Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

Универзитет у Београду

Филозофски факултет
Одељење за социологију

Предмет: Увод у социологију 1

Тема: Представљање себе у свакодневном животу – Ерик Гофман

Студент: Ивана Маленчић SО09/73
Професор: Вера Вратуша

УВОД

У овом раду настојаћу да прикажем кључне концепте у делу: “ Како представљамо себе у свакодневном животу” Ервина Гофмана. Осамдесетих година прошлог века Гофман је постао водећи теоретичар социолошке науке управо захваљујући горе поменутој књизи. Гофман представља једну од социолошких перспектива из које се може проучавати друштвени живот – перспективу позоришне представе Користећи језик позорнице, Гофман говори о појединцу као извођачу, о публици, сценарију и улогама, о успелим и пропалим наступима. Он разматра начин на који појединац у свакодневним ситуацијама представља себе и своје активности другима, начине којима руководи и врши контролу над утисцима које они о њему формирају, као и све оно што би могао, или не, да уради док наступа пред њима. Појединац делује са циљем да створи одређени утисак, али без обзира на циљ, у његовом интересу ће бити да контролише понашање других. Oн када ступи међу друге увек покушава да се прикаже у што бољем светлу, самим тим он има много разлога да контролише утиске које други о њему стичу. Када друштвена група на основу прикупљених информација дефинише појединца на одређен начин, њихово поступање према том појединцу биће условљено датој дефиницији ситуације. То исто се може десити и у обрнутом просесу када појединац на основу различитих фактора дефинише ситуацију. Свака интеракција представља прикривање и разоткривање одређених информација. Поред оних саопштених, обухвата и информације које појединац „испушта“, одаје несвестан да то чини. За време интеракције не може се увек сазнати о правим ставовима и уверењима појединца, јер се они користе различитим методама како би из неких њима познатих разлога то прикрили. Значи да приликом интеракције појединац игра улогу, ствара слику о томе како жели да га други виде, он одређује дефиницију своје личности и условљава друге да се према њему тако односе тј. начин на који је он себе дефинисао. O правим ставовима и уверењима појединца можемо сазнати само преко начина понашања који је Гофман означио као „експресивно понашање“.

Стварање одређеног утиска се одвија путем симбола и асоцијативних момената преко којих се особа представља. Понекад не поседујемо довољну количину информација па се наше закључивање темељи на основу предпоставки до којих долазимо путем „аутоматског закључивања“. Иако се ова студија односи на англоамеричко друштво и особености тог друштвеног живота, позориште и маске као начин посматрања људске комуникације и међусобног односа може бити применљив у ширем контексту.

КОНЦЕПТ СОПСТВА

Концепт сопства налази се у срцу симболичког интеракционизма. Најважније дело о сопству у симболичком интеркционизму објавио је 1959. године Ервин Гофман под називом: „ Како представљамо себе у свакодневном животу“. Сопство представља способност да на себе гледамо као објекат. Сопство и свест су дијалектички повезани и једно без другог не могу да постоје. Основа сопства је рефлексивност или способност да се ставимо у положај других, односно да мислимо и поступамо као они које анализирамо. Сопство има две фазе које су у непрекидној тензији. Ја ( непосредан, непредвидљив и креативан аспект) и мене ( генерализован, конвенционалан аспект) . За разлику од Џ. Х. Мида, Гофман је тензију видео као разлику између онога што желимо да урадимо спонтано и онога што други очекују од нас да урадимо. Да би се изборили са овом тензијом и одржали стабилну представу о себи, људи глуме за своју публику. [ Рицер, 2009: 49-126]

ДРАМАТУРГИЈА

Гофманово схватање сопства обликовано је његовим драматуршким приступом. За Гофмана, сопство није у поседу делатника, другим речима он нема над њим контролу. Сопство представља производ драмске интеракције између делатника и публике. Сматрао је да се већина наступа успешно изводи од почетка до краја, без прекида. Ипак, главни део његове теорије усмерен је на драматуршке непредвидљивости који воде до прекида перфоманса и бави се процесима и техникама које спречавају такве прекиде.

Драматургија представља студију по којој друштвени живот представља низ перфоманси слични онима који се одигравају у позоришту. Гофман је претпоставио да људи желе да представе одређену слику о себи коју други треба да прихвате.[ Представљање себе у свакодневном животу, 63]

Међутим, чак и онда када представљају себе, делатници су свесни да публика може да поремети њихов наступ. Из тог разлога делатници морају да контролишу публику. Делатници се надају да ће слика о себи коју представљају публици бити довољно убедљива да их публика доживи онако како они желе.Гофман је тај интерес делатника назвао управљање утисцима.[1] Најважнији процес који се одвија унутар интеракције делатника са публиком је управљање утисцима. У њега спадају технике које појединци користе како би одржали одређене утиске упркос проблемима са којима се сусрећу, као и методе које користе да би превазишли те проблеме. Једна од најважнијих техника коју извођачи користе јесте мистификација. Делатници обично збуњују своју публику, ограничавајући контакт који имају са њом. Они не желе да публика види шта је све претходило представи. ( нпр. Студент може спремити излагање користећи белешке свог колеге, али то ће сигурно покушати да сакрије и понашати се као да је сам припремио излагање). Публика такође има удела у успешном управљању утисцима једног или више извођача. Она се често труди да спаси представу тако што показује интерес и не примећује грешке. [ Рицер, 2009: 125-130]

ПОЗОРНИЦА

Гофман говори о позорници ( бина, предњи план) као делу наступа који углавном функционише на један утврђен начин, дефинишући ситуацију за оне које посматрају наступ.( нпр. Професор који држи предавање налази се на позорници)

Унутар позорнице, Гофман разликује окружење и лични план. Окружење се односи на физичку сцену која обично мора да постоји да би делатни извели представу.

( нпр. Хирургу је потребна операциона сала, таксисти аутомобил).

Лична фасада састоји се од опреме коју публика поистовећује са извођачима и очекује од њих да је има. ( нпр. Од хирурга се очекује да носи медицинску одећу, од војника да носи униформу и оружје). Личну фасаду је поделио на изглед и манир. Изглед обухвата оне елементе који нам откривају извођачев друштвени статус. ( нпр. сваки студент има индекс). Манир говори публици коју врсту улоге извођач намерава да игра у одређеној ситуацији. ( нпр. израз на хирурговом лицу који улива поверење). У зависности од тога да ли је израз лица груб или благ, манир може да представља индикатор потпуно другачије врсте наступа.

Гофман је сматрао да се позорнице бирају, а не стварају, односно да се улоге преузимају, а не стварају. Као и у правој представи, делатници се пре и после представе налазе у соби за одмор или свлачионици. У свлачионици се делатници понашају другачије него на бини, тамо до изражаја долаѕе разни облици неформалног понашања које на бини никада не могу да се виде. Постоји такође и трећи, преостали простор, који Гофман назива спољашљост, а који се не може свести ни на бину, ни на свлачионицу. У неким случајевима одређен простор може представљати три подручја у различито време. (нпр. професоров кабинет представља бину када у њега уђе студент, свлачионицу када га он напусти и спољашност када професор присуствује утакмици факултетског рагби тима.

Гофмана је такође интересовало у ком степену је појединац обухваћен неком улогом. По његовом виђењу, услед чињенице да људи данас морају да обављају велики број улога, мало се људи може посветити свим улогама. Дистанца према улози односи се на степен до којег се појединци одвајају од улога које играју. Једна од Гофманових најважнијих тврдњи је да је дистанца према улози функција нечијег друштвеног статуса. [ Рицер, 2009: 126-128]

Најчешће замерке раду Гофмана биле су упућиване због изразито номиналистичког становишта које онемогућава општавања или бар објашњења, самим тим није довољно „научно“, односно своди се на описе понашања одређених појединаца и тумачење тих понашања.

ЗАКЉУЧАК

Закључићу овај рад неким неопходним дефиницијама.

- интеракција ( интеракција лицем у лице) је процес којим појединци утичу на понашање једни других док су у узајамном непосредном физичком присуству.

-једна интеракција представља укупну интеракцију која се догађа током једне прилике, када се дати скуп појединаца налази у узајамном трајном присуству, овде се може употребити и појам „сусрет “. У Гофмановом раду сусрет птредставља основну јединицу интеракције.

- Друштвени сусрет јесте „… прилика интеракције лицем у лице, која почиње кад учесници спознају да су ушли у поље непосредног присуства, те задржава опаженим повлачењем из узајамног суделовања“.

- Наступ представља укупну активност датог учесника у датој прилици, која служи да се на било који начин утиче на било кога међу присутнима.

- Узимајући одређеног учесника и његов наступ као основну референтну тачку, оне који представи доприносе властитим наступима назваћемо публиком.

- Унапред створени образац акције који се током наступа реализује, а који се може извести и у другим приликима назива се „сценска улога“.

- Дефинишући друштвену улогу као реализацију права и обавеза везаних за дати статус, друштвена улога укључиће неколико сценских улога, и сваку од тих сценских улога, извођач може одиграти у низу прилика пред истом врстом публике, или пред публиком састављеном од истих особа.

[ Представљање себе у свакодневном животу, 74]

- Играње улога је код Гофмана развијено у „драматуршком моделу друштва“.

ЛИТЕРАТУРА:

1) Гофман, Е. »Представљање себе у свакодневном животу« у И. Спасић, Интерпретативна социологија, стр. 63-74.

2) Гиденс, Е. [2003], Социологија, ЕФ, Београд.

3) Хараламбос, М. [2002], Социологија - теме и перспективе, Г. Маркетинг, Загреб.

4)Рицер, Џ. [2009], Савремена социолошка теорија и њени класични корени, Службени Гласник, Београд.