Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

Филозофски факултет Универзитета у Београду
Одељење за социологију



Предмет: Увод у социологију 1

Тема: Недељно саопштење на тему: Сиромаштво у свету и у Србији

Студент: Марија Давидовић SО09/90
Професор: Вера Вратуша





1. Увод

Моја тема за недељно саопштење јесте анализа сиромаштва у свету и у Србији аутора Милосава Милосављевића.

„Сиромаштво је сложен, вишедимензионалан, дуготрајан, пос¬тојан, трајан и заједнички социјални проблем свих данашњих друштава.“ (Милосављевић, 2008; 7)

Као илустрацију своје тврдње да је сиромаштво „огроман социјални проблем читавог света“ (Милосављевић, 2008; 7), аутор наводи податке светске банке на почетку 21. века и извештаје уницефа о броју деце које одлазе гладна на спавање.

Како би неки проблем анализирали , прво га морамо дефинисати.
„Социолози и истраживачи користе два приступа сиромаштву: апсолутно и релативно.“(Гиденс, 2007; 317)

Милосављевић у свом тексту поред апсолутног и релативног сиромаштва , дефинише и „ново“ сиромаштво.

„Апсолутно сиромаштво или беда је ситуација људи у којој немају довољно средстава да задовоље основне потребе и не могу да обезбеде своју и био-психо-социјалну репродукцију своје породице.“ (Милосављевић, 2008; 9)

Дакле апсолутно сиромаштво заснива се на преживљавању . Глад, високе стопе смртности, лоши животни услови, нехигијена, неписменост и стална борба за одржањем живота , главни су показатељи апсолутног сиромаштва.

„Релативно сиромаштво се често везује за просечни животни стандард неке заједнице и обично се односи на ситуацију поје¬динаца или породица када им недостају извори за задовољавање живот¬них потреба, заштиту здравља, становање и образовање;“ (Милосављевић, 2008; 9)

Појам релативног сиромаштва јесте променљив и временом се схватање тог појма мења. Самим тим што су друштва у данашње време богатија него раније и све више напредују,животни стандард постаје виши и критеријуми релативног сиромаштва расту.

Као трећи облик сиромаштва Милосављевић наводи „ново“ сиромаштво, стављајући појам ново под знаке навода под образложенјем да је тај придев више идеолошки термин него научни појам. Појам Новог сиромаштва дефинише као социјалне прилике грађана и породица чији су услови живота у квалитативном смислу испод животног стандарда друштва у коме живе.
„“Ново“ сиромаштво обично подразумева такве животне услове појединаца или породица који су испод просечног животног стандарда становништва у неком друштву, више у квалитативном него у квантита¬тивном смислу.“ (Милосављевић, 2008; 9)


2. Неке опште карактеристике сиромаштва у Србији


Сиромаштво у Србији поседује неке карактеристике које су у доста случајева заједничке сиромаштвима других земаља. Опште карактеристике сиромаштва указују на сиромаштво као социјални проблем.

„Пошто је присуство ових заједничких општих карактеристика сиро¬маштва уопште изван било какве дискусије и лако је доказиво, поставља се једино логично питање: колико дуго ће бити тако? Одговор на ово теш¬ко питање везано је за стратегије развоја и социјалну политику, као и за организовану друштвену реакцију на сиромаштво.“ (Милосављевић, 2008; 10)

Сиромаштво је закључујемо огроман проблем како у свету тако и у Србији, али не само због своје раширености већ због и због озбиљних и веома тешких последица.
О томе колико је сиромаштво распространјено могло би се разговарати у односу на то какве саговорници погледе и приступе заступају и у обзир се морају узети и многобројне политичке манипулације , али без обзира на све, оно што се никако не може сакрити јесу видне и лако уочљиве последице које сиромаштво за собом оставља.
Милосављевић у свом делу наводи и то да је „Репродукција сиромаштва такође основна карактеристика сиро¬маштва у Србији. Наравно, реч је о универзалном обележју сиромаштва уопште. Она је у исто време један од индикатора његове постојаности.“ (Милосављевић, 2008; 12)

Деца која се рађају у сиромашним породицама, на жалост такође имају велике изгледе да касније буду сиромашна и рађају своју децу у истим условима.


3. Раширеност сиромаштва у Србији


Због оскудних статистика о сиромаштву, непоузданог и несталног праћења сиромаштва и различитих методологија, јако је тешко располагати прецизним подацима о нивоу сиромаштва у Србији. Услед тог проблема и аутор је користио као изворе података научне студије , службене извештаје и одговарајуће статистике.

Мало је вероватно да стратегије за сузбијање сиромаштва могу да буду успешне уколико се не подигне животни стандард и социјална укљученост свих грађана у друштву. Из ових и сличних разлога је у Србији сиромаштво још увек веома озбиљан и укорењен друштвени проблем.

Милосављевић поставља питање шта се догодило са сиромаштвом у Србији у последњих пет година и да ли се оно смањило и закључује да на та питања није лако дати брз и одговарајући одговор. Он сматра да је сама чињеница да је много више од пет година потребно како би се виделе веће промене и осетио пад сиромаштва.
„Чињеница је да су неки покрети и промене видљиве, али су сложеност и ниво сиромаштва тако огромни да је потребно много више од пет година да би се сиромаштво смањило. Званични подаци показују смањење сиромаштва у Србији.“ (Милосављевић, 2008; 16)


„Међутим, имајући у виду спорост радикалних економских и политич¬ких промена, није погрешно уколико се закључи да је сиромаштво огро¬
ман и веома тежак проблем који захтева не само стратешка документа већ и реализацију стратегија. Србија је свакако неразвијена земља и још увек има потребу за међународном помоћи као подршку економским реформа¬ма и променама, без којих је смањење сиромаштва илузија.“
(Милосављевић, 2008; 17)

Стратегија о сиромаштву није довољна само на папиру као теза већ је потребно на њој и порадити и почети са њеном реализацијом путем радикалних политичких и економских промена.



4. Ко су сиромашни у Србији?

Након дефинисања проблема , односно тога шта заправо појам сиромаштва представља, поставља се питање кога карактеришемо као сиромашног .
Милосављевић сматра да је тај задатак идентификовање сиромашних, лакши него измерити раширеност сиромаштва иако је прво без другог немогуће.

„Расположива ис¬траживања и подаци омогућују анализу распростирања сиромаштва у Србији.“ (Милосављевић, 2008; 17)

Аутор истиче ко су сиромашни Срби водећи се подацима из расположивих истраживања:


- Појединци и породице са нижим нивоима образовања у већем су ризику од сиромаштва него они који су боље образовани;

- Другу групу најсиромашнијих чинили су радно неактивни;

- Старост је такође ризик од си¬ромаштва;

- Сеоско становништво и земљорадници били су међу најсиромаш¬нијим ( већина су старе, незапослене и издржа¬ване особе;
- Зависни чланови породице су углавном међу најсиромашнијима:
- дистрибуција сиромаштва према полу није показала значајне разлике између мушкараца и жена ;
- Већина избеглица и посебно интерно расељена лица живе у веома лошим условима становања
- Роми су најсиромашнија и најрањивија од свих друштвених и етничких група;





5. Друштвена реакција на сиромаштво



„Друштвена реакција на сиромаштво у Србији могла би се поделити на три главна поља:
1. Стратегија за смањење сиромаштва,
2. Мере социјалне заштите и
3. Заштита породице и деце.“ (Милосављевић, 2008; 22)


Стратегија за смањење сиромаштва снажна је реакција друштва на сиромаштво.
Подизање свести грађанима како би се укључили у социјални живот друштва у коме живе, подизање животног стандарда и одлуке о генералној стратегији економских реформи.
Социјални развој није могућ уколико нису омогућени задоволјавајући животни стандарди за све чланове једног друштва.

Преко потребно је да социјална политика буде усмерена према сузбијању свих социјалних проблема, а првенствено према сузбијању сиромаштва које за собом носи и многе друге социјалне проблеме из којих проистичу разне друштвене девијације.

„Држава гарантује и остварује четири битне мере социјалне заштите, које имају карактер права из социјалне заштите: 1. Материјално обезбеђење породице, 2. Породични смештај, 3. Смештај у установе и 4. Помоћ за кућну негу.“ (Милосављевић, 2008; 23)

Систем социјалне заштите се организује на два нивоа, на нивоу државе и на нивоу општина и градова. Мере социјалне заштите, такође су јако битан вид друштвене реакције на сиромаштво.

Трећи вид реакције друштва на овај проблем јесте заштита породице и деце. Држава је одговорна да обезбеди дечији додатак, а градови и општине су задужени да стварају услове за збрињавање деце и старих лица, кућну негу за старе, обезбеде помоћ особама са посебним потребама и пруже било какву сличну подршку социјално угроженим породицама.



6. Закључак


„Нема никакве сумње да је сиромаштво веома сложен вишедимен¬зионалан проблем, због чега су потребне не само специфичне акције и мере против сиромаштва већ целовита развојна стратегија у оквиру које се посебно издваја стратегија за смањивање сиромаштва.“ (Милосављевић, 2008; 25)

Сиромаштво за сада опстаје захваљујући непостојању развојних стратегија и спором опоравку од економских, социјалних и других криза. Оптимистично је једино то како Милосављевић наводи да је друштво у Србији спремно да се бар формално и службено суочава са узроцима , а преко унапређивања заштите деце и социјалне заштите бави најтежим последицама сиромаштва и пружањем подршке најугроженијим социјалним групама.





Литература

1. Милосављевић, М.,Сиромаштво у свету и у Србији, Социјална мисао, 2008, vol. 15, br. 4, str. 7-27
2. Гиденс, Ентони (2007): Социологија, ЕФ, Београд