Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

Рад и подела рада

Посматрање односа између класа у данашњем капиталистичком поретку довешће до једног крајње очигледног закључка: „Рад и капитал супротни су полови капиталистичког друштва“ (Браверман, 313). Овај закључак потврђује се и остварује у виду дуализма владајуће и радничке класе као основних елемената друштвене структуре на глобалном нивоу. Ипак, тврди Браверман, „та је супротност утеловљена у нужној истоветности тих крајности“ (313). Капитал је ништа друго до „рад обављен у прошлости“ док је рад капитал који „капиталиста купује како би покренуо производни процес“( Браверман, 313). Део новчаног капитала који се користи за исплату рада представља управо радничку класу.

Радничку класу Браверман описује као „пре свега, живи део капитала, део који ће покренути процес што целокупном капиталу доноси његов вишак вредности. Као таква, радничка класа је пре свега сировина за израбљивање.“ (313). У овом односу огледа се зависност радничке класе како од владајуће класе, директно, тако и од процеса акумулације капитала у оквиру којих постоји, без обзира на свест о потлаченом положају, политичко ангажовање и друштвени живот. Њен положај у друштву одређује се у потпуности у складу са кретањима капитала. Уз помоћ ових тврдњи, Браверман изводи формалну дефиницију радничке класе као „класе која, зато што не поседује ништа осим своје радне снаге, продаје ту снагу капиталу а заузврат добија средства за опстанак“ (314). У пракси, радничку класу чине обртници, чиновници, фабрички радници, радници у трговини, радници у услужним делатностима и мануелни радници ван пољопривреде, наравно без пословођа, боље плаћених трговаца на велико, представника произвођача (овај конкретан пример Браверман развија на основу статистичких података добијених у САД).

Статистика такође показује убрзану експанзију радничке класе у XX веку – радничка класа обухватала је почетком столећа половину укупног америчког становништва док у тренутку објављивања књиге (1974.) она чини две трећине, чак и три четвртине укупне популације. У циљу увећања капитала, велики број становништва претворен је у раднике, махом на уштрб пољопривредног становништва које је почетком века бројало 40% „економски активног“ становништва док је 1970. та цифра пала на 4% (Браверман, 316). Приметно је да нова занимања расту у складу, пре него у супротности са механизацијом и аутоматизацијом индустрије. Радна снага која постаје сувишна аутоматизацијом једне индустријске гране повећава понуду у другим секторима, примера ради, чиновничком, услужном, трговинско. „Како се капитал прелива у нова подручја, у потрази за улагањем што доноси профит, у старијим подручјима делују закони акумулације капитала који настоје створити „радну снагу“ потребну капиталу у његовим новим инкарнацијам“ (Браверман, 316). Механизоване индустрије ослобађају масе радника који се користе у другим, слабије механизованим подручјима акумулације капитала. Кретање радне снаге одавно је процес који превазилази државне границе и развијене индустријске земље црпе резервну радну снагу из земаља трећег света, комплементирајући тако недостатак снаге међу најнижим радничким слојевима. Поред овог, главни допунски извор радне снаге јесу жене и то постаје очито не само у ратним периодима већ и у миру. Велики број жена које су на располагању капиталу један је од разлога њихових малих плата (Браверман, 319).

Незапосленост у капиталистичком друштву не представља одступање од процеса производње већ чини њен интергративни елемент. То је „службено утврђени део релативног вишка радног становништва, нужан за акумулацију капитала и који она сама производи“. Тај релативни вишак назива се резервна армија рада која између осталих, укључује незапослене, повремено или делимично запослене, масе жена, сезонске раднике у пољопривреди и индустрији, црно становништво и резерве стране радне снаге (Браверман, 320). Маркс разликује три облика резервне армије рада: флуктуирајући, латентни и стагнантни. Флуктуирајући облик чине „радници који се крећу од једног до другог запослења, при чему их привлаче и одбијају кретања технологије и капитала, и током тог кретања повремено су незапослени“ (Браверман, 321). За латентни вишак Маркс тврди да се може наћи у пољопривредним подручјима и њега чине радници који су „ослобођени“ технолошком револуцијом, тј. нису више потребни у грани пољопривреде. Будући да у пољопривредним подручјима нема потражње за том радном снагом, она је приморана да се креће ка градским регијама (Браверман, 321). Стагнантни вишак, по Марксу, чине радници „паупери“, нередовне и повремене запослености и он представља „неисцрпан извор расположиве радне снаге“ за капитал (Браверман, 321).

Поред јасно дефинисане радничке и владајуће класе, у модерном капиталистичком друштву може се посматрати још једна, „средња класа“ иако се њеном формулисању мора приступити са опрезом. То никако није она ситна буржоаска класа која је постојала у време предмонополистичког капитализма. Та ситна буржоазија егзистирала је упоредо са капиталом али је била искључена из поларизације рад-капитал. Није учествовала у акумулацији капитала те није ни била подложна утицају, имала је одређен степен независности (Браверман, 335). Модерна „средња класа“ назива се тако јер поседује обележја и радничке и владајуће класе и као таква никако није ослобођена утицаја капитала (Браверман, 337). Њу чине „инжењерски, технички и научни кадар, нижи слојеви надгледника и управе, специјализовани чиновника и стручњака запослених у администрацији...као и изван капиталистичке привреде у ужем смислу, у болницама, школама, државној администрацији, итд.“ Овај слој чини од 15% до 20% укупног запосленог становништва (Браверман, 334). Припадници ове класе „уживају привилегију да буду изузети из најгорих обележја ситуације у којој се налази пролетаријат, а уз то је и њихов доходак, по правилу, знатно виши. Ипак, они су и поред тога уско везани за кретање капитала будући да њихов доходак не представља само робну размену (радне снаге за новац) већ и удео у вишку производње у корпорацији који их везује за успех или неуспех корпорације (Браверман, 336).

Коришћена литература:

Браверман, Хери; Рад и монополни капитал