Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

„Моћ означава сваки степен вероватноће да се наметне своја воља у једном друштвеном односу упркос отпору, без обзира на чему почива та вероватноћа“¹, а тај степен вероватноће није ништа друго до позив да моћ као могућност себе оствари у реалности, односно да изисткује мисао и потребу за отпором. Погрешно би било мислити како код појединца отпор, као нешто што се употребљава у смислу „против моћи“, предходи актуализованој моћи. Са овим у контексту надовезујемо и дефиницију власти.

„Власт означава вероватноћу да ће одређена лица послушати једну заповест одређеног садржаја“.² У дефиницији власти подразумевамо моћ, као могућност да наредимо, и то ону актуализовану и кроз остварење, односно коначне победе моћи над отпором, ми долазимо до владавине.

Моћ, а и власт, добијају свој смисао тек у односу међу појединцима или групама. „Постојање власти је везано само за актуално присуство лица које успешно наређује другом, али не безусловно и за постојање управног апарата или групе“³.

Вебер испитује мотиве оних који се покоравају власти и одатле изводи три мотива, где сваки одговара једном одређеном типу власти. Када је реч о законској власти, „Они који се покоравају настоје да дату ситуацију искористе у свом интересу“⁴. Вебер је склон рећи да је ово најразумнији тип власти. Послушност „може бити условљене обичајем, то јест тупим привикавањемна једну одређену врсту делања“⁵ и тада мислимо на традиционалну власт. Трећи тип власти је харизматска власт.

Законска власт установљена је прописима. Идеја је да „било какво право може бити створено и промењено на начин који у формалном погледу одговара унапред задатим правилима“.⁶ Најчистији тип је бирократска власт. Правилима се покоравају сви, од оних који издају наредбе, преко оних који је спроводе и до оних који извршавају. Такође она важе за све подједнако. „Послушност се не дугује лицу који самовласно присваја право да нешто захтева, већ установљеном правилу које једино меродавно утврђује коме се и колико треба повиновати. Чак и онај који наређује, у тренутку када заповест издаје, покорава с еједном правилу – закону или службеном пропису“.⁷

Код традиционалне власти кажемо да је најчистији тип патријархална власт. Породица је основна ћелија у структури власти заснованој на традицији. Она се заснива на „вери у светост одувек постојећег поретка и највише власти“.⁸ Група с влашћу је заједноца, онај који наређује господар, они који слушају су поданици а управни апарат чине слуге. Владар ужива право да издаје наређења све док његова светост на било који начин не буде нарушена. Према полижају управног апарата разликујемо два типа традиционалне власти. Чисто патријархалну власт, где слуге у потпуности зависе од господара и немају никакво власништво, и сталешка структура где чиновници престају да буду слуге господара и у мањој мери су од њега зависни. „У поређењу са патријархализмом, свака сталешка власт која почива на мање или више чврстом присвајању управне моћи је утолико ближа законској власти уколико услед гарантија које окружују надлежност повлашћених она има карактер изузетног правног основа“.⁹

Вебер издваја и последњи тип легитимне власти, харизматску власт. „Харизматска власт се заснива на афективној преданости личности вође и њеним божанским својствима, нарочито магичним способностима, пророчкој снази или јунаштву, духовној и беседничкој моћи“.¹⁰ Тип онога који заповеда је вођа, тип онога који слуша је ученик. Послушност се дугује само вођи, он је тај који је предодређен да влада. Власт се руши када вођа изгуби свој харизматични карактер.