 | СОЦИОЛОШКИ ПОГЛЕД НА СВЕТ (мит вредносно неутралне социологије) |
|
Филозофски факултет Универзитета у Београду Одељење за социологију Предмет: Увод у социологију 1 Тема: Недељно саопштење на тему: Социолошки поглед на свет (Антиминотар: мит вредносно неутралне социологије) Студент: Јована Пајић SО10/35 Професор: Вера Вратуша АНТИМИНОТАУР: МИТ ВРЕДНОСНО НЕУТРАЛНЕ СОЦИОЛОГИЈЕ Ово је приказ мита који је о себи створио величанствени минотаур назван Макс – Макс Вебер. Његов мит проповеда да друштвена наука треба и може да буде вредносно неутрална. Пребивалиште тог минотаура, многи социолози још увек сматрају светим местом. Попут Беркелејевог доказа за солипстзам, Веберово заступање вредносно неутралне социологије је упорно, а по некима и логички необориво. Међутим, исто је тако и апсурддно јер се оба разлога позивају на разум, док је искуство занемарено. “Слика вредносно неутралне социологије је заиста јасан интелектуални теорем неопходан као жртва разума; то је такође доживљена концепција улоге и низа (мање или више) сличних ставова о томе како би социолози требало да живе”. (Гулднер, За социологију, 1980., 12) Данас многи социолози који друштвене науке сматрају вредносно неутралним, а подразумевају под тим увек различите ствари, то веровање прихватају догматски, а да нису озбиљно истражили њену основаност и вредносно неутралну социологију прихватају ритуалистички, немајући никакву идеју о томе шта би тај појам заправо требало да представља. Концепција вредносно неутралних друштвених наука користи личним и институционалним потребама. Вебер је сматрао да би начело вредносне неутралности могло послужити као нека врста “закона о успешном пословању” академске установе. Из ове констатације произилази да је скривени задатак вредносно неутралне доктрине да унесе у мир у акадамске установе. У историјским условима тог доба доктрина вредноснe неутралности била је подлога за академско примирје. У духу realполитике Вебер потврђује да се најтемељнија национална питања не могу потпуно слободно расправљати на државним универзитетима. Начело вредносне неутралности појачало је аутономију социологије. Ово начело унапредило је слободу од моралне присиле и допуштало је социологу да делимично избегне ускогрудна правила локалне или племенске културе. Могућности вредносно неутралне доктрине биле су парадоксалне, она је могла оспособити људе да дају боље вредносне судове, уместо да их у опште не доносе. “Доктрина вредносне неуталности могла је значити шансу за аутентичнији моралитет”. (Гулднер, За социологију, 1980., 19.) Међутим, концепција вредносно неутралне социологије имала је разнолике последице које нису биле корисне и ласкаве за друштвене науке. Њена негативна последица огледала се у томе што је она корисна и онима који желе побећи из света и онима који желе побећи у њега. Корисна је онима младим и не тако младим људима који живе од социологије, а не за њу. Када се једном обавежу на претпоставку вредносно неутралне социологије, такви социолози су ограничени на теорију која их само још више може отуђити од околног света. Доктрина вредносно неутралне социологије уклања сукобе, омогућавајући привид да они који се уздржавају од критике друштва делују искључиво у интересу виших професионалних циљева, а не из приватних интереса. Опасности од јавног нерасположења су реалне, али су и нормалне. Још један показатељ трајног несклада између критишког интелектуалца и вредносно неутралног стручњака је поновно рађање младотурских покрета, као што је SPSSI, који је настао као одговор на кризу из 1929. године. Једна од најзанимљивијих врста отпора новом, вредносно неутралном стилу “професионалне” социологије је пример талентоване групе бивших студената “Chicaga” очаране полусветом. Та група се најбоље осећа у свету наркомана, коцкара, варалица... Срж Веберовог гледишта темељи се на дуализму између разума и рационалности, на једној страни, и елементарнијих емоционалних снага, на другој. Свака од ових снага сматра се штетном у свом односу према другој. “Вебер је човек ухваћен између две електроде и ношен струјом која њима пролази; плаше га се обе, али није у стању одвојити се ни од једне”.(Гулднер, За социологију, 1980., 30.) За Вебера као човека, аутентичне су само оне вредности које произилазе из свесних одлука. С његовог личног стајалишта, није права истина да су вредности једнако часне. Оне које су израз свесне воље људи, вредније су од оних које су пука традиција и понављање без размишљања. Вебер је тражио решење супарништва између захтева ума и вере. Он жели пронаћи начин на који разум и вера могу платонски заједно опстати, али не као прави партнери. Јер, код Вебера, разум само саветује свест, али савест има последњу реч, а страст и воља последње делују. За Вебера као протестанта, савест појединца је блиска гласу откривења. Литература: Алвин Гулднер, За социологију, Глобус Загреб, 1980, 11 – 33 стр. |
