Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

“Pripisujući etiketu “devijantno” određenim činovima ili ljudima,naučnici je obično ne preispituju,već je uzimaju kao datu.Time oni prihvataju vrednosti grupe koja donosi sud”. (Beker,1960,76)

Hauard Beker smatra da je devijantno ponašanje ono ponašanje koje ljudi etiketiraju kao takvo.Mnogi procesi koji nisu povezani sa samim ponašanjem mogu biti etiketirani kao takvi,kao npr. način oblacenja,riđokosi,levoruki,koji su devijantni time što se razlikuju od većine.Teorija etiketiranja značajna je,jer polazi od pretpostavke da nijedan čin nije sam po sebi kriminalan i da definicije šta je kriminalno određuju moćnici,kroz pisanje zakona i nametanja svoje volje i željenih karakteristika.

“..društvene grupe stvaraju devijantnost stvarajući pravila čije kršenje sačinjava devijantnost,primenjujući ta pravila na određene ljude i etiketirajući ih kao autsajdere”(Beker,1960,80)

Osoba koja je prekršila pravila društvenih normi se doživljava kao autsajder,ali takođe smatra da ljudi koji su njega okarakterisali kao devijantnog su izgradili sistem kome on ne želi da pripada i on suštini svoju devijantnost smatra otporom društvenim sistemima i postaje izdvojen iz društva.

Pre nego što krenemo sa konstruisanjem definicije devijantnosti moramo ukazati na nekoliko postojećih shvatanja devijantnosti. Jedno od najčešće upotrebljivih jeste statističko shvatanje koje devijantnost definiše kao jednostavno odstupanje od proseka.Shodno tome sve što se razlikuje od najuobičajnijeg se možemo opisati kao devijantno.Raširenije stanovište među teoretičarima devijantnost određuje kao nešto suštinski patološko.Ovakvo shvatanje počiva očigledno na medicinskoj analogiji.

“Analogija se ponekad povlači na jedan stroži nacin,čime se devijantnost proglašava proizvodom društvene bolesti.(Beker,1960,78)

Neki sociolozi koriste model devijantnosti koji je utemeljen na medicinskim osnovama o zdravlju i bolesti. Posmatraju društvo, njegove delove i pokušavaju da ustanove da li neki procesi umanjuju stabilnost smanjujući šansu za opstankom datog društva.Takve procese oni etiketiraju kao devijantne ili ih identifikuju kao simptome društvene dezorganizacije.

Relativističko sociološko stanovište određuje devijantnost kao slobodu da se izopšte grupne norme i ponašanja. Pošto opišemo pravila koja jedna grupa sprovodi nad svojim članovima, možemo sa izvesnom preciznošću izneti stav da li je neka osoba devijantna ili ne.Ovo stanovište najbliže autorovom ne pridaje dovoljnu težinu dvosmislenostima sa kojima se suočava pri odlučivanju da li ćemo neko pravilo uzeti kao osnovu za merenje i presuđivanje ponašanja.

Pokušaćemo da se ograničimo između ponašanja kojim se krše pravila i termina koji pokušava da odredi devijantnost kao nešto rezervisano za ponašanje koje društvo pripisuje kao devijantno.

Procesom socijalizacije većina ljudi usvojila je društvene norme, tako da poštuje pravila po navici. Pojedinci se rađaju s različitim sposobnostima, izloženi su različitim rezultatima socijalizacije. Različito interpretiraju norme, tako da je gotovo nemoguće ostvariti potpuno “zdravo” društvo.

Literatura:
Beker H. : Devijantnost i devijanti ,u Spasić, Interpretativna sociologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva-Beograd,1998

Milica Josimović