан рад,непрекидан процес одржавања исте.Не сме се направити ниједна пукотина у таквом систему,или учинити застој.Ради стабилне и организоване солидарности,сви њени функционални делови морају бити строго и успешно организовани међу собом.Самоодржање делова,до самоодржања укупног система из кога произилази солидарност.А оно представља колективно одржање људи.


Уговорна солидарност


Уговорна солидарност постаје све значајнији чинилац у друштвеном консензусу.Она условљава једнакост,усклађује појединца са функцијама и функције између себе.Како се подела рада развија,и уговорни односи се развијају упоредо са њом.Тада се права своде на многе подврсте и уређују појединачне односе.Имају много већу одговорност у фокусирању на појединца.Ипак не могу се сви односи у друштву свести само на уговор.Постоји и воља појединца,а уговор да би био праведан не сме бити наметнут.Мора се развијати у складу са појединчевом индивидуалном личношћу,без утицаја икаквих спољашњих фактора који својом извештаченошћу газе преко природног тока успостављања једнакости.Уговор са собом носи претњу да ће ако постане изузетано важан фактор, његово нарушавање произвести тешке сукобе.









О подели друштвеног рада
Породично право


Када говори о породичном праву Диркем се осврће на оно што породица представља. Према Огисту Конту ,,породица искључује мисао о непосредној и сталној сарадњи у било ком циљу“. Дакле,потрбно је да се улоге разилазе.Члонови породице обликују посебан, заједнички идентитет, јер су усмерени једни на друге, навикнути једни на друге,повезали се ланцом сличних карактеристика.Међутим, функционалне разлике су уочљиве и јако битне.Кроз историју функције које су првобитно биле помешане и неподељене, постепено су се организовале, распоредиле међу сродницима-наравно међу половима.Чврсто утмељену зависносност заменила је снага индивидуалности. Поћићу од констатације да породица предтавља основу социјализације личности. Ако породица репрезентује колективну свест, онда помешане улоге, појединца који се социјализује, довољне су као такве да збуне и фрустрирају. У периоду у коме је потребно да се особа изгради према својој полној природи, утемељиће се опсесивна борба која дефинише постојање.
Кроз регулисану поделу улога у породици, до јединствене улоге природно обликованог појединца.


Односи поделе рада према уговорном праву

,,Уговор је највиши правни израз сарадње“ .Постоје и они који обавезују само једну страну,али до сарадње долази у сваком смислу иако је једнострана.Али такви су ретки, и у ретким случајевима улазе у систем законодавства.Уговор најчешће обавезује обе стране, тачније из обавезе једне проистиче обавеза коју је узела друга страна. Или из услуге коју је ова већ учинила.




Литература:

-Е.Диркем-Друштвена структура и структурална промена на основама поделе рада,Просвета 1972.

Ристивојевић Милица
ЅО 10/67