Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

У овом тексту разматра се појам социјалне искључености у циљу да се покаже на који начин се социјална искљученост јавља али и манифестује у одређеном друштву. Као главни елементи искључености узимају се сиромаштво, стопа незапослености али и мањак социјалних контаката.
„ Учестало коришћење појма социјалне искључености није резултирало његовом задовољавајућом јасноћом, што значи да он још није добро теоријски утемељен нити емпиријски потврђен ( АУТОР, 2006; стр. 11) “. Сам појам искључености је више политички обојен и употребљаван различито зависно од тога како су га разне државе употребљавале па стога није стриктно дефинисан. С обзиром на то да су елементи социјалне искључености тешко емпиријски проверљиви јер подразумевају велики број емпиријских провера, требало је наћи начин на који би се социјална искљученост превела у некакав модел који би био мерљив. Вођена тим захтевом, Европска унија 2001. године усваја одређен број показатеља у циљу праћења социјалних искључености који су познати као лаекенски показатељи. „ Ријеч је о 18 статистичких показатеља који покривају 4 димензије социјалне искључености : финансијско сиромаштво ( доходак ), запосленост ( тржиште рада ), здравље и образовање. ( АУТОР, 2006; стр. 11 ) “.
„ Различите саставнице социјалне искључености утјечу једна на другу, стварајући спиралу несигурности која завршава сталним и вишеструко ускраћујућим околностима“ ( АУТОР, 2006; стр. 12.) Дакле, може се говорити о дубокој међузависности елемената социјалне искључености који доводе до бројних недостатака а утичу како на саму егзистенцију индивидуе тако и на њену социјалну интегрисаност. Незапосленост појединца нужно подразумева нижи животни стандард и сиромаштво што води у немогућност да се осигура одржива егзистенција. Уз незапосленост и сиромаштво увек иду додатне тешкоће које се односе на проблеме које један појединац може имати у друштву у коме живи. Те тешкоће огледају се у некој врсти изолације појединца из социјалних веза које утичу и на образовање, културу али и на однос појединца према члановима породице као и члановима саме заједнице у којој живи.
„ Социјална искљученост понајпре се схваћа као искљученост из тржишта рада ( АУТОР, 2006; стр.12)“. Рад је средиште социјалне структуре и битан фактор јер поред тога што обезбеђује економску стабилност, садржи и елементе који су у психолошком погледу битна за појединца ( самопоштовање, жеља за напредовањем итд.). С обзиром на то да се социјална искљученост одређује и преко искључености из тржишта рада, онда је запосленост нужан корак ка социјалном укључивању који подразумева образовање. Образовање је услов могућности запослења и у том смислу је кључно за социјално укључивање.
Међутим, „ проблем социјалне искључености сигурно се не може ријешити само реформом и вишим образовним тежњама( АУТОР, 2006; стр.13)“. Иако је образовање релевантан фактор ипак оно не гарантује и није довољан услов за запослење и бољи животни стандард.
Социјална искљученост је један од кључних проблема модерног друштва. Решавање тог проблема представља изазов готово свим земљама које требају да, изналажењем разних стратегија, превазиђу социјалну искљученост. Међутим, поједине земље маргинализују овај проблем стављајући као приоритет нека политичка питања.