Увод у социологију I (Introduction to Sociology I)

Ентони Гиденс "Последице модерности"


Када говори о последицама модерности, Гиденс, пре свега поставља једно веома значајно питање и покушава да да адекватан одговор на њега.То питање се односило на опасности које доноси модерност, па стога он тежи да објасни на који би то начин људски род могао да их избегне или бар умањи, као и да увећа своје могућности, ако их модерност уопште и пружа.
Такође, Гиденс сматра да постоји неколико чинилаца који човека спречавају да утиче на будућност која је одређена модерношћу.
Један од тих чинилаца јесу грешке у нацрту.

"Модерност је неодвојива од апстрактних система, који омогућавају искорењивање друштвених односа преко граница времена и простора и премошћују и подруштвљену природу и друштвени свет." (145.стр, Гиденс)

Дакле, Гиденс модерност везује за системе, за које сматра да умањују односе међу људима и отуђују их како од друштва, тако и од природе.Такође наводи да се грешке у нацртима налазе у свим системима, тј и у природним и у друштвеним, али да су друштвени успостављени "предвиђеним циљевима".

Следећи чинилац су грешке у управљању.

"Сваки апстрактни систем, ма колико добро био пројектован, може да не ради на предвиђен начин, због тога што праве грешке они који њиме управљају." (146.стр, Гиденс)

То се односи на људе који су склони прављењу грешака.Гиденс наводи да се могућност грешака у управљању може умањити добрим нацртом или ригорозном дисциплином и обуком, али каже да ће увек постојати ризик због мере у којој су у то укључени људи.

Ненамераване последице су ипак један од два најважнија утицаја.

"Без обзира на то колико је систем добро пројектован и без обзира на то колико су ефикасни они који њиме управљају, последице његовог увођења и функционисања, у контексту деловања других система и људске активности уопште, не могу се у потпуности предвидети." (147. стр, Гиденс)

Као разлог због кога се нешто не може предвидети он узима акције и сложеност самих система који е чине друштво.Он тврди да ненамераване последице никада не би нестале, па чак и да свет постане један једини нацрт.

Рефлексивност или циркуларност друштвеног знања он наводи као разлог због ког ненамераване последице не нестају.

"У условима модерности, друштвени свет никада не може бити стабилно окружење, у смислу уношења нових знања о његовом карактеру и функционисању.Ново знање не чини друштвени свет једноставно транспарентнијим, већ мења његову природу, упућујући га новим правцем." (147.стр, Гиденс)

Свет се драстично мења и управо то знање које је све веће, све више мења човекову природу и односе тако што му омогућава већу акумулацију тог истог знања и на тај начин човек је у позицији да бира и да шири своје ставове.Опет, све то доводи до сукоба и раздвајања друштвених односа.

"Иако га ми сами производимо и репродукујемо својим деловањем, ми не можемо друштвени свет потпуно да контролишемо." (147.стр, Гиденс)

Циљеви и интереси у човечанству као целини, никако нису хомогени, баш због знања које је све шире и приступачније.Долази до разлика у моћи и улогма вредности.


Како Гиденс закључује: "Историја није на нашој страни" (148.стр, Гиденс), али човек може да пројектује "алтернативне будућности". Сматра да ће се оне остварити ако се за њих залажемо, али да је за то неопходан модел утопијског реализма .
Ослањањем на Марксову критучку теорију покушава да покаже да нема контрадикторности у вези тога.И сам долази до закључка како би требала да изгледа критичка теорија без гаранција на крају двадесетог века и каже:


"Она би морала да буде социолошки осетљива-спремна да уочи иманентне институционалне трансформације које модерност трајно отвара за будућност; она мора да садржи политичку, па и геополитичку тактику, у том смислу што би признала да посвећеност моралним циљевима и "добре намере" могу саме по себи бити опасне у свету у којем постоје рузици с тешким последицама; она мора да створи моделе доброг друштва, који нису ограничени ни на подручје националне државе ни на само једну институционалну димензију модерности; и она мора да призна да еманиципаторске политике треба да се повежу са политикама живота, или политикама самоактуелзације. "(149., 150.стр, Гиденс)

Осим што жели рећи да друштво мора бити контролисано и повезано, оно мора имати и унапред одређене циљеве, организацију, као и свест о постојању лоших последица које га дезинтегришу.
Аутор такође сматра да треба објаснити и појмове "еманиципаторска политика" и "политика живота". Прва се односи на сузбијање неједнакости и потчињености, а друга на увећање слобода и среће свих људи.

Гиденс наводи и четири димензије утопијског реализма, а то су еманиципаторска политика, политика живота, политизовање глобалног и локалног.
Захтева повезаност свих димензија, а из те повезаности произилази:

"Најразличитије врсте глобалних веза, укључујући оне које делују на смањење ризика са тешким последицама, управо чине услов индивидуалне самоактуелизације." (151.стр, Гиденс)

Улога друштвених покрета

Гиденс сматра да је улога друштвених покрета веома велика и наводи четири врсте покрета од којих су два стара, а два нова.
У групу старих сврстава радничке покрете и демократске покрете или покрете за слободу говора.
Радничке покрете Гиденс сматра борбеним удружењима која се заснивају на ширењу капиталистичких предузећа.Он каже:

"Без обзира на то да ли су реформистички или револуционарни, њихови су корени у економском поретку капитализма, а посебно у настојању да се постигне дефанзивна контрола над радним местом путем синдикалног организовања, као и да се утиче на државну власт или да се она освоји путем социјалистичке политичке организације. "(153.стр, Гиденс)

Што се тиче демократских покрета, они попримају облике националистичких покрета, али и покрета који су посвећени правима политичке партиципације.

У групу нових покрета Гиденс сврстава мировне и еколошке покрете.
Средства принуде се сматрају главним пољем борбе мировних покрета, а то укључује и утицај војне и полицијске снаге.
Код еколошких покрета подручје борбе се односи на окружење.Гиденс прави једну веома интересантну и значајну паралелу са облицима који предходе данашњим покретима "зелених". Наиме, он сматра да је за време романтизма извршен велики утицај, јер су још тада покушавали да пруже отпор утицају модерне индустрије на природну средину и традиционалне начине производње.

"Друштвени покрети осветљавају могуће будућности, а делимично су и средства за њихово остварење.Али је суштински важно да се схвати да, из перспективе утопијског реализма, они нису нужна или једна основна промена које би нас могле упутити ка сигурнијем и хуманијем свету." (154.стр, Гиденс)

Овим нам аутор жели наговестити да увек може дићи и до неких крајњих циљева.И он сам каже да мировни покрети јесу важни зато што подижу ниво свести, али они такође доводе до нових тактичких циљева у вези са војним опасностима.
Такође, са становишта утопијског реализма Моћ је неизбежна, али се не сматра иманентно штетном.
Гиденс на основу тога говори:

"Моћ је, у најширем смислу, средство које омогућава да се одређене ствари учине." (155.стр, Гиденс)

Он захтева координисану употребу моћи управо у околностима убрзане глобализације, када се тежи да се смање ризици са тешким последицама, али и да се опет добију што веће могућности



Гиденс покушава да идентификује и основне карактеристике постмодерног поретка:

"Постмодерни систем биће институционално сложен, и он се може окарактерисати у том смислу, да представља кретање" с оне стране модерности "..".( 156.стр, Гиденс)

Тако он долази до четири основне црте постмодерног поретка. То су постоскудични систем, вишеслојна демократска партиципација, демилитаризација и хуманизација технологије.

Постоскудични поредак је овде свакако најбитнији,јер би он, како каже Гиденс "подразумевао значајне промене у начину друштвеног живота".Он сматра да би требала да се мењају очекивања сталног економског раста и да је за то потребна глобална редистрибуција богатства.
Подруштвљене економске организације по Гиденсу ће у будућности имати информацијску
,а не регулативну улогу.А свакако она би требала да контролише међународни проток новца и добара.

"Тенденције према растућој глобализацији приморавају државе,мање или више снажно,да сарађују на подручјима којима су раније настојале да се баве појединачно."

Свакако да долази до појаве све веће међузависности,јер се интереси морају ускладити на глобалном плану.
Трансцендирање рата и систем планетарне бриге су такође веома значајна поља у целој овој причи о глобализацији.Јасно је да се и она морају контролисати и усклађивати како би се избегле лоше последице.


И сами можемо увидети значај постмодернизма, он би најједноставније требао да представља процес превазилажења препрека које нам је поставила модерност.

ЛИТЕРАТУРА:Ентони Гиденс, Друштвени покрети, Београд, 1998.